Прочитај ми чланак
Зоран Грбић
(НСПМ)
Германи изгледа воле ултиматуме. На страну онај аустроугарски из 1914. који се сад с правом наводи у бројним поређењима са последњим ултиматумом немачких парламентараца. Немачке власти су кроз историју упућивале ултиматуме и другим државама. Рибентроп је 1939. упутио захтев Литванији да се одрекне дела територије, уз претњу немачког напада.
Белгији је 1914. упућен ултимативни захтев да се одобри пролаз трупама ка Француској, а захтеве су добили и Русија и Француска. Ултимативни захтев је недавно упућен и Кипру, од стране Европске централне банке, са седиштем у Франкфурту, а сличан захтев упућен је својевремено и Грчкој. И управо ових дана, светски медији су пуни бизарне вести, уз велике наслове о ,,новом немачком ултиматуму’“.
Немачки цариници су зауставили певача Џастина Бибера, и одузели му пратиоца, малог ,,капућин“’ мајмуна, јавно му запретивши да ће га одузети трајно, уколико за четири недеље не обезбеди папире за њега. Али такви ултиматуми, поготово форма оног који је упућен нама, више су срамота за онога ко их је упутио. Некад су били разумљиви, у свету без Уједињених нација, Лиге народа, без међународног права, са старим односима међу државама и колонијалном светском политиком, то се некако подразумевало. Данас, у свету којим начелно доминира прича о људским правима, једнакошћу, демократијом, постављање ултиматума је просто ретроградно понашање бивше империје, непристојни романтичарски жал за старим временима.
Не би требало да се љутимо на Немачку због ултиматума. Не само зато што нисмо једини који су га добили. Не ни због тога што тај ултиматум групе немачких парламентараца и није неки озбиљан ултиматум, иако се на њему поново инсистира, по други пут од септембра. Више због тога што смо га својим понашањем заслужили. Али постоји и онај други, далеко озбиљнији ултиматум, о томе да Србија неће ући у Европску унију уколико не постигне договор са приштинским властима, а према њему изгледа да нисмо испољили једнаку озбиљност.
Када се одлази на преговоре, не истиче се унапред да ће се у преговорима много изгубити. Може да се помене за домаћу употребу, онако узгред, али не и да се пуно пута наглашава као неминовна чињеница која је позната унапред. Нема разлога да они јавност припремају на најгоре, преживеће Србија лоше вести, преживљавала је и раније. Они би требало само да брину о томе да своја очекивања и циљеве што више сакрију, и да не изгубе много на преговорима.
То је одувек била основа тактике свих преговора у историји. Осим овога (а ни то није мало), потпредседник Владе најављује ,,паклених 11 дана“ (?), и очајавајућим гласом на телевизији, пред одлазак на преговоре, небројено пута понавља како ми морамо да се договоримо што пре, како више не смемо да чекамо, како морамо да пристанемо. Кад Приштина и Тачи чују то, због чега би се понашали другачије него што се понашају? Због чега би нам дали било шта? Због таквог нашег понашања, преговори су унапред изгубљени, а изгубљени су одавно, давно пре ове владе. Због политике ,,Европа нема алтернативу’“. Онај ко је смислио и прихватио да спроводи политику тог слогана, довео је до трагично лоше преговарачке позиције. Кад Европа и Приштина чују да смо у очајању, зашто би нама правили било какве уступке?
Ускоро ће на пијаце стићи пуно јагода. Оних домаће, не европске. Замислите неког ко оде на пијац, приђе тезги и затражи кило јагода. И док сељак мери, каже му ,,Знате, ја много волим јагоде. Не могу да живим без јагода. За мене, јагоде немају алтернативу. Све паре бих дао за јагоде. Унапред знам да ћу дати пуно пара, спреман сам на то, али ћу својој породици некако објаснити да је то било неминовно. Јагоде су ми најважније.“ Не постоји сељак на кугли земаљској који би таквом наивку (плеоназам) продао јагоде јефтино. Зашто би? И онда тај човек покуњен оде кући, и породици прича како је сељак зао, јер је рекао велику цену и хтео да га превари. Нико нас неће да превари, сами смо то урадили.
Драматичан говор пре преговора настављен је и након њих. Премијер Србије Дачић изјавио је да је у уторак ,,Дан Д“ за Србију, да се Србија налази у живом песку, без иједног искреног пријатеља на западу, а Вучић страхује да би одбијање преговора довело до пропасти Србије. Таква реторика стварно одавно није виђена на овим просторима. Што се тиче дана Д, могао бих да се кладим да би сваки становник Србије, ако се мало замисли, могао да наброји бар двадесет таквих ,,дана Д“ у последње две деценије. Чак су нам и деценије биле ,,Деценије Д“. Овде је било пуно судбинских момената и преломних тренутака, а Србија је ипак некако преживела све њих, није доживела пропаст која се прогнозирала. И то без иједног пријатеља са запада, који никада и нису били бројни.
Очигледно је да се наша делегација налази у тешкој позицији, и очигледно је да постоје бројни притисци на њу, са свих страна, знаних
и незнаних, па су овакве драматичне изјаве (само оне након преговора) људски разумљиве. Исто тако, очигледно је да они који врше притисак сматрају да Србија мора да попусти. И очекују да ће се то и десити, зато што ,,Европа за Србију нема алтернативу“. Њихове претње су ту само да би нашим преговарачима олакшали доношење тешке одлуке. Али Србија има други пут, постоји алтернатива, и неће се ништа трагично десити уколико не пристане.
Нису ово деведесете, није Брисел Рамбује, бомбардовање је прошло и неће се поновити. И катастрофични сценарији по којима би нам се у том случају десио финансијски крах тешко да могу да буду вероватни. Ако би запад то и дозволио, јер тамо ,,немамо пријатеље“, тешко је поверовати да би нас, условно речено, источни пријатељи пустили да пропаднемо. Једино што ће се десити је то да ће се преговори одложити. Када сутра буде било нових преговора, ови који данас врше притисак биће свесни да Србија има свој став, да поштује своје интересе, и да је свесна да постоје и друге алтернативе. Да је способна да оде на преговоре на којима ће умети да вага опције и интересе, знајући да их има.
Власт је била јако транспарентна (и превише) кад је објашњавала своју позицију пред изборе, и јако транспарентна у откривању судбинске важности свог циља, Србија у Европи. Било би јако корисно кад би бар половину те транспарентности показали и у коначном одговору на питање шта тачно Србија добија уласком у Европску унију?
Пошто се већ дуго прича о тешким одлукама, великим уступцима, очигледно је да је велика цена у питању. Због тога је разумно, пре куповине тако скупе робе као што је Европа, проверити шта је та роба заправо, колико то стварно вреди, колико је тачно исплатљиво. Занимљиво да нико није направио никакву студију о томе, не постоје никакве озбиљне процене. Осим што нико није приметио да су комшије Румунија и Бугарска напредовали од уласка. Па ако не добијамо много, реците хвала лепо, нећемо, скупо је то за нас. Лепа је Европа, фино изгледа у излогу, али ми немамо паре да је платимо. Кажите, навратићемо други пут. Можда кад буде неко снижење.
