Прочитај ми чланак

DW: Далек пут до плакања

0

Може ли Вучић да јавност коју је сам манипулисао убеди да се одрекне Косова, пита се Ерих Ратфелдер који у Tagescajtung пише о Милошевићевом покушају да оствари идеје Васе Чубрлиловића о уклањању Албанаца с Косова.

„Када су председнику Александру Вучићу на комеморацији 24. марта пошле сузе, био је представник српског друштва по томе колико је шок и данас дубок. Додуше, Вучић ни речју није поменуо жртве на другој страни“, пише Ерих Ратфелдер за дневник Tagescajtung: „У српској штампи се ни не извештава о томе да постоје масовне гробнице са Албанцима из времена рата.

Широка српска јавност зна само за једнострану слику приче, иако се неки опозиционари томе супротстављају. Она не зна ништа о етаблирању репресивног система после ревизије српског Устава из 1989. Она не зна готово ништа о почетку 90-их година, када су Албанци излетели из државне службе и привреде. Она не зна ништа о свакодневном тлачењу којем су Албанци били изложени свих тих година. И не дискутује о томе да је тадашњи председник Слободан Милошевић склапањем мира у Босни спречио мирно решење за Косово. За њу су борци УЧК који су се после појавили само терористи против којих се требало борити свим средствима. Јер, у српском историјском миту 19. века Косово је ’колевка нације’ коју ваља бранити свим средствима – све и ако Срби на Косову одавно представљају мањину.“

„Следствено томе је већина српског становништва подржавала бруталне акције српских полицајаца и војника. Уништавање читавих потеза земље, спаљивање трећине албанских села 1998, годину дана пре акције НАТО, не постоји у колективној свести Срба. Српски генерал Ратко Младић је 1995. масовно убиство више од 8.000 Бошњака у босанској Сребреници назвао ’осветом Турцима’. То се односило на (изгубљену) битку против Османског царства на Косову пољу 1389. Шестсто година касније су то дакле Босанци имали да плате животом. И данас огромна већина у српској јавности одбија да призна Сребреницу као геноцид.“

„Догађаји у Сребреници су створили фолију за одлуку НАТО. Ни то се не опажа као историјска чињеница. Да је Милошевић пристао на Споразум из Рамбујеа који је био последњи покушај да се проблем мирно реши, Косово би данас неоспорно још било српско државно подручје. Он је пропустио шансу. Зато су Американци и Британци пожуривали на рат.“

„При одлуци црвено-зелене владе да се због Косова војно интервенише у Србији, српски злочини у Босни, геноцид у Сребреници, сигурно су психолошки имали улогу. Шок из Сребренице је био позадина за указивање Јошке Фишера на немачку позицију после Другог светског рата: „никад више Аушвиц; никад више рат“. Никад више Аушвиц у вези са балканским ратовима значи: никада више не дозволити монструозне злочине пред нашим очима. На Косову је претило понављање догађаја у Босни.“

„Образложење које је потицало из прорађивања немачке историје су друге силе захвално преузеле. За то су имале и разлог. Од 20-их година, различите српске владе су покушавале да промене етнички састав на Косову у своју корист. О тада насталом спису српског политичара Васе Чубриловића – плану да се Албанци одстране са Косова – у Србији 90-их година се поново широко дискутовало – а од 1998/99 тај план је спровођен. Са НАТО-интервенцијом 1999, та стратегија се само радикализовала. Срби су депортовали 900.000 Албанаца у Македонију и Албанију, при томе је убијено 13.000 људи.“

„Након што је Милошевић у јуну 1999. капитулирао, те избеглице су могле да се врате. Сада су побегли многи Срби, пре свега државни службеници који нису потицали са Косова, јер су морали да страхују од осветничких чинова Албанаца. И Срби са Косова су имали жртве. Данас на Косову живи још само 120.000 од некадашњих 220.000 косовских Срба.“

„Упркос свему: после 20 година, ситуација на Косову се унеколико смирила. Држава проглашена независном 2008. је мултиетнички обојена. И косовски Срби су део владе. Од пре неколико месеци се преговара о томе да Србија дипломатски призна Косово. Вучић бивши министар информисања Слободана Милошевића, сада преговара са бившим вођом УЧК Хашимом Тачијем о размени подручја. Српска подручја на Северу требало би да припадну Србији, албанска подручја око града Прешева – Косову. Тада би Србија требало да дипломатски призна Косово. Али, може ли Вучић да убеди своју сопствену јавност, коју је сам манипулисао, да се одрекне Косова?“

„На обе стране би требало да се много шире дискутује о прошлости. Албанци који су имали 13.000 жртава, у основи су спремни за то, али ће то моћи само ако српско друштво призна те жртве. Стваран мир, како је то једном рекла српска истраживачица геноцида Јања Беч, могућ ће бити само када људи, потресени због прошлости, буду могли заједно да плачу. Вучић и Тачи то до сада нису могли“, пише Ерих Ратфелдер за дневник Tagescajtung.

                   ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!