(Нови Стандард)

Говорити о односима између народа, па и уопште о једном народу крајње је незахвално, пошто се у социолошком смислу у оквиру једне нације ради о великом броју људи и различитим слојевима становништва по образовном, материјалном, културном, старосном и полном нивоу, затим људи који живе и у различитим регијама, некад припадају различитим конфесионалним а изузетно и расним групама. У односима између Срба и Хрвата, два сродна јужнословенска народа који фактички имају исти језик и бар миленијум и по живе један поред другог, било је различитих историјских периода, сарадње, прожимања, савезништва, али је 20. век донео, поред остварења заједничке државе, и у три наврата велике међусобне сукобе и жртве. У оба светска рата, иако је дошло до међусобних сукоба (посебно геноцид колосалних размера над Србима у НДХ), постојале су и такве околности које су то делом прекриле и дале могућност различитог накнадног интерпретирања историјских догађаја. Први пут то се догодило после уједињења 1918, као резултат и опредељења Народног вијећа, укључујући у заједничку државу, између осталих, и Хрватску са двема српским државама Србијом и Црном Гором. Други пут то се догодило са партизанским покретом НОБ, који је начелно обухватио све нације и који је својом идеологијом покушао у другој Југославији да потисне у други план свест о стравичном геноциду почињеном у НДХ као и целокупне ефекте „братоубилачке борбе“, стављајући у први план класну идеју.

ХРВАТСКИ МАКСИМАЛИЗАМ

 

У том 20 веку су односи између два народа имали различите фазе, па је након Другог светског рата дошао период од готово пола века заједничког живота, истина под неокомунистичком идеологијом чврсте руке. Учинци те идеологије и за Титовог живота показали су се рецимо догађањем Маспока, показујући колико је заједнички живот, бар што се Хрватске тицало, био релативно крхак. Јер свега четврт века од Другог светског рата, када су Хрвати у оквиру СФРЈ добили све што су могли у датим околностима да пожеле. Добили су идеолошки заборав за злочине, делимичан табу о геноциду над Србима, затим припајање СР Хрватској нових територија, од којих многе никад нису биле у њеном саставу. Врло је важно да нису имали никакве аутономије у свом оквиру, док се српски корпус у односу на међуратни период распарчао формирањем три нове нације одвојене од њега уз истовремено конституисање аутономних република, и то само на тлу СР Србије. Иако су Срби чинили највећи удео бораца НОБ, нарочито у првим годинама рата, председник и врховни командант је био Хрват Броз, који је временом српске кадрове потискивао са важних државних функција у партији и држави, док су хрватски кадрови добијали све већи утицај. Дакле, под идеологијом братства и јединства и Титовог култа личности међу Хрватима се јавља једна, показаће се, масовна и чак доминантна струја у оквиру КП која ће између осталог под Савком Дапчеви Кучар тежити сепаратизму.

Хрвати су и под Титом у време највећег идеолошког једноумља тадашње СФРЈ, и поред тога што су фактички добили све што су могли пожелети, вероватно већински (имајући у виду масовност Маспока), мање или више отворено тежили самосталној држави. То су вишедеценијском периоду титоизма није тако отворено показао ниједан други народ за Титова живота – до 1980. то на тако отворен начин нису показали ни Словенци, па ни Албанци изузимајући можда 1968. годину. Са друге стране, српски фактор је у исто време под Титом био територијално и национално распрачан и на сваки начин подређен у односу на, рецимо, прву Југославију, јер је СКЈ у идеологију СФРЈ значајним делом уградила основе ставова Коминтерне из двадесетих година о српској нацији као хегемону и осталим потлаченим нацијама у Југославији. (Коминтерна ће већ од тридесетих година ублажити, па и променити овакве ставове о српској хегемонији, али је идеологија КПЈ, укључујући и Тита, то је само мањим делом уважила).

Дакле Срби су прилично масовно прихватили пасивно стање у оквиру СФРЈ и деловали само инерцијом на национализме и организоване политичке пројекте других за преуређење социјалистичке Југославије. Посебно је дакле идеологија Маспока, иако ју је Тито начелно осудио крајем 1971. смењивањем водећих кадрова СК Хрватске, била уграђена у Уставне амандмане из 1971. и посебно у Устав из 1974, што је био коначни воденични камен око врата СФРЈ.

Стиче се утисак о сталним и готово максималистичким тежњама хрватског национа у односу на Србе у 20. веку. Посебно је то постало видљиво кад су под Титом добили заборав за масовно учешће на пораженим странама у оба светска рата и уз то територијална проширења конституисањем СР Хрватске, уз постојање заједничке БИХ и федерализоване Србије, уз стварање црногорске, македонске и муслиманске нације. О нечем таквом Радић и Мачек су између два рата могли само да маштају. Иако су имали и самог Тита као Хрвата за водећу харизматску личност СФРЈ, тежили су у време доминације југословенске идеологије братства и јединства, отворено и чини се већински сепаратној држави, и све то на антисрпском ресантиману и на моменте правој масовној хистерији.

Неспорно је да су током 20 века а и раније у хрватском народу постојали пројугословенски покрети и интелектуалци. Они су можда чак у прве две деценије 20. века чинили и већину у читавим регијама попут Далмације. Било је тога и касније, рецимо у Истри, где су се Срби доживљавали као близак пријатељски народ. Међутим, у односу на шовинистичке покрете у хрватском народу чини се да су ове снаге узмицале и да су у кључним историјским моментима редовно биле слабије. Уосталом, постојали су и српски пропусти, попут у међуратном периоду Видовданског устава, изгласаног без сагласности кључних хрватских странака, пре свега ХСС. Постојале су и српске историјске кривице, попут атентата у скупштини 1928. Али у укупном посматрању српско-хрватских односа ипак се лако може сагледати неједнак однос и улагање две стране у формирање и опстанак заједничке државе, као и у оквиру хрватске политике и друштва изузетан утицај шовинистичких, чак и расистичких идеја према Србима. Наравно, ни у савременој Хрватској не постоји спремност за иоле реално сагледавање геноцидне политике према Србима у 20. веку, која је резултовала њиховим искорењивањем различитим злочиначким методама – од око 25 одсто српског учешћа у популацији Хрватске почетком 20 века, на око 4-5 одсто на његовом завршетку.

ИСТОРИЈСКИ ПОГЛЕД

Хрвати и Срби имали су додира и међусобног прожимања још током ранијих епоха Средњег века и почетка нововековног периода. Чини се да припадност Хрвата католичанству, а Срба православљу представља најважнију разлику између два сродна народа, коју су велике силе и Ватикан инструментализовале. Прозелитским деловањем Католичке цркве у католичанство су током ових епоха прешли Срби старих раносредњовековних области Паганије, Захумља, односно средишњег и јужног дела Далмације и западне Херцеговине. Томе треба додати и да је током историјског конституисања Дубровачке републике у Средњем веку њеним територијалним ширењем на области јужно од ушћа Неретве, све до данашње Превлаке на улазу у Бококоторски залив, становништво ове области прелазило у католичанство, али је све до почетка 20. века задржало српски идентитет (што није био случај са највећим делом покатоличених Срба у осталом делу Далмације, посебно у западној Херцеговини).

Данашња територија Хрватске је све до почетка 19. века била подељена на млетачку Далмацију, независну Дубровачку републику, остатак је припадао Аустрији, док је Крајина била територијално издвојена као посебна управна јединица независно од (од врховне власти Угарске) аутономног бана у Загребу. Управо у Крајини – дакле Кордуну, Лици, Банији, западној и делу источне Славоније – апсолутну већину чинили су Срби, који су били бројни и у остатку Хрватске и у Далмацији, док се, без обзира на католичанство, становништво Дубровачке Републике већински осећало Србима и говорило српском јекавицом.

Хрвати су у огромној већини јужнословенског порекла (добар део се чак презива на ић), међутим, због националне сложености гломазне Аустро-Угарске монархије, велики број Чеха, Пољака, Мађара, Немаца, Украјинаца унијата, Италијана и других националности је службовао у администрацији и војсци на територији Хрватске, након 1878. и Босне и Херцеговине, док је у Далмацији и Истри живео и велики број аутохтоних Италијана. Од краја 19. и у првој половини 20. Века они су се стопили у хрватску националност превасходно преко Католичке цркве и постепеним примањем хрватског (хрватскосрпског) језика. Цело племство на теритроији данашње Хрватске било је немачко и мађарско, док се постепеним конституисањем грађанства у Аустро-Угарској оно у Хрватској највише формирало из редова нехрвата са других простора Монархије који су долазили као службеници и војна лица. На тај начин се хрватска елита бившег племства и највећег дела грађанства, због свог претежно нејужнословенског порекла и под снажним утицајем Католичке цркве, плашила привлачности које су за хрватски пук и посебно бројно српско становништво у Хрватској представљале две независне српске државе – Србија и Црна Гора: Још више је владао страх од геополитичког утицаја царске Русије, који је преко Србије у Црне Горе ширен и на западни део Балкана.

То је кључно помогло конституисању екстремних шовинистичких идеологија Анте Старчевића, франковаца и потом усташког покрета. То је, уз велики утицај екстремног дела католичког клера и развоја фашизма у овом делу Европе између два светска рата, омогућило настанак геноцидне антисрпске идеологије, а током постојања НДХ и геноцидне праксе. Она је у атмосфери средњовековних погрома и за савремену европску историју незамисливих масовних убистава и мучења однела и до милион српских живота 1941-1945. Претеча геноцида из времена НДХ били су масовни рушилачки немири и демонстрације против Срба још у периоду Аустро-Угарске, посебно у Првом светском рату. Подстицала их је Католичка црква а некад и саме државне структуре Монархије, који су управо у завади Срба и Хрвата виделе шансу да продуже живот оронуле хабсбуршке државе.

Истина српско-хрватски односи нису били унисони, они су имали и добре периоде сарадње, а у оквиру хрватске елите и националног корпуса своје представнике који су се залагали за сарадњу, па чак у неким случајевима за стварање заједничке државе Јужних Словена. Ријечки споразум из 1905. и хрватско-српски споразум који је функционисао све до 1918, дакле и у време ратног сукоба, показивали су моделе сарадње политичке елите два народа.

Ерик Фром је у својим радовима указао на то да Католичка црква својим припадницима и верницима даје превасходно тзв. матријархалну, односно априорну мајчинску љубав. То ће значити да њени припадници бивају прихваћени од Цркве самим веровањем у њу и обредима које врше, а не толико оним што раде у животу. Са друге стране, Фром указује да протестантске цркве, посебно калвинистичка, дају својим верницима превасходно патријархалну, очинску, дакле условљену љубав. Протестански верник мора да створи нешто у животу, згрне богатство својим радом и етички и морално се понаша, што ће му повећати шансу да буде спасен и прихваћен од Бога.

Макс Вебер ће у свом капиталном делу „Протестантска етика и дух капитализма“ говорити управо о томе да таквим односом према вери и животу, спасењу и индивидуализму, протестантски народи у пракси стварају веће успехе у привреди од становништва католичких земаља. Али значи ли то да, ако Католичка црква развија код својих припадника превасходно захтев за безусловном вером и послушношћу у односу на Ватикан, папу и номенклатуру Католичке цркве (папа је непогрешив, према нормама католичанства), она, са друге стране, нуди безусловну материнску априорну љубав, затим спасење и припадност националној заједници, и на крају лакше праштење грехова? Због те априорне подршке верницима, Фром примећује мању стопу самоубистава и одбачености у католичким друштвима и народима у односу на протестанске.

Али да ли таква привлачност и заводљива моћ подршке кохезији заједнице, коју нуди Католичка црква, поред лаког опроста грехова ако су у складу са вером у католичанство, даје и већу могућност њеног уплитања у политику и усмеравању друштвених кретања? Нажалост, имали смо прилике да видимо и кокетирање Католичке цркве са фашизмом и нацизмом у време Другог светског рата (видети књигу Џона Корнвела „Хитлеров папа“, а о геноциду у НДХ и држању католичког клера и „Магнум кримен“ Виктора Новака) и директну подршку Аустро-Угарској у Првом светском рату (видети трилогију академика Драгољуба Живојиновића на тему Ватикана и првог светског рата). Држање Ватикана у хрватско-српским односима је од изузетног значаја за разумевање неуспеха заједничке државе током 20. века, затим стварања НДХ и масовног геноцида над Србима, али и савремене свести широких народних маса Хрвата о новијој историји два народа.

За разлику од устројства православних и протестантских цркава, које имају националне цркве и које на глобалном плану нису централистички устројене, Римокатоличка црква нема на територијама држава националне цркве (не постоји Хрватска католичка црква, већ само Католичка црква у Хрватској). Отуда је она била важан фактор у отежавању конституисања југословенске државе и повезивања Срба и Хрвата, често радећи на супротстављању и сукобима два народа. Тако је национални идентитет савремених Хрвата често грађен управо на супротстављању Србима и католичанству, што је био и цемент за спајање тако разнородног националног становништва које чини данашњу хрватску нацију. У њу је вековима и на различите начине прикључиван и значајан удео покатоличених Срба из више историјских епоха, рачунајући и процесе кроатизације у последњих четврт века. После геноцида над Србима током 20. века, буквално је десетковано српско становништво.

Делом и због изостанка било каквих санкција према Хрватима због тога, као и због покровитељства Римокатоличке цркве и интереса западних сила (у првом реду САД и Немачке), међу савременим Хрватима антисрпска хистерија не јењава и чак, упркос извршеном геноциду, има инверзни карактер у оптуживању Срба да су учинили некакву агресију на Хрватску. Заправо То ствара претњу континуираним геноцидом и уништењем остатка од остатка целог једног народа, што је, поред холокауста, незабележено у историји савремене Европе. Чини се да, сем антисрпске идеологије Старчевића, франковаца и усташа, коју су у различитом облику преузели и Титови комунисти и туђмановци те утицаја католичанства, хрватски савремени национални идентитет и нема других важнијих спона, па се тако уочи фудбалске утакмице Хрватске са Србијом 22. марта појачавала никад прекинута антисрпска хистерија.

МИТ ДОМОВИНСКОГ РАТА

Тзв. хрватски „домовински рат“ био је заправо протеривање српског цивилног становништва од десетоструко бројније хрватске армије 1995. на територији која је била под заштитом УН, док се СР Југославија држала по страни. Уместо да се хрватска јавност после свега дистанцира од тог геноцидног подухвата, у савременој Хрватској се подстичу мит и хистерија да се ради о великој победи хрватског оружја у тзв. „домовинском рату“. Пуно тога има анализу и преиспитивање хрватске јавности, још више хрватске науке, почевши од процеса конституисања хрватске нације током друге половине 19. и почетком 20. века, преко учешћа у два светска рата и, паралелно с тим, развоја хрватско-српских односа.

Чекајући из Хрватске реалну анализу „оружане победе“ у „домовинском рату“ августа 1995, можда би и на српској страни било доста оних националиста који би се тим поводом сетили позног Јована Дучића, како у својој осмој деценији у Гери поред Чикага, чувши застрашујуће вести о покољима у НДХ, подвлачи некад изговорено: „Хрвати су управо специфични ради тога што се ничега не стиде, они се истичу и хвале оним што би се сваки озбиљан народ стидео“.

Гурању у заборав усташких злочина, погодује и преобликовање савремене историје хрватско-српских односа у западној јавности. Оно је редовно на српску штету, чему помажу геополитички интереси великих сила, посебно САД, Немачке и Велике Британије. То се може видети и у односу на догађаје у саврменој историји и у односу на рад Хашког трибунала, где је јасан тренд наставка агресије на Србе и замене теза о стварним масовним злочинцима и жртвама. То се у широј геополитици може сматрати и наставком сучељавања англосаксонских сила и у извесној мери Немачке и Ватикана, са једне стране (без обзира на извесне разлике и противречности ових сила у многим другим питањима), у односу на Русију и покушај њеног дистанцирање од тзв. „топлих мора“. Зато Русија мора да буде што даље од Средоземља и утицаја на Балкану.

У тако тешким и неправедним околностима за српску страну питање је како да се она постави у будућности у даљим српско-хрватским односима. Наравно да ту има великог простора за једну озбиљну политику, која би на дуже стазе могла да у највећем спречи даље губитке, да заштити елементарне српске интересе и у перспективи понуди хрватској страни обострану рационалну и конструктивну сарадњу, у којој би се ирационалности, страсти и мржње смањиле и склониле на маргину друштва.

(Наставиће се)

Ознаке: однос, Србија, српско, стратегија, Хрватска