Прочитај ми чланакКо су гласачи проевропске опозиције и зашто је њихова подршка тако променљива?
Београдски избори су заказани за пролеће, а већ сада су у току калкулације политичких партија, бирање кандидата, коалиционих партнера и смишљање кампања, све у циљу да прозападни опозициони циркус оствари тако дуго сањан, двоцифрени резултат. Међутим, у том општем хаосу око цензуса, фотеља, спинова, опет су заборавили оно најважније- да размишљају о гласачима.
Ко су прозападни опозициони гласачи?
Мало ко је 2012. године, за време суверене владавине Демократске странке, могао да превиди такав суноврат након истовремених председничких и парламентарних избора, као тог 6. маја, када је актуелни председник Борис Тадић изгубио од Томе Николића, а затим и Демократска странка изгубила од Српске напредне странке. Да се вратимо пар година уназад, видели бисмо да је гласачко тело Демократске странке чинила одређена скупина људи који воле да се називају елитом. Тада још нико није знао да ће та „елита“ бити тројански коњ који није уништио само Демократе, него и будуће кандидате опозиције, као што су Саша Радуловић и Саша Јанковић, који су захваљујући њиховој подршци имали својих 5 минута и угасили се политичком небу као они бендови са једним хитом, што се појаве и онда више нико не зна за њих.
Али кренимо редом…
Након драматичног и неочекиваног пада Бориса Тадића и његових страначких пулена, тзв. елита окреће леђа демократској линији и траже новог идола. Ипак, нису одмах одустали од Демократске странке, већ само од Тадића, па су подржавали бившег градоначелника Београда Драгана Ђиласа, да би затим одлучили да и њега напусте и одједном „заволе“ Бојана Пајтића. Када су изгустирали све демократске лидере, било је време за тражење „свеже робе“.
Тада се та иста екипа концентрише око Саше Радуловића и креће да спинује у медијима приче о његовој персони пружајући му сву подршку коју су повукли некадашњим саборцима из Демократске странке.
Подршка Радуловићу се највише видела на друштвеним мрежама, где су га величали београдски елитисти из круга двојке, исти они који ће му окренути леђа након дебакла на парламентарним изборима 2016. године, када је његов покрет освојио само 16 мандата.
Тада се дубокоумна интелектуална твитер екипа прешалтала на новог пулена- бившег Заштитника грађана, Сашу Јанковића и Вука Јеремића, правећи око њих исти хипер спин као само годину дана раније Радуловићу, од кога су се неки тајно, неки јавно одрекли управо преко социјалних мрежа и брже боље кренули да гурају Јанковића и Јеремића у кандидатуру за председника Србије, правећи од њих двојице фаму о лидерима најкултурнијих, најобразованијих, највећих грађана Србије, који живе у центру Београда, јер тамо је елита.
Међутим, по истом сценарију, та занесеност и усхићеност Јанковићем, ова специфична интелектуална група је могла да поднесе, погађајт е- само један изборни циклус. Зато је Апел 100, којим су се дичили, петиција коју су потписали познати уметници и еминентни професионалци у Србији, кренуо да се расипа брзином светлости, а Покрет слободних грађана су напустили они најзагриженији, најупорнији чланови, уз исто тако велику буку у медијима.
Логично питање које се на крају намеће је, да ли је ова српска „елита“ заправо само еуфемизам за прелетаче?
