Pročitaj mi članakČini se sumnjivom tišina s kojom lideri Evropske unije reaguju na studentske proteste u Srbiji, i kukavički deluje to što Unija u slučaju nastojanja mladih Srba ne brani vrednosti za koje tvrdi da ih brani u Ukrajini, ocenjuje Toni Barber, urednik evropske rubrike Fajnenšel tajmsa u autorskom tekstu „Evropski neliberalni autoritarac sedi na vulkanu javnog nezadovoljstva“.
„Чини се сумњивом тишина с којом лидери ЕУ реагују на протесте. Је л’ то зато што је Унија прошле године потписала споразум са (председником Србије Александром) Вучићем о коришћењу српског литијума у сврху прављења батерија за електрична кола?“ пита Барбер у његовом данас објављеном мишљењу у Фајненшел тајмсу и костатује да се „многи противе том споразуму из еколошких разлога“.
Барбер истиче да су међу онима који подржавају протест српских студената српски тенисер Новак Ђоковић и америчка певачица Мадона.
Овај уредник указује на још један контраст – онај између политичких кретања у Европи и студентских протеста у Србији које назива једним од највећих те врсте у Европи након оних који су 1968. године кренули из Француске.
„Док је претња тврде деснице либералним демократијама често фокус пажње у Европи, млади српски демонстранти показују да су и чврсторукашки режими – презрени као корумпирани, некомпетентни и репресивни – такође рањиви“, пише Барбер и подсећа да се слични протести сада захуктавају у Словачкој, и да је на њиховом удару нелиберални премијер Роберт Фицо.
Студентски револт у Србији Барбер упоређује са антикорпуцијским немирима који су 2013. године запљуснули Бугарску.
Према његовим речима, демонстранти у Србији сада се суочавају са неугодним опцијама уколико желе да одрже замајац свог притиска на власт: судећи по анкетама имају подршку јавног мњења, али не желе да имају ништа са званичном политичком опозицијом коју сматрају укаљаном услед учешћа у трулом политичком систему.
Барбер указује и на свесну одлуку студената да немају предводника, што значи да „нема српског Леха Валенсе, који је осамдесетих година прошлог века водио пољски покрет Солидарност, и нема српског Вацлава Хавела, чешког дисидентског интелектуалца из тога доба“.
„Ако желе да Вучићу виде леђа, демонстранти би морали да се оставе по страни своје бојазни, да сарађују са опозицијом и да нађу кредибилну замену за председника“, пише Барбер.
Он истиче да у Вучићеву корист ради то што су под његовом контролом полуге државне моћи попут тајне полиције, судства и медија, и то што огроман део друштва зависи од Српске напредне странке која је „мање политички покрет а више патронажна машина за расподелу послова и повластица“.
Барбер истиче и предности које студенти имају у својој борби: „Једна од њих је то што је велика већина демонстраната довољно млада да не познаје ни једног другог српског владара осим Вућића. Жеђ за променом је жестока. Друга је то што се окупљају под српском заставом, чиме апелују на патриотизам народа“.
