Велики број избеглица, пре свега са простора Северне Африке, Блиског и Средњег истока у последње време који у великом броју пристижу на простор Балкана у покушају да уђу у земље ЕУ или остају на овим просторима до даљњег, можемо на различите начине тумачити.

Са једне стране евидентно је да су претходних година на наведеним просторима остварено више војних инервенција, побуна, грађанских ратова. САД су у протеклих деценију и по, нашавши се у ситуацији светског хегемона, на широком простору Северне Африке, Блиског и Средњег истока, дакле простором насељеним исламским светом, богатом нафтом, и историјски геополитички изузетно значајним, имали пет земаља средње и надпросечне величине, у којима су били режими који нису по вољи Вашингтона: посматрано од Атлантског океана до западних кинеских граница и Средње Азије, то су Либија, Сирија, Ирак, Иран и Авганистан. Од почетка 2000-их, до данашњих дана, под различитим изговорима сви ови режими су у америчким и глобалистичким медијима оцрњени, нападнути су и свргнути они у Либији, Ираку и Авганистану (симболична погубљења Гадафија, Садама Хусеина, Бин Ладена), док је напад на Сирију најављен лета 2013, а Ирану се прети већ годинама.

Дакле само протеклих година, имамо вишегодишње немире у Либији, сталне сукобе у Сирији, и оне који не престају у Ираку и Авганистану, потом тзв. «Арапско пролеће» које је било захватило и Тунис, Египат и друге земље региона. Либија, а слично томе и Сирија су од просперитетних земаља дошле у ситуацију нестабилности са великим бројем избеглица, нарочито у сиријском случају. Турска без веће критике, да не говоримо о било каквим санкцијама или чак претњама од стране Вашингтона и западних центара моћи, годинама на свом пространом југоистоку води праве оружане офанзиве против двадесетомилионског курдског становништва, које само тражи аутономију.

Чомски је још 2000-те године у својим књигама описивао лицемерје Вашингтона, који према Турској која систематски децнијама користи своју војску у сатирању курдског становништва, укључјући и бојне отрове показује равнодушност иако Курди траже само аутономију, док према Србији и Милошевићу који косовским Албанцима даје изузетно високу аутономију, организује агресију НАТО, јер за Америку је пожељна само потпуна независност српске јужне покрајине, што је све заједно апсурд и преседан, који се могу само разумети геополитичким интересима и лицемерјем Америке.

Велики број избеглица са Блиског истока и Северне Африке представља притисак на Србију, можда и више него што је то случај са осталим земљама региона. Наиме Мађарска, Бугарска и земље ЕУ се прилично тврдо бране од прилива избеглица, укључујући са мађарске стране и спремност на изградњу правог зида. Са друге стране Србија, тачније њена власт која годинама стреми уласку ка ЕУ и испуњавању бројних услова у том правцу, је прихватила низ споразума о реадмисији, односно прихвату протераних избеглица, махом албанске и ромске националности из земаља ЕУ, посебно Немачке на своју територију, што се увелико и можда чак и неселективно примењује у пракси.

Ово, паралелно са приспећем великог броја муслиманских избеглица са Блиског истока и Северне Африке, представља велики притисак на Србију, што у дужем року може имати и демографске последице, ако се има у виду драстично смањење српског становништва услед негативног природног прираштаја и исељавања у друге, махом западне земље, што је повезано и са континуираном економском кризом у постоктобарској Србији и некритичком применом неолибералног економског и социјалног модела. Дакле ови процеси могу сви заједно утицати у средњем и дужем року на промену структуре становништва у Србији.

Земље ЕУ се од најезде великих таласа избеглица «бране» пооштравањем миграторне политике,и њиховим усмеравањем на земље попут Србије чија су политичка руководства зависна и несамостална. Међутим, нестабилности којима су више од деценије изложени велики простори Блисиког и Средњег истока, Северне и Субсахарске Африке, покрећу миграторне процесе који се не могу тек тако зауставити декретима и усмеравањима праваца ових миграција.

Када је у питању одстуство било какве стратегије актуелне власти у Србији у односу на наведени проблем азиланата и избеглица говори и изјава министра Вулина 17 августа, који је рекао да Влада по том питању искључиво чека одлуку Савета министара ЕУ, за коју се очекује да дође у октобру. Дакле на питање новинара, да ли и Србија може да направи ограду према Македонији, одакле долази највећи број миграната, министар изјављује «..дићи ћемо зид на граници ако ЕУ то буде затражила».

Дакле ова изјава не говори само о одсуству стратегије актуелних власти Србије по овом тешком питању, већ заправо о одсуству било каквог суверенитета и самосталности постојеће Владе Србије. Јер како друкчије објаснити да о одређивању начина заштите наше земље која није чланица Уније, према другој земљи (Македонији) која такође није чланица Уније, актуелна власт ишчекује сугестију и решење (наређење) треће стране (администрације ЕУ у Бриселу) и то по питању по којем управо све остале заинтересоване земље у региону које су у исто време пуноправне чланице Уније попут Мађарске, али и Грчке, Бугарске, доносе једнострана и самостална, често оригинална решења, која искључиво полазе од најнепосреднијих националних и геополитичких интереса тих земаља, не презајући да се разликују и чак директно конфротирају са препорукама и сугестијама Брисела, уколико процене да им таква политика Уније по овим питањима не одговара.

На тај начин поред наставка промашеног неолибералног концепта економије, антисоцијалног Закона о раду, предаје Косова и Метохије, укључујући чак и његов северни део, некритичко пузање ка ЕУ, и проблеми реадмисије и навала избеглица постају стратешка и егзистенцијална питања на којима постојећа власт најблаже речено улази у раскорак са виталним интересима државе и народа које заступа. То са друге стране постаје и додатна шанса широког спектра патриотске опозиције да критиком постојеће политике власти и креативним алтернативама по наведеним и другим важним питањима те уз што тешњу међусобну сарадњу изврши притисак ка промени постојећег стања. То свакако неће бити лако, уз постојећу медијску блокаду и озбиљно угрожавање демократског система који је на делу, те уз очито смањење националног суверенитета и неблагонаклоност дела страног фактора који те процесе подупире. Јер, како каже министар одбране Гашић, САД су Србији најважнији партнер у области безбедности, док амбасадор Кирби узвраћа да је Америка изузетно заинтересована за продају Телекома и више других преосталих предузећа у земљи.

Уколико се настави спроводити од Америке наметан неолибералан модел који је пропао у свету, а у Србији даје катастрофалне резултате и подстиче раслојавање на све већи број сиромашних, са све мањим социјалним правима, колатерална штета такве «успешности» о којима говоре премијер и владајући медији, је даља презадуженост и по грчком сценарију распродаја свих преосталих предузећа и ресурса које су још у српским рукама. Захваљујући подређеном и послушничком положају владајућих структура у земљи и понижавајућих уговора о реадмисији и одсуству стратегије по питању навале избеглица са Блиског истока проузрокованим пре свега империјалистичким ратовима и мешањем Америке и њених савезника, прети нам у перспективи и промена структуре становништва.

Промена структуре становништва изазване између осталог и последицама економске кризе, социјалног раслојавања и одсуства било какве демокграфске политике, али и развоја социјалне патологије. Јер и у најмањој паланци у земљи се (плански?) отварају последњих година слот, спортска прогноза, казина и различити облици коцкарница са све већим бројем зависника, пиво се рекламира на свим медијима и алкохолизам је у порасту, а наркотици углавном дистрибуирани од нарко државе Косово погађају све млађе слојеве популације. Млађи слојеви популације, дакле популације која је из генерације у генерацију све малобројнија су узгред, Болоњом и реформама школства, медијима на територији земље, те наведеним облицима патологија у порасту додатно изложени најгорим ударима на идентитет и другим негативним ефектима.

Опозиција дакле има шансу, али њом се већ увелико бави режим оцрњујући најугледније прваке међу њима попут госпође Рашковић-Ивић (која је по владајућим медијима тобоже заиста искључена из сопствене странке), свађајући опозицију. Ипак ни људи који су у патриотској опозицији нису од јуче, и знају да уз све потенцијалне разлике, треба да их уједини брига за будућност земље и народа, који чини се, никада до сада у постоктобарској Србији нису били тако очито угрожени. То полако спознаје и све већа и све критичнија маса становништва у земљи, које уз све планиране дебилизације, скретање пажњи владајућих медија и компрадорског дела елите, намештених истраживача јавног мњења, схватају да земља тоне и да је цар го, те да треба потражити алтернативу. У том правцу када се у први план поставе најважнији проблеми у којој се налази земља и народ, те сагледају странпутице којима нас води актуелни режим, сарадња опозиције треба ићи управо по сродности понуђених решења и алтернатива, и на тај начин ће лични анимозитети, ривалства, али и спиновани сукоби доспети у сасвим трећи план и управо то може створити предизборне коалиције које ће спречити лош сценарио наставка постојеће политике.

То у исто време може у повољном развоју ситуације раслојити и постојеће структуре власти, где би се можда нашло нешто одговорних људи који би се по конкретним егзистенцијалним питањима приближили опозицији и то би већ било назирање пуне светлости на излазу из мрачног тунела концепције постоктобарске Србије које надзиру нама најненаклоњеније силе – оне које у исто време пишу резолуцију о Србима као геноцидном народу и у исто време воде унутрашњу политику и уређују наше друштво, а видимо и како.

Извор: СРБИН.ИНФО

Ознаке: Влада Србије, демографија, др Драган Петровић, мигранти, Србија, СРБИН.инфо