Сасвим је јасно да Орбан и његови Мађари (још увек) својим зидом не бране никакву Мађарску, него управо Европску Унију чији су део, баш као и Хрвати, односно Румуни или суседни нам Бугари и Грци. Тиме све приче мађарских суверениста о томе да се данас на Хоргошу „брани Мађарска“ више су него погрешне, баш као и напади на Хрвате који су преко, по свему судећи непостојеће границе између две земље тајно транспортовали имигранте у земљу Светог Стефана. 

О томе да својим граничним прелазима Мађари бране „хришћанску Европу“ не треба посебно ни говорити, што због историјских и теолошких чињеница, што због реалности да у тој „хришћанској Европи“ чији су Мађари део (са све педербаловима и сличним пројавама чији је Брисел родоначелник) број муслимана већ годинама стандардно расте

– Ми смо држава старија од 1.000 година, која је кроз своју историју много пута морала да брани не само себе, већ и Европу. Овако ће убудуће бити, свиђало се то румунском шефу дипломатије или не”. Oвим речима је мађарски шеф дипломатије Петер Сијарто одговорио свом румунском и ЕУ колеги Богдану Аурескуу након што га је овај напао да, подижући заштитну ограду на граници са Румунијом Мађарска нарушава „добросуседксе“ односе између две земље (ма шта то у случају Мађарске и Румуније значило).

Сличан разговор мађарски званичници су имали и са својим хрватским, такође ЕУ колегама које ће Будимпешта једнако као и Србе и Румуне да огради жицом, а до посебно тешких речи дошло је након што су Хрвати не марећи пуно за вољу Будима и Пеште на територију ЕУ коју насељавају Мађари самосвојно пребацили један део имиграната који је у део ЕУ насаљен Хрватима ушао из Србије.

И шта је овде заправо проблем?

Као суверенистима нама је потпуно јасно да националне државе имају обавезу да зашите своје границе, посебно уколико су нападнуте од стране не избеглица него гомиле људи који нелегално, одбијајуи при томе да се на било који начин региструју уђу на њену територију. У том смислу ми не можемо много замерити вољи мађарског првог човека Виктора Орбана који је, сабравши два и два дошао до сазнања да ако већ његови суседи нису у стању да спрече прилив имиграната, то мора да учини он сам.

Међутим… ако ствари посматрамо објективно, прва ствар коју би се могли упитати јесте: а ко су заправо мађарски суседи? Да ли је то Словачка, Аустрија, Румунија, Хрватска? Колико је нама Србима познато ове државе не постоје, оне су део наднационалног конгломерата званог Европска Унија. Уколико кренете од Србије ка Холандији у пасошу ће вам стајати само један печат… мађарски, хрватски или пак румунски, у зависности од тога преко којег дела ЕУ сте решили да до Холандије дођете.

Ако је то већ тако, онда је сасвим јасно да Орбан и његови Мађари (још увек) својим зидом не бране никакву Мађарску, него управо Европску Унију чији су део, баш као и Хрвати, односно Румуни или суседни нам Бугари и Грци. Тиме све приче мађарских суверениста о томе да се данас на Хоргошу „брани Мађарска“ више су него погрешне, баш као и напади на Хрвате који су преко, по свему судећи непостојеће границе између две земље тајно транспортовали имигранте у земљу Светог Стефана.

О томе да својим граничним прелазима Мађари бране „хришћанску Европу“ не треба посебно ни говорити, што због историјских и теолошких чињеница, што због реалности да у тој „хришћанској Европи“ чији су Мађари део (са све педербаловима и сличним пројавама чији је Брисел родоначелник) број муслимана већ годинама стандардно расте. Такође, уколико је све наведено истина, ни не чуди што, рецимо Хрвати или Румуни нису устајали у одбрану Србије када је Мађарска на својој јужној граници подизала заштитну ограду. У крајњем и зашто би (осим из осећаја солидарности, што је опет ствар остављена на вољу Румунима, односно Хрватима), када се у српском случају не ради о држави чланици Европске Уније. Србија је, у румунској и хрватској перспективи сусед – мађарска, ма колико јој не било право, то ипак није.

Стога, оно што се тренутно дешава јесте покушај оног дела Европске Уније коју насељавају мађарски кметови да се заштити од оних делова Европске Уније чију већину чине румунски, односно хрватски кметови.

У односу на хрватске кметове, то исто чине и словеначки… и тако редом.

Шта ово стање показује?

Државе и народи које смо спомињали деведесетих година прошлог века, како се коме могло, похрлили су да „ослобођени од комуниста“ утрче у загрљај уједињене Немачке која је по паду Берлинског зида и трагичног руског повлачења из најзападније европске тачке коју су московске трупе држале под својом контролом, постала „бастион слободне Европе“. У тој новој заједници, ови народи тражили су туђим новцем и бригом своје место. И Немачка није штедела. Везујући их за себе, она је за корист и потребу САД поново стварала стари санитарни кордон према Русији. Будимпешта је последњу крајцарицу за своју обнову добила од ЕУ. Чешкој држави не смета то што по диктату из Берлина на највећем делу својих ораница сеје уљану репицу… Хрвати се не буне много за распродато приморје… „слобода“ се ипак мора платити.

Било је лепо у немачком загрљају. Тамо су били „напредни“, „модарни“, „најбољи Словени“, „бранитељи Кршћанства“, „наследници Ромеја“, „баштинци европске демократије“, „балкански Пруси“. Они који су остали ван тог загрљаја остали су „балкански варвари“.

Сада пак, када иста та Немачка од својих у суштини кметова захтева не ограде, него испуњење задатих квота како највећи део имиграната не би трајно остао на њеној територији, санитарни корднон се буни. Загрљај постаје стисак и попут детета у песку које, незадовољно устаје и трљајући руке поручује доскорашњем садругу „ја више нећу да се играм“ санитарни кордон отказује послушност свом газди…

Но, и поред тога, варају се они који мисле да је „имигрантска криза“ почетак краја Европске Уније. Јер ако ћемо право, ипак се овде ради о народима који (ако изузмемо Румуне и Бугаре) бивајући већ део разних наднациониалних конгломерата под командом Германа (било у Бечу било у Берлину, где би могли додати и Бугаре и Румуне), никада нису ни помислили да би се против својих шефова могли озбиљније побунити. Кроз историју, сви ти „бранитељи“, „прави Словени“ ови или они „наследници“, „баштиници“ и „балкански Пруси“ настојали су да иако свесни штетности наредби својих шефова остваре за себе ситну (или крупну, зависи колико је ко био спретан) корист. Тако су Чеси и Словаци немачким парама градили своје вароши и златили окове које су им Германи натурали, исто су то чинили и Мађари који су „слободу“ од Германа даривану претакали у право да тиранишу околне Словене и Румуне на начин на који су то њима чинили Немци, а не треба занемарити ни Бугаре и Румуне који су да ли из страха (Румуни) или потребе „да врате старо“ (Бугари) пристајли на незамисливе компромисе (Добруџа и Ердељ, примера ради).

Чинећи тако, ови народи и државе никада нису устајали против својих газда, али су радо мењали стране када су они већ бивали поражени, односно повлачили се из „игре“ када је њима то одговарало, остављајући тако све менторе и ктиторе без икакве заштите. Санитарни кордон се тако кроз читаву историју показао недостојним не само свог националног, већ и наднационалног идентитета. Први је издаван због другог, а други због недостатка првог. Како је било некад тако је и сада.  Мађарска сигурно неће обновити своје границе и расписати референдум за излазак из ЕУ. То неће урадити ни Бугари, Румуни, Словаци, Чеси… о Хрватима који настоје да преко НАТО и ЕУ остваре доминацију на подручју бивше Југославије и да не говоримо. Грци су, ако ћемо право, на референдуму тај процес у извесној мери започели, али их је сопствено руковоство које је референдум и расписало издало. Да ли ће нове грчке власти активирати народну одлуку на коју је Сириза пљунула, видећемо. Тек, све док тако не учине, ни Хрвати, ни Мађари, Словенци, Словаци, Чеси, Бугари, Румуни и Грци не бране себе него Европску Унију. А та ЕУ од њих тражи да поделе терет имигрантске кризе, баш као што су некада делили од Берлина добијени новац.

Историја се понавља. Берлин је по ко зна који пут изабрао погрешне савезнике. Остао је сам. Све док ферије не мину, када ће се нервозни другари поново вратити у песак и наставити игру. Као и свако дете.

Где смо ту ми?

Имигрантска криза ако ћемо право, још једном потврђује да Европска Унија, а посебно Хрватска и Мађарска на Балкан гледају као на сметлиште на које, како се њима прохте, могу да истресају сво своје смеће.

Србија није одговорна за ратове у Либији, Ираку, Афганистану и Сирији, па тако не може бити одговорна ни за море илегалних имиграната који из гомилу разлога долазе у Европу. Одговорност за то сносе исти они који су као неофити „ослобађајући“ Свету земљу бежали пред налетом Ислама свесно остављајући истинске браниоце истински верујуће Европе – Православне Балканце да спашавају свет од његовог краја. Јер, шта у крајњем значи подизање мађарског зида до постављање нове линије одбране од навале последица бесмислених потеза које као чланица ЕУ исте те Мађарска, Хрватска, Румунија, Бугарска, Словачка, Словенија, Чешка… и данас повлаче? Ако је пак Маћарска „бранитељ Европе“, шта је онда Косово, шта Једрене, Света Гора? А шта су Хрвати? Нису ли управо они „предизће Кршћанства“? Изгледа да ипак нису.

Србија испашта туђе грехе. Себе ради. Као и обично. На том путу она и не може да уради ништа друго осим да последицама помогне да стигну до свог узрока. Да ли је то доборо, морално исправно, пожељно… свако нека суди како му воља. Тек, за разлику од Мађарске која занемарујући позив за помоћ свог покровитеља, ментора и дародавца у Берлину подиже зид, Србија свој зид на граници са Македонијом и Бугарском није подигла. Ма колико на то, као држава која није чланица ЕУ има право. Када то већ није учинила, њој и не преостаје ништа до да „своје“ илегалце експресно пребаци у ЕУ.

При томе, она мора да води рачуна о томе да ЕУ, сматрајући Србију контејнером своје смеће не истресе у њу. Хоће ли у томе Београд успети, питање је. Тек, увек на памети треба имати да ће, уколико Немци ипак реше да растерете своју ЕУ заједницу тако што ће Афганистанце, Либијце, Ирачане и по којег Сиријца разместити по српским селима то исто чинити и наши блиски суседи. Сви одреда. Све док напокон не постану свесни шта су, шта бране и куда треба да иду.

Јер, за разлику од Србије која је за ЕУ контејнер смештен на сред улице, Бугарска, Румунија и Грчка избориле су се за статус канте за смеће до које се може доћи тек пошто домаћин отвори своју капију, недовољно је затвори, или исту принесе поменутом контејнеру.

Стево Лапчевић

(Нови српски социјализам)

Ознаке: азиланти, ЕУ, имигранти, Либија, Мађарска, Румунија, Сирија, Стево Лапчевић, Хрватска, „Балкан”