Прочитај ми чланак

Драган Џајић: Гласаћу за Александра Вучића, то не кријем, СНС ће да победи

0

ДРАГАН Џајић је легенда која траје. Толике године у жижи, толико похвала, признања, трофеја, а он све то прима с исконским миром као да је то нешто што се подразумева. Никада од њега нећете чути „ја па ја“, и када он лично добија признања, брзометно их везује за Црвену звезду.

Када је проглашен за најбољег југословенског фудбалера свих времена, прво што је рекао јесте да је почаствован јер је Југославија имала море играча светског калибра. Када га је недавно УЕФА номиновала међу 50 најбољих играча који су играли на европским првенствима до сада, опет није „пао у несвест“, него је ту вест примио као… Али, боље послушајте Џајића.

* Не дају вам мира, морате опет у прошлост да бисте објаснили будућност топ 50?

– Било би добро да ми овако стално не дају мира. Шалу на страну, велико признање, али да не будем ни лажно скроман, утакмице на два европска првенства због којих сам номинован биле су заиста одличне. Генерално, за мене је то велика сатисфакција.

* Шта је за вас значајније: што сте проглашени за најбољег фудбалера Југославије свих времена или што сте номиновани у УЕФА?

– Не могу то да делим, мада, можда је значајније ово прво. Јер, ја сам се 13 сезона доказивао на нашим теренима, где сам имао сталне провере, где се увек гледало да ли јеси или ниси. А опет, признање УЕФА, ма како се то гласање завршило, за мене је шлаг на торту моје играчке каријере.

* Кроз целу каријеру пратила су вас признања, а ви сте остали чврсто на земљи?

– Ја сам давно схватио да, када дођеш до признања, имаш много веће обавезе. Када стекнеш име, мораш да га браниш из утакмице у утакмицу. Нема опуштања, јер си увек подложан критикама, и добронамерним и оним другим.

* Да ли је скромност у спорту врлина или…?

– Ако мислите баш на мене, могу само да кажем, ја сам такав – какав сам, то је оно што носим са собом. И зато не бих причао о себи.

* У Црвеној звезди играч, директор, председник, која је улога најтежа?

– У Црвеној звезди нема лаких улога. Све су лепе и изазовне. Наравно, највише сам волео да играм фудбал. Када сам постао технички директор, сам сам себи осмислио како ћу да функционишем и уживао сам у томе. Председничка функција је за мене била и част и признање, али, и тада сам био чешће на терену и у свлачионици него у канцеларији.

* У чему и колико сада помажете клубу, тренеру, играчима?

– Дубоко сам свестан шта значи почасни председник и понашам се у складу с тим. Имам одличну комуникацију са Грофом Божовићем, који је сјајан и тренер и човек, одем код Звездана Терзића, свратим до Тозе Мијаиловића… Осећам се пријатно, дискутујемо о фудбалу, наравно. Кажем своје мишење када ме питају, дам и неки савет, али никада не идем преко мишљења оних који воде клуб. То је, пре свега, ствар културе, а и показује да нико у клубу не треба да буде оптерећен мојом појавом јер немам никаквих амбиције осим да Звезда побеђује.

ПОНОСАН НА ТРИ ДАМЕ* ПОРОДИЦА као уточиште, ћерка Драгана је постала популарна?
– Ту нема ни дилеме ни много приче. Породица је за мене све, од малих ногу до дана данашњег. Драгана се бави манекенством, воли тај посао, успешна је и не видим зашто бих јој стајао на путу. Али ја сам поносан и на другу ћерку Сању, која се запослила и има свој живот који се не види на новинским ступцима. Ту је, наравно, супруга Бранка, 27 година смо у браку, заједничким снагама пратимо нашу децу, усмеравамо их, коригујемо ако треба…

 

* Како своју Звезду сада види почасни председник?

– И кроз каријеру увек сам гледао даље. Већина учесника Лиге шампиона не би у нашој лиги победила 22 пута заредом, а за такав успех заслуге припадају и играчима и стручном штабу и функционерима. И у свему мораш да будеш мудар. Звезда не трпи да губи и са тим морају да се суоче сви који су у црвено-белој породици. На прагу смо титуле и знамо све врлине и мане овог састава и зато нико не сме да намеће причу о квалификацијама, Европи, а да заборавља да још има да се игра код куће. Уверен сам да то сви који воде клуб знају, много пута смо о томе причали…

* Стадион Црвене звезде се сада зове „Рајко Митић“, великан је добио и своју улицу. Колико је за Звезду важно што је Рајко постао бесмртан и на овај начин?

– Када је Рајко у питању, морам да истакнем да сам га увек ценио и поштовао. Имали смо сјајан однос, често је долазио код мене, знали смо дуго да причамо о Звезди, фудбалу, али и о животу изван стадиона. Био је невероватно миран и скроман човек.

* Шта мислите о томе што су и две београдске хале добиле имена „Александар Николић“ и „Ранко Жеравица“?

– Увек ће бити оних који су и за и против, али ја као спортиста то подржавам и не само када је у питању фудбал већ и кошарка, и други спортови.

* Божа Маљковић каже да великани треба да добију таква признања док су још живи, па је, у интервјуу „Новостима“ недавно рекао да сматра да Теразије треба да се зову Трг Новака Ђоковића?

– Свако има право на своје мишљење. Лично, поштујем све што Новак ради, али не бих коментарисао Маљковићеву изјаву.

* Да ли очекујете да и ви једног дана добијете, на пример, своју улицу у Београду, можда негде близу „Маракане“?

– Не, таман посла. Кунем се у све на свету да никада нисам размишљао о томе. Мени је само важно шта сам за живота урадио, а шта ће бити, заиста ме не интересује.

* Да ли се и колико политика умешала у спорт?

– Наравно да се није умешала. То су (п)разне приче, а износе их углавном они који су нечим незадовољни. Тако то бар овде у Србији функционише. А то што неки политичари воле спорт, навијају и то не крију, па шта је ту проблем? Увек су се политичари везивали за неке клубове, али да су њима командовали или руководили, ја то нисам ни видео ни доживео.

* Да ли спорт може без политике, поготово у ово време?

– Може, и није у томе проблем. Ако могу да помогну, спорту уопште, зашто то не би учинили. Међутим, код нас све добија другу конотацију, има много злоупотреба без чињеница и то је оно што смета и иритира.

* У последње време вас повезују са СНС, изјавили сте да нисте били на „тајној вечери“, али да навијате за Александра Вучића и да сте уверени да ће победити на изборима?

– Нема ту никаквог повезивања, па ја сам пунолетан и ваљда имам право на своје мишљење. Сметају ми, ипак, толике измишљотине. Ако треба да поновим оно што сам већ за „Новости“ рекао: нисам на листи, али гласаћу за Александра Вучића. Нисам био ни на каквој вечери, поготово тајној, али бих отишао да је приређена и да сам позван. И тачно је да верујем да ће СНС победити на изборима.

ФУДБАЛСКИ ДРИМ ТИМ*

ДА ли бисте саставили 11 најбољих и рећи постоји ли краљ фудбала, по вашем мишљењу?

– Не бих се усудио да саставим тај дрим тим, јер из тих топ 50 могу да се саставе три-четири тима. Када је она старија генерација у питању, наравно да бих дигао обе руке за Пелеа, али ту су и Кројф, Бекенбауер, ја сам посебно ценио Еузебија, па се појавио Марадона. И како то у фудбалу иде, онда је експлодирао Роналдо, али онај бразилски Зуба, и ја сам помислио: нико као он! А ето, сада гледамо другог Роналда, овог из Португалије, па очаравајућег Месија… Свако време, очигледно, има своје јунаке.

 

* Какав је ваш однос са Александром Вучићем, када сте га упознали, да ли се сада виђате?

– Вучића сам упознао пре 20 година и имам много разлога да га ценим и поштујем. Чујемо се понекад када се интересује како игра Звезда, какви су планови, а последњи пут сам га видео када се отварао пут на Убу. Зар није природно да присуствујем том чину, ја сам рођен на Убу, волим да тамо одем, и то прилично често чиним, одморим се, релаксирам, опустим…

* Да ли би Драган Џајић могао да буде политичар?

– Касно је за то. Увек сам био и бићу човек фудбала, то бар сви знају. Али имам право на своје мишљење и политичко опредељење, које не кријем. Не знам зашто бих то радио, немам чега да се плашим, једноставно, радим онако како ми срце говори.

* Како видите Београд и Србију за годину-две?

– Оптимиста сам, позитиван. Колико видим, све иде узлазном линијом. Када се неко труди и ради, ружно је када се тај напор ниподаштава. Зна се у каквој ситуацији је Србија, а негацијама се не помаже већ одмаже.

* Мигранти су свуда око нас, да ли вас то плаши или сматрате да им треба помоћи?

– Мени је жао свих људи који се налазе у тој ситуацији, али сматрам да је Србија мигрантима већ довољно помогла. И ми смо имали, а и даље имамо, проблема са избеглицама, који морају да се реше. Живот је чудо, ето, опет после поплава треба помагати људима који не могу да се одбране од непогоде, а опет, и са тим мора да се живи.

* Куда то иде овај свет?

– Много тога се променило и мења се готово свакодневно. Преостаје нам једино да се припремамо и усклађујемо неко своје битисање са оним што долази.

Драган Џајић, легенда која траје.