Да је Двери више, да су у већини, , Србија не би била у овако жалосном стању. Али иако их је мало, ја верујем да они могу да поправе ово жалосно стање, да још није касно.

„Има на Балкану једна земља, која се граничи сама са собом. Где живе најлепше жене, а наталитет опада. Где незапослени највише раде, где на најплоднијој земљи живе људи који гладују. Где возови касне по реду вожње. Где сви играју фудбал, а побеђују у ватерполу, кошарци, рукомету или одбојци. Где сви журе на посао, а нико не стиже на време. Где осмочасовно радно време траје дванаест сати. Где је здравство бесплатно, а лечење скупо. Где су новинари слободни да напишу шта год им се нареди. Где је светска криза добила држављанство. Где су јавне набавке тајне, а државне тајне јавне. Где се ратови никад не завршавају. Где се историја понавља сваки дан.

Где су најбогатији они који никад нису радили. Где је страна валута узета за домаћу. Где људи славе славу, а псују Бога. Где паметне због неразумевања проглашавају лудацима, а лудаке способнима. Где неписмени пишу историју. Где су закони незаконити, а анархија нормално стање. Где власт презире грађане као нежељене сведоке. Где се живи од будућности, јер на садашњост немају право. Где се свако свакоме смешка, а нико никоме не жели добро. Где судски поступци трају дуже од живота. Где су само поплаве начин наводњавања земљишта. Где призивају диктатора, а демократију сматрају порезом на будале. Где сматрају да ће земља више напредовати ако што више назадује. Где ниси нормалан, ако не полудиш. Где живиш само зато да би умро, где је време бесконачно, а власт бесмртна… “

********

Овај текст ми је познат и веома ми се допада. Тако сликовито приказује како смо ниско пали, као држава и као народ. Али није све тако црно. У тој већини има једно “мало стадо” које живи по вери својих предака. То су људи који постом и молитвом уводе ред и дисциплину у свој живот; који се покајањем чисте од грехова и утврђују у врлинама; који не убијају своје време, него га користе да служе Богу и људима. Они се не одричу правих вредности да би “добро” живели. Њима је добро када имају мир у души, а тај мир имају јер су  у миру са Богом и људима. Они раде вредно и марљиво, не зато што их види шеф, него што својим радом узвраћају Богу дарове које од Њега добијају.

Они те дарове умеју да препознају јер су паметни (“паметни које проглашавају лудацима”) … и могла бих још о њима да пишем, јер их добро познајем, срећем их широм Србије, у дијаспори, у својој парохији “Свети Лука” у Вићенци. Штета што их је мало. Да их је више, да су у већини, Србија не би била у овако жалосном стању. Али иако их је мало, ја верујем да они могу да поправе ово жалосно стање, да још није касно. Они су се зато и организовали у политички покрет, који се појављује и на овим изборима. То је покрет “Двери”.

Аутор текста је српског језика и италијанског језика, преводилац, интеркултурални медијатор, прва наставница Допунске школе “Свети Сава” у Вићенци, члан Црквеног одбора парохије “Свети Лука” у Вићенци и члан Кола српских сестара од његовог оснивања, 1997 године.

(Двери)

Ознаке: краљ, председник, Србија, Српски покрет Двери