Прочитај ми чланакС једне стране заглушујућа бука "тоталне пропаганде" аутократске власти. С друге, опозиција која на парадоксалан начин преузима режимску конфликтну матрицу. Да ли друштво у Србији срља у унутрашњи конфликт?
„Тешко је проценити колики је потенцијал за унутрашњи друштвени конфликт, јер он зависи од много фактора, али основа је постављена и она се огледа у комуникацијском располућивању друштва“, каже за DW комуниколошкиња Јелена Клеут, професорка на Филозофском факултету у Новом Саду, пише DW.
PRINTSCREEN
Према њеним речима, с једне стране је снажна, планирана и строго контролисана „медијска стратегија“ владајуће странке. Она почива на куповини медија и „упумпавању“ државног новца у медије преко пројектног суфинансирања садржаја и на друге недозвољене начине.
„Ти медији потом постају део пропагандне машине која јавност плаши ратовима, спољашњим и унутрашњим непријатељима, а као једино решење за те лажне претње нуди председника Вучића. С друге стране, опозициона сфера у целости је фокусирана на Вучића и стичем утисак да се и ту јавља једна тотализујућа идеја која би се данас могла сажети у синтагми: ’Ко није за бојкот, тај је за Вучића’“, наводи Јелена Клеут.
То центрирање на Вучића, оцењује она, има добре разлоге, јер је јасно да он, мимо надлежности које има, доноси све важне одлуке: „Међутим, онда када то постаје теза за ућуткивање других, унутар ионако малог опозиционог простора, сужава се простор дијалога. Чини се да данас у критичком делу друштва преовлађује став да би требало напустити све институције и форме комуникације с актуелном влашћу, пошто ова, осим неколико декларативних и свакако недовољних потеза, не показује жељу да ишта промени“.
„Међутим, како се друштво не би даље располућивало, опозиција мора да осмисли како ће отворити комуникацију с онима који за ту власт гласају и са онима који уопште не гласају. Данас је много више идеја шта све треба бојкотовати и блокирати, од идеја о томе којим људима, приступом и темама привући незаинтересоване и апатичне бираче“, сматра Јелена Клеут.
Шта деморалише људе?
Политиколог, директор новосадског Центра за регионализам Александар Попов за ДW каже да је у овом тренутку тешко замислити да ће актуелни режим на демократски начин отићи са власти. Али додаје да је проблем и у томе што имамо опозицију „овакву каква јесте“.
„Да је опозиција јача, можда би имала и снаге да сруши на изборима владајућу гарнитуру. Овако, режим је допро до задње друштвене поре, преузео је чак и месне заједнице. На разне начине тера бираче да гласају за њих, а с друге стране успоставио је готово потпуну медијску контролу“, каже Попов.
Према његовим речима, у друштву у Србији већ неколико година трају спорадични конфликти, који се огледају кроз организовање, а затим и гашење грађанских протеста, попут протеста због „Београда на води“, протеста због смена на Радио-телевизији Војводине, протеста локалног карактера у Нишу, на Старој планини…
„Они су се временом углавном гасили, јер није било јасног вођства, нити јасног програма. А опозиција је толико шаролика да једноставно сваки гласач који је грађански оријентисан, а не националистички, фактички тешко може да подржи такву опцију, где имамо представнике од крајње левице, до крајње деснице. Откад су они почели да воде протесте, постепено се топио број људи који су долазили… Тако да, ко год у овом друштву одлучи да постави неко здраворазумско питање, испадне противник или једне или друге стране. То делује деморалишуће на велики број људи који размишљају на рационалан, грађански оријентисан начин. А опозиција се понаша на сличан начин као и власт, што је разлог за песимизам“, оцењује Попов.
Он додаје да је таква ситуација потенцијално опасна, јер се повећавају међусобне противречности. Истовремено, наводи, један број људи се гура у апатију, док друштво губи супстанцу, јер млади, и не само они, главом без обзира беже на Запад.
Бојкот је изнуђен одговор
Новинарка и правница Бранка Драговић Савић, главна уредница портала „Аутономија“, за ДW каже да конфликт у друштву у Србији траје већ годинама и да га иницира власт, док опозиција суштински не само да не успева да се конституише, већ „популистички ламентира над Косовом“.
„Онемогућавање јавног дијалога најочигледнији је доказ аутократског и суштински антидемократског карактера актуелне напредњачке власти у Србији. И оно није усмерено само на опозицију, односно политичке неистомишљенике, већ и на све друштвене групе, појединце, али и институције. Данас није могуће изразити другачије мишљење ни у парламенту, ни у владајућој коалицији, па ни у најмоћнијој странци те коалиције“, оцењује Бранка Драговић Савић.
Према њеним речима, Србија има партију на власти која је у конфликту са свима који нису за њу, али је и у конфликту са законима, са институцијама – због чега има потребу да гради своје паралелне структуре, у које се измешта економска и политичка моћ.
„И само је питање тренутка кад ће доћи до тачке која ово друштво може одвести у неконтролисано насиље. Наиме, реторика власти која се базира на навијачком и хулиганском менталитету звучи као својеврсна припрема друштва за отворене сукобе, јер се кроз те поруке које се своде на омаловажавања, блаћење, претње – заправо промовише голо насиље“, упозорава Бранка Драговић Савић.
С друге стране, оцењује она, опозиција је сатерана у слепу улицу, јер нити има смисла учествовати у фингирању демократских избора, нити има смисла пристати на политичко самоубиство.
„Тако да је бојкот изнуђен одговор. Можда и начин да се купи још мало времена за јачање политичке инфраструктуре и дефинисање јаснијег политичког програма, уместо копирања власти у популистичком ламентирању над Косовом и другим изгубљеним биткама из ратова у којима нисмо учествовали. Тешко, међутим, да ће значајнији политички резултат бити могућ уколико и кампања за бојкот буде вођена у вучићевском маниру прозивања и етикетирања оних који мисле другачије“, закључује Бранка Драговић Савић.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
