Прочитај ми чланакПодривачки, штеточински послови Александра Вучића и његовог режима одвијају се дуже времена у три бивше југословенске републике. Ти и такви послови свели су српски народ у региону на таоце његовог режима.
Самозвани Вођа плаћа своје „пословне сараднике“ да корумпирају лојалне појединце, групе и странке у суседним државама, како би остварио наум потпуне контроле над грађанима српске националности са циљем да буде владар „на широком простору“. Истина, нису ни „браћа“ из региона наивна, има отпора том насиљу, али се углавном битка води око финансијских интереса, некретнина, пословних империја и власти.
У тај обрачун умешане су криминализоване „пословне структуре“, оне које делегирају „другови са Бањице“ наклоњени режиму Александра Вучића. Штету од тога има српски живаљ у региону, у чије име се ова игранка и дешава. Није први пут да Зло потражи жртву, да се у име жртве развијају читаве криминалне мреже, а ствари се приказују као патриотска акција. Дошло је време да Вођу неко замоли да престане да брани „интересе српског народа“ и нађе начина да промени власт и постави правну државу као највиши циљ до кога цивилизована држава може доћи у циљу остварења здравог друштва.
Бивши председник Црне Горе Мило Ђукановић, према мишљењу свих релевантних извора из институција система најмање три суседне државе, имао је кључну улогу у одржавању политичког живота Александра Вучића, и свега што је он чинио на политичкој сцени Србије протекле деценије.
Никада у том периоду, Александар Вучић ниједну реч није јавно проговорио о Милу Ђукановићу. Однос Александра Вучића и Мила Ђукановића остао је за неупућену јавност мистерија, такође из разлога јер овог бившег политичког и пословног „владику“ Црне Горе, Вучић ниједном није посетио службено, током последњих осам година његове владавине. А, прилика за те јавне сусрете било је довољно.
Ипак, тајно се сусретао са њим, најчешће на војном аеродрому Голубовци, где су размењивали информације и где је Вучић добијао тајне директиве из евроатлантских кругова, које је Ђукановић верно преносио.
Вучић за време владавине никада није помињао никакву „српску заједницу“ у Црној Гори, али је зато прећутно прелазио преко радикалских арлаукања на свакога ко им случајно личи на „Милогорца“. Та радикалска фраза којом се означава особа која је из Црне Горе, а случајно је или намерно на супротној страни од оне коју је још давно зацртао Слободан Милошевић, што је „подебљао“ Војислав Шешељ и скоро читава Српска академија наука и уметности (САНУ), отела се из руке својим творцима и постала аргументација којом се име Црне Горе, њена традиција и наслеђе, скоро потпуно негира.
Радикалски шовинизам не познаје границе оваквог насиља, а не познаје ни властиту историју, која сведочи да је последњи црногорски краљ Никола, први послао телеграм подршке Србији, кад јој је Аустроугарска објавила рат. Садржина телеграма била је кратка и јасна: „Од данас је и друга српска држава у рату!“ Телеграм је пред члановима српске владе прочитао Никола Пашић у згради Бановине у Нишу (данашња зграда Универзитета у Нишу).
Зашто је битан овај податак? Данашња аутократска, диктаторска власт Александра Вучића има јаку потребу да пребрише Црну Гору на сваки начин. Потребе за неким „посрбљавањем“ Црне Горе нема, јер српски дух и култура очувани су кроз векове баш на овим просторима, па би зато свака разумна, демократска власт на свету разумела да „два брата имају две своје куће“. Узгред, подела грађана Црне Горе на Србе и Црногорце, до те мере је идиотска и бесмислена, да је могао смислити само један опасан режим, коме је било потребно да сачува власт у Подгорици (такође и у Београду), по цену: „завади па владај“.
Ђукановић је изгубио власт, Црна Гора је изгубила тридесет година, а онда се појавио Александар Вучић да отров те шизме поново посеје у народу који се никада у својој историји није на такав начин међусобно делио.
Постоји само један разлог зашто он то ради и због чега је преко својих лажних четничких „војвода“ забио нож у леђа Црној Гори, „делегирао“ њеној Скупштини случај резолуције о Јасеновцу, баш на Видовдан две хиљаде и двадесет и четврте године, само 48 сати након што је добила из Брисела вест да улази у „завршне преговоре са ЕУ“.
Наиме, Вучић патолошки мрзи српски народ, Црну Гору специјално, јер му није „по мери“ његове аутократије, мрзи чак и свакога ко оде на годишњи одмор, киван је на свакога, завидан, зао, љубоморан на школоване, слободоумне људе… Све што није спремно да се њему поклони и да му се диви, то је демонстрација непријатељства према њему. Само оваква „клиничка слика“ овог опасног лудака може да објасни некакву беспотребну резолуцију о Јасеновцу, коју нико неће признати као релевантну, уместо да се по овом питању успостави сарадња са Светским јеврејским конгресом (који поседује одличну документацију о овом конц логору), Уједињеним нацијама и другим релевантним институцијама.
Мило Ђукановић је увео Александра Вучића у свет западних обавјештајних агентура и регионалног криминалног подземља, њих двојица су и пословни ортаци и „Београд на води“ је њихов заједнички пројекат преко кога перу паре стечене незаконитим путем за време њихове владавине у Србији и Црној Гори. Постоји неколико људи који их директно повезују, до Владимира Бебе Поповића, који је радио такозвани црни ПР за обојицу. Тек када је Вучић подржао доношење Закона о слободи вероисповиести у Црној Гори, многи у Србији су схватили да он заправо све време директно подржава Ђукановића, што се видело и на изборима две хиљаде и шеснаесте године у Црној Гори када је подржао верзију о недоказаном државном удару на дан избора и тако директно спасао Мила Ђукановића од пада са власти.
Један други Црногорац, бизнисмен Ђорђије Ницовић, човек који је својевремено уступио Александру Вучићу и Томиславу Никаолићу свој пословни простор у Чика Љубиној улици у Београду, да ту имају прво седиште Српске напредне странке, узалуд се приближио овом политичким вампирима. Било је само трошкова.
Као некадашњи брокер, који се калио и на Њујоршкој и Лондонској берзи, можда је умео добро да тргује акцијама, али очигледно није умео да управља инвестицијама, јер му је држава већ средином 2010. одузела три текстилне фабрике – „Нитекст“, „Рудник“ и „Први мај“, а убрзо је и остао без акција АИК банке. Остао је и без 300 деоница и четири одсто капитала Нишке банке. Нису само домаћи медији Ницовића проглашавали за успешног привредника. Пре кризе, пољски магазин „Впрост“ ставио га је на своју листу најбогатијих привредника региона.
Ницовић није једини крупни капиталиста који је наставио да „вегетира“ у новом, Вучићевом „пословном амбијенту“, заправо чисто криминалном. Нашао се у тој групи неприлагођених и Зоран Дракулић, некадашњи власник „Ист поинта“, у оквиру којег су пословали Пекарска индустрија „Клас“ и Ваљаоница бакра „Севојно“, који се на елегантан начин повукао из крупног бизниса кад је схватио да ће бити објекат Вучићевих „утеривача“ крупних провизија. Склонио се и Војин Ђорђевић, кад је изгубио власништво над фирмом „Вода вода“. Из јавности се изгубио и Слободан Вучићевић који ј данас обитава код Великог Градишта на Сребрном језеру које је постало озбиљна туристичка дестинација кад је Вучићевић почео да инвестира у тај крај. Родољуб Драшковић, власник компаније „Свислајон“, напустио је Србију наводно незадовољан условима пословања, и отишао у Швајцарску. Његова компанија „Свислајон“, а он се у Горњем Милановцу не појављује.
Има их још који су већ дуго принуђени да „тихују“. Рецимо, Драган Ђурић („Зекстра“), Мирослав Богићевић („Фармаком“) Горан Перчевић („Интеркомерц“). Богићевић и Перчевић су се чак нашли и на „Форбсовој“ листи 10 најбогатијих привредника из Србије мада су „до грла“ били у дуговима. Перчевић је једва избегао дугогодишњи затвор, али је платио Вучићевој власти колико је требало.
„Форбс“ је описао још неколико српских бизнисмена па је тако за Вука Хамовића једног од највећих мешетара струјом на Балкану, речено да „избегава политику, нема судских спорова, а да је за 11 година успео да профит увећа чак 13 пута“. Такође, „Форбс“ говори о томе како „већина српских бизнисмена има скривене рачуне у иностранству“.
Плаћање политичког рекета који су браћа Карић морали да обаве како би се решили постојећих оптужница, уклонило је и проблем од 3,7 милијарди евра у протввредности у разним валутама које су они деведесетих година „чували за државу“ а онда временом схватили тај плен као своје власништво.
Потпуну доминацију Вучићеве криминално-пословне заједнице, везане за знатно ширу мафијашку мрежу, тако рећи, читаву интернационалу, стари мултимилионери нису могли ни да прате ни да прихвате. Научени на „сигуран“ посао, а не излагању мегаломанским ризицима без сигурне „залеђине“, једноставно су се разбежали. Данас Вучић „послује“ личним погодбама, за личне интересе, са домаћим и страним подземљем, а уз подршку англо америчких служби и њихових „паралелних“ интереса.
Још један доказ у прилог томе је виђен четрнаестог јула две хиљаде и двадесет и четврте на египатскосрпском пословном форуму у Каиру, где је Вучић најавио „нову еру у односима“, као и у економској сарадњи и позвао египатске компаније да учествују у специјализованој изложби Експо две хиљаде и двадесет и седме. у Београду. Америчка амбасада у Каиру подржала је тај сусрет дискретно, а Вучић се захвалио председнику Владе Мостафи Мадбулију што га је угостио „како би две земље додатно оснажиле међусобну сарадњу, као и између компанија и подстакле економску и трговинску размену, затим у области туризма“ и слично.
Одржао је и „топли“ говор и приметио да је египатски председник несигуран око Вучићевих сулудих планова па је рекао: „Хвала вам много председниче владе што сте ме угостили овде у овом дивном здању, што је доказ да се снови остварују. И ја то знам зато што сам имао исти пример у својој земљи, јер људи не виде неопходност ових ствари већ од првог тренутка, али не брините, они ће у потпуности разумети све за неколико година“. Ово је Вучић навео истичући да ни њега у Србији „не разумеју“ кад су крупни послови у питању, па је додао: „Исто се то догодило и у Београду и у Србији са неким од наших пројеката“.
Огроман новац Вучић је убацио и на последњим изборима у Црну Гору за финансирање локалних избора о чему су агенти Агенције за националну безбједност доставили бројне податке, али је на томе све стало. Некакви „пословни људи“ Александра Вучића несметано уносе новац за себи блиске партије и купују изборе на исти начин у БиХ и Македонији.
Неки од Вучићевих „пословних људи“ у Црној Гори, власник Адриа телевизије Братислав Стојиљковић, задужен „за регионалне активности“, од недавно је власник неколико медија у Црној Гори. Ту је и Срђан Кнежевић звани Кнез, а према Форбсовој листи, један од најбогатијих Срба, власник је фирме „Кнез Петрол“. Занимљиво, али Кнежевић је у септембру две хиљаде и двадесет и треће саслушан у тужилаштву у Београду, у посебном одјељењу за сузбијање корупције због кривичног дела превара у привредном пословању. Своје „пословође“ АВ зна добро и „ставља им опасност у изглед“ да не изгубе задати правац. А, Кнежевић јесте актер многих афера, укључујући и ратно профитерство, па је саслушан по пријави фирме „Медијска мрежа“ д. о. о, у оквиру које послује и лист Српски Телеграф који се „прао“ да је Кнежевић две хиљаде и шеснаесте године правоснажно осуђен због шверца нафте, али да је, без обзира на то, задржао лиценцу за бављење пословима увоза и продаје нафте.
У време локалних избора, у Црној Гори је гостовао и начелник Нишавског округа Петар Бабовић. Илегално је ушао у Црну Гору и изашао. Један је од главних Вучићевих људи. Странка слободе и правде из Ниша распитивала се јавно да ли су са њим одборник Мирослав Ђокић, радник Јавног градског предузећа „Водовода“ Душан Михајловић, радница Јавног градског предузећа „Тржница“ Оливера Ђорђевић и радница Јавног градског предузећа „Паркинг сервис“ Јелена Денић. Градска РТВ је прошле године двадесет и шестог септембра упутила питања Агенцији за националну безбедност, Тужилаштву и Управи полиције поводом тврдњи Странке слободе и правде из Ниша о боравку функционера из овог града у Црној Гори, али нису добили одговоре. Нишки портал ,,Јужне вести“ објавио је у фебруару две хиљаде и двадесет и прве године да је Бабовић у сусрет изборима у Никшићу све време боравио у том граду и да је организовао долазак нишких напредњака који су помагали ДФ-у у предизборној кампањи. Тада је више њих приведено у Никшићу и протерано из Црне Горе, а Бабовић је, према наводима овог портала, хапшење избегао пуком срећом. Није био у истом хотелу у којем су били његови партијски саборци.
Полиција тог петнаестог октобра две хиљаде и двадесет и треће није дозволила улазак двојици Вучићевих људи, Владимиру Мандићу и Данету Шијану. Према полицијском рјешењу које им је уручено постоје разлози националне безбедности који су познати АНБ, због чега не могу у Црну Гору. И Мандић и Шијан су чланови Вучићеве Српске напредне странке. Њих двојица су годинама уназад несметано улазили у Црну Гору, доносећи енормне суме новца Вучићевим агитаторима у Црној Гори. Мандић је својевремно привођен и у БиХ, исто уочи тамошњих избора. Са њим је тада приведен и Адам Шукало, а како су објавили бањалучки медији, привођени су због сумњи да су куповали гласове за Јелену Тривић и Партију демократског прогреса Драшка Станивуковића.
На све ово, Вучићева пропаганда говори да неко жели да се ситуацију у Црној Гори врати у време дискриминације и ширења мржње према свему што је српско, или долази из Србије, што никакве потврде нема у реалном животу. Вучићеви апетити да лично влада „свим Србима и свугде“, отишли су предалеко.
Убацивање новца „српских бизнисмена“ које је он делегирао, са циљем да утичу на изборне резултате међу српским странкама, од Хрватске (која има две, а само једна, она Милорада Пуповца одлично сарађује и са Вучићем и са Хрватском демократском заједницом), па преко поменутих Црне Горе и БиХ, метода је којом он жели да оствари себи знатно шири амбијент за испољавање својих фараонских нагона.
Највећа жртва те дрске стратегије, били су Срби са Косова, који су практично постали „франшиза“ његове Српске напредне странке, и таоци његове криминалне екипе из Косовске Митровице која држи ту заједницу у својеврсном забрану, кличе Вучићу и има само једну наду: Вучића. Тако он замишља политику, бизнис и националне интересе: држава, то сам ја! А, држава није Александар Вучић. Напротив, држава Србија старија је много од искомплексираних мешетара његовог калибра.
Није тако давно било кад је Вучић као председник Владе Србије, поводом „отварања врата хрватском бизнису у Србији“, изговорио и ово: „Као председник владе уопште се не плашим одговора, оваквих и онаквих, јер смо ми понудили комплетно наше тржиште – као на длану и дали им пуну слободу функционисања и рада у нашој земљи и чак и не тражимо тако добру и чисту ситуацију као у Хрватској. Само тражимо да наше успешне компаније пусте да раде бар 50 одсто у онаквим капацитетима и под онаквим условима како ми њих пуштамо да раде у Србији“.
Уместо тога, Хрватска је данас тржиште за Вучићеве мултимилионере који раде тамо уз високо покровитељство Хрватске демократске заједнице. Свако од њих има виле на Јадрану, јахте и сигурну логистику локланих администрација. Док се све то дешава, на обе стране пропаганда говори о „никад горим односима“ од завршетка рата. Јер, не постоји боље покриће за криминал од фингиране кризе која све оправдава.
На врх круне Вучићевог корпоративног криминала, налази се пропагандна активност. И ту се опет појављује „осебујни“ Владимир Беба Поповић, бивши шеф Бироа за комуникације у Влади Србије, а касније и неформални саветник Александра Вучића. Наиме, почетком две хиљаде и двадесет и четврте године, отворио је фирму за консултантске услуге „Купола“. У Србији Поповић има још Институт за јавну политику, који је обучавао „младе лидере“ Српске напредне странке, али је добијао и друге послове од државе од којих је зарадио огромне суме новца. Дуго је био и ван Србије, али је одлучио да баш у Србији поново „интензивира пословне активности“.
На сајту Агенције за привредне регистре (АПР) пише да је делатност „Куполе“ „консултантске активности у вези са пословањем и осталим управљањем“. Овај „бизнис“ Поповићу није први, с обзиром на то да је још две хиљаде и тринаесте године основао Институт за јавну политику, који је познат по томе да је добијао новац од Српске напредне странке и државних фирми.
Тај Институт је уствари била једна од фирми која је добијала новац на месечном нивоу од црногорског „Мтела“, иначе ћерке фирме Телекома Србије, и то како би у медијима подржавала владајућу Напредну странку. Поповићу је тако дато 407000 евра. Месечно у почетку 3300 евра две хиљаде и седамнаесте, а онда 6000 евра месечно у последњим месецима две хиљаде и двадесет и прве године.
Поповић је то овако објаснио: „Вучић ме је последњи пут звао да ме пита да ли могу да присуствујем неком састанку који има везе са неким његовим путовањем у Брисел. Ја сам дошао на састанак, тема је била шта смо ми урадили, а оно о чему разговарамо је, рецимо, поглавље 27 које се тиче екологије, те које је то најкатастрофалније поглавље, а мој Институт ради неке пројекте у вези са тим“.
Извештај Државне ревизорске институције током две хиљаде и деветнаесте године показује да је поменути Институт стручно усавршавао чланове Српске напредне странке, па је у одељку нематеријалних трошкова, у табели на четрдесет и шестој страни, наведено да је Српска напредна странка на име стручног усавршавања исплатила Институту на чијем је челу Поповић 1604000 динара, око 14000 евра.
ДРИ пише овако: „Трошкови такозваног стручног образовања у целости се односе на трошкове исказане по испостављеном рачуну Института за јавну политику из Београда у износу од…..динара за пружене услуге тестирања и селекцију кандидата на основу Уговора о пружању услуга тестирања и селекције кандидата за програме едукација за 324 кандидата. На основу извештаја о извршеним услугама од 5. јуна две хиљаде и деветнаесте године који је презентован у поступку ревизије, дизајниран је програм за едукацију за 324 члана и то: тренинг за тренере, школа политичких вештина, напредна школа политичких вештина и школа јавног наступа и комуникације“.
каквим се политичким вештинама ради, постало је јасно кад је Вучић дословно напунио Скупштину Србије најгорим агресивним, а полуписменим и потпуно неписменим надри-политичарима најмлађе генерације, међу којима је било и психоемотивно неуравнотежених особа. Циљ је био као и деведесетух, спрдња са парламентом и уринирање на грађане Србије са свих медија.
„Тенк ју мистер Поповиц“, рекао је један од полазника вежбајући четири од десет речи на енглеском језику које познаје. „Дај боже да и ово преживимо“, чуло се на улицама, пијацама и кафанама.
А, шта тек долази…
