Прочитај ми чланак
Два су суштинска проблем просрпских странака у Црној Гори: недостатак снаге за обједињавање и мањак харизме њених лидера
Вишестраначки систем је обновљен у Црној Гори 1990. године, и до данас би могли да се изведу следећи закључци. У првом периоду до 1997. године и поделе у ДПС између Ђукановића и Булатовића, парламентарним животом ове члнанице СРЈ суверено је владала једина странка из једнопартијског система, која је трансформисана и названа Демократска партија социјалиста. Опозицију су чиниле, са једне стране, српске странке Народна и Српска радикална странка, и, са друге, Либерална странка (предводио ју је Славко Перовић), наглашеног црногорског идентитета. Повремено је у парламент улазила и Социјалдемократска странка, сличног програмског профила.
Подела у ДПС на Ђукановићево и Булатовићево крило, издвајање и формирање Социјалистичке народне партије и први пут победа (тесна и сумњива, у другом кругу) Ђукановића над Булатовићем на председничким изборима у јесен 1997. представља ново поглавље политичког живота у Црној Гори.
У истој години лидер водеће српске странке Новак Килибарда мења своју позицију, што доводи до његове маргинализације у политичком животу, а од до тада јединствене Народне странке формирано је неколико просрпских политичких странака које и данас егзистирају (Српска народна странка, преименована потом у Нову српску демократију, Народна странка, Демократска српска странка и друге). Странка изразито наглашеног српског национализма СРС је временом изгубила утицај у Црној Гори.
Преузимајући временом несрпски идентитет и сепаратистичку опцију од социјалдемората и либерала, Ђукановићев ДПС улази у перманенту предизборну коалицију са Социјалдемократском странком, коју све до данашњих дана предводи Ранко Кривокапић. Либерални савез постепено нестаје са полтичке сцене, не успевајући више да пређе цензус у парламенту.
Две водеће леве странке настале из до тада јединственог ДПС – истоимени ДПС Ђукановића и са друге стране просрпски СНП – наставили су политичку борбу, чија је основна девиза током 2000-тих постала за или против заједничке државе. Чинило се да је далеко већи број православног живља у Црној Гори био за просрпску опцију, али је проблем странака са просрпским префиксом био и остао у њиховом нејединству и поделама.
Тако ДПС не само што се више није делио на фракције нити цепао од свог формирања 1997. до данас него је Мило увукао у сталну коалицију социјалдемократе а повремено у предизборне коалиције и странке мањина (муслиманске, албанске и др.). Врхунац се догодио за ових избора, када је у предизборни савез позвао и посрнули Либерални савез, чиме је остварена јединствена стратегија – вероватно смишљена и ван саме Црне Горе – да ни један глас за покрете и странке са несрпским префиксом не буде бачен испод цензуса. Ту је за изборе 2012. постигнуто и савршенство јер су, као и у неколико претходних избора, странке мањина имале законом загарантован цензус посланика (рецимо албанске), па су многи Албанци, а посебно муслимани, гласали за коалицију ДПС, социјалдемократа и либерала, док је у исто време албанским, бошњачким и хрватским партијама био загарантован цензус од шест посланичких места, практично без обзира на укупан број гласача које добију.
Каква је за све то време била стратегија странака са српским и просрпским префиксом. Сама Социјалистичка народна партија се од почетка делила, па је тако временом дошло до смене Момира Булатовића. Он у почетку одваја једно крило у засебну странку, која се временом пасивизирала, а он престао да се активно бави политиком. Нови лидери СНП – прво Предраг Булатовић а потом и Срђан Милић – имали су веома мало слуха за обједињавање опозиције у целини, а сама странка је чак почела да заостаје по броју освојених мандата од наглашеније просрпске Српске народне странке Андрије Мандића (преименоване временом у Нову српску демократију). Основна снага СНП остала је социјална компонента, задржавајући притом, истина, све мање наглашену просрпску димензију.
На парламентарним изборима 1998. и 2001. СНП је освајала тек неколико мандата мање од ДПС, али је после отцепљења Црне Горе и нестанка заједничке државе са Србијом, почела да видно заостаје за Миловом странком. Народна странка је, задржавши спрски идентитет (као и Мандићева Српска народна странка), временом све више слабила, а њени лидери Драган Шоћ а потом Предраг Поповић, нису испољили посебну харизму.
Суштински проблем просрпског дела странака и организација у Црној Гори до данашњег дана би се могао испољити у два важна фактора – недостатак снаге за обједињавање и мањак харизме њених лидера у односу на самог Ђукановића.
Недостатак снаге за обједињење
Ове странке су показале невероватну склоност за самосталним изласцима на изборе, за даљим дељењима и фракцијама, које је тешко и пратити. Рецимо, последњих година постигнут је видан напредак када је дошло до заједничког предизборног удруживања три најкрупније опозиционе странке у Црној Гори – СНС, преименоване у Нову српску демократију, потом СНП, коју предводи Срђан Милић, и Покрета за промјене Небојше Медојевића. За ове изборе отишло се чак важан корак даље у обједињавању опозиције формирањем Демократског фронта, који за одлику узима социјални програм, а за амблем српску тробојку као иначе традиционалну црногорску заставу. Лидер овог покрета је постао дотле неангажовани бивши дипломата Миодраг Лекић, што значи да су лидери опозиције прихватили да узму угледног човека ван страначке политике и именују га за лидера коалиције. То је за политичаре овог поднебља редак уступак.
Међутим, тада је лидер СНП Срђан Милић одбио да остане у заједничком блоку опозиције, што је довело до поделе у тој странци и издвајања крила са Предрагом Булатовићем на челу, које се директно придружује Демократском фронту. Опозиција нејединствено излази на изборе, мада Демократски фронт није лоше прошао, а СНП добија значајно мање мандата него раније. Међутим, није то био кључни изборни удар за просрпску опозицију у Црној Гори, праћен расипањем и губљењем мандата и гласова.
Изразито српске странке су формирале свој блок на челу са Народном странком Предрага Поповића, која је за претодне изборе почетком 2009. изашла самостално и за неколико гласова није прешла цензус (на страну што су избори у Ђукановићевој Црној Гори протеклих година били далеко од регуларних, за шта је посебан пример сумњиво спроведени референдум маја 2006). Сада Народна странка окупља сву тврду српску страначку опозицију у Црној Гори, која није ушла у Демократски фронт, и ту чини две невероватне грешке.
Прва је та што нису одмах ушли у моћни Демократски фронт, чиме би се у свакој комбинацији прешли цензус и практично спречили могућност да се иједан српски глас баци и расипа. Међутим, чак и тако формирана коалиција свих преосталих српских странака прешла би вероватно цензус да се из ове групе није издвојила Демократска српска странка др Ранка Кадића, заједно са странком Добрила Дедеића и још неким мањим странкама.
На крају се догодило најгоре. Ни једна од ове две коалиције српских странака није прешла цензус, и сви ти гласови практично су бачени, где се понавља ситуација са избора 2009, па и од раније. Ово је кључни фактор што опозиција вероватно неће формирати владу ни после ових парламентарних избора, него ће то поново учинити Ђукановић уз помоћ мањинских странака (Албанаца, Бошњака и Хрвата). Према Донтовом систему, ови српски гласови две српске коалиције отишли су у ДПС, који је одиграо одличан стратешки потез укључивањем, поред социјалдемократа, либерала под предизборни кишобран, чиме ниједан глас дат несрпским странкака није пропао.
Уместо тога, због загарантованог законског минума за мањинске нације, многи Бошњаци, Албанци и Хрвати гласали су за коалицију Мила Ђукановића. Како о будућој влади одлучује посланик или два, овакве грешке опозиције биле су праћене спремности Ђукановића да, кад осети да нема довољно снаге, укључује све несрпске снаге у предизборну коалицију.
На тренутак могло би се осврнути на Дучића, који је тврдио да на важност, егзистенцију и остварење неког појединца у животу, посебно оног који се бави јавним добром, рецимо политиком, не одлучују пресудно његове одлике, врлине и животни пут колико могућност да се у кључним раскрсницама и изазовима правилно постави: „Тако и мали човек може бити велики уколико се у кључној ствари од општег добра адекватно постави и обрнуто, могуће је и да низом одлика велики људи закажу у важном тренутку“. У конкретном случају у питању је др Ранко Кадић, као истакнути појединац, лекар, хуманиста, политички делатник, бивши савезни министар, човек за сваки углед који је, рецимо, умео и да се солидарише са лидером Народне странке Предрагом Поповићем прошле године, када је овај узео држављанство Србије и када му је Ђукановићев режим одузео сва документа и црногорско држављанство. Кадић је тада, такође из солидарности са Поповићем и другим прогоњеним грађанима Црне Горе са двојним држављанством (што црногорски устав не поштује само према Србима), узео српско држављанство, што су потом следили и други угледни појединци у Црној Гори и режим је макар привремено морао да одустане од замишљених егземпларних мера.
Дакле Кадић, који се у целокупној својој политичкој делатности залагао на делу за обједињавање српске опозиције, сада је у важном моменту заказао, напустио коалицију са Народном странком и другим српским странкама, формирао своју засебну са Дедеићевим покретом и неким другим мањим странкама, и нехотице довео до катастрофалног биланса да обе српске коалиције не пређу цензус, што ће вероватно омогућити нову владу ДПС са мањинским странкама и даљи опстанак Ђукановића на власти.
Недостатак вође
Други велики хендикеп опозиције у Црној Гори и просрпских странака је недостатак харизматског вође који би могао да парира самом Ђукановићу. Иако су и Мандић, и Милић, и Предраг Булатовић, и Предраг Поповић, и Шоћ, и Кадић, и посебно Медојевић способни политичари, они још немају такву харизму да би могли да парирају директно самом Ђукановићу. Чини се да је потез са ангажовањем Лекића дао известан резултат, али је изостало да у Демократски фронт уђе и цела СНП и посебно низ српских странака.
Када се свему томе дода чињеница о недемократичности Ђукановићевог режима, о неслободи медија, о жмирењу на оба ока САД и неких других западних сила које Ђукановића готово бланко подржавају због његове атнисрпске политике, те о евидентим изборним неправилностима и „крадуцкању“, владајућа коалиција се поново провукла и вероватно задржала власт и у следећем периоду.
Посебно питање је нелигитиман статус више десетина хиљада тзв. „расељених лица“ која живе већ деценију-две у Црној Гори без статуса држављана и бирачког права. Наиме, углавном су то Црногорци избеглице пореклом из Скадра и околине у северној Албанији, са Косова и Метохије, али и других крајева бивше СФРЈ који живе у Црној Гори, привређују и који су стекли потомке, а заправо немају бирачко право. Вероватно је један од кључних разлога за то што се углавном изјашњавају као Срби или имају просрпски идентитет. Ту се показује сва лицемерност САД и неких других западних земаља те бројних НВО, који практично не чине ништа пред оваквим сегрегационим држањем постојећег режима. Да је овај део популације стекао бирачко право, Ђукановић би одавно изгубио сваке изборе, да не говоримо о сумњивом референдуму за независност из 2006. Прва победа опозиције би вероватно омогућила да и ови људи добију бирачко право, што би суштински могло да одреди даљи однос снага у бирачком телу.
Ђукановић и његови спољни спонзори вероватно са правом претпостављају да на овај начин владајућа структура прилази у повлашћеној позицији веома важном питању – покушају увлачења Црне Горе у НАТО, упркос већинској вољи становништва у земљи, које не подржава такав потез. Истина је да је опозиција из претходних избора изашла ојачана, а Милов режим ослабљен, али по искуству референдума за будућност Црне Горе из маја 2006. године, који је био сумњив и са далекосежним последицама, поставља се питање да ли би потенцијално увлачење земље у НАТО био слично замишљен подухват. Са једне стране, постоји могућност организације референдума, који би се поново покушао покрасти, истина у овом случају знатно теже јер је став јавног мњења ненаклоњен уласку у НАТО. Са друге стране, постоји опасност да се нешто „смува“ у парламенту и покуша увлачење земље у НАТО без референдума, са простом парламентарном већином, што не би требало да буде прихваћено ни на који начин.
Заправо Ђукановић уз сва мешетарења, пропаганду, изборне манипулације, нема већину у Црној Гори, и то јасно показује анализа протеклих избора. Опозицији предстоји озбиљан рад и покушај одстрањивања слабости. Можда су за њих шанса председнички и локални избори, као и могући превремени парламентарни избори, до којих би због тешке социјалне, економске и политичке ситуације у земљи могло да дође и пре 2016. године.
Томе треба додати и напуклине у самом ДПС, где постоји крило са председником Црне Горе Вујановићем, које не подржава антисрпски идентитет Ђукановићеве и Кривокапићеве визије владајуће структуре у коју је сада ушао формално и сам Либерални савез.
Са друге стране, уколико се сам Ђукановић не буде по Уставу могао поново кандидовати за председника државе, чини се да би Лекић или неки други угледни заједнички представник опозиције могао да победи кандидата владајуће структуре. Уколико пак Уставни суд, према Тадићевом моделу, дозволи Ђукановићу могућност још једног мандата, то би било знатно теже, али не и немогуће уколико се опозиција истински удружи и организује, по позитивном искуству, које су сада представљали Демократски фронт и ангажовање Лекића.
(Нови Стандард)
