Прочитај ми чланакПроф. др Мила Алечковић анализира начине борбе против тиранина Александра Вучића, односно, образлаже ко су људи, који ће Србију извести из пацовског лавиринта, у којем је упала због 'Оскара'.
С обзиром на Вучићев, клинички профил личности, проф. др Алечковић дефинише стратегију побуне против његове тираније. У првој фази неопходно је утврдити узроке политичке патологије, која Србију у рецидиву држи барем тридесет година уназад, без катарзе, без чишћења, без разрешења, без залечења и са редовним регресијама у несрећну прошлост. У другој фази треба спречити диверзије, нарцизам и параноју међу опозиционарима, да би потом, у завршној фази, посао обавили озбиљни појединци. Иста психологија краја тираније примењена је хиљаду осамсто четврте, кад су колебљиви устаници добијали поруку „Поздравио те брат Ђорђе“, која их је стимулисала да учествују у ослобођењу Србије. И данас има много колебљивих, а проф. др Алечковић, у ауторском тексту, ексклузивно за Магазин Таблоид, тврди да има и оних који ће их позвати у борбу против тираније.
Борба против диктатуре је тешка, али борба против тираније је најтежа. Диктатура још увек поштује извесна политичка или војна правила, док их тиранија потпуно гази. Диктатура остаје политичка категорија, док тиранија постаје искључиво психолошка и патолошка раван.
Клинички профил личности, који сам у дијагнози председника несрећне Србије дефинисала, а који је спреман да гази друга бића у програму сваког насиља, запазио је, како један новинар по имену Слободан Ступар наводи, још вођа некадашњих радикала који му је, новинар тврди, поверио податак да „његов политички мали, његов шегрт, купује и чита све књиге о Гебелсу и нацидоктрини манипулације масама, како би десет телевизија једнога дана, некога у ‘по бела дана’, убедило да је око њега ноћ“.
Ако је тај мали и читао књиге о Гебелсу, јасно је да је поред физичког раста, и разумом и умом остао јако мали, јер је поред Гебелса, а поготово пре њега, постојао и Сун Цу, и Игњације де Лојола, а потом бројни програми црне психијатрије, затим теорије Сержа Чакотина, Владимира Волкофа, Ноама Чомског, Занга Заодонга и многих других који су о манипулацији масама знали још више. Али избор Гебелса био је покушај једног малог политичког шегрта кога су у детињству звали „хуља“ да у идеолошком смислу постане нешто више од хуље. Покушај који је, данас је очигледно свима, остао неуспешан.
У друштвеном смислу, оваква врста психопатије паралелна је слици новог профи-друштва: она је спој ослобођеног од цензуре, безбожног, материјалистичког и утилитарног човека који се одавно не ослања на ум, а некада више ни на разум. У случају високе интелигенције психопата је манипулатор и садиста неспособан за морална осећања (јер нема формирану инстанцу савести, нити може да осети кривицу, те је реч о егоисти, хедонисти, безобзирном, агресивном, анално структурираном бићу, уз одсуство осећаја милости, суровом и понизном истовремено, без икаквих емоција). У случају ниске интелигенције из ове се групе регрутују убице, давитељи и мучитељи деце и сви други крвни злочинци.
Данас у Србији на челу режима имамо „медијални случај“ између ова два типа, са интелигенцијом највероватније око просека. Психопате су познате и препознатљиве по томе што се никада не кају за почињена недела, већ се понекада чак и јавно поносе њима. Њихова саморефлексија је равна нули, а деструктивна штета коју чине другим члановима заједнице или целе државе је огромна. Упливи делиричних излива подређени су доминантној психопатској структурацији овакве личности.
Кад ментално нездрав човек какав је председник несрећне Србије изјављује да су акције данашњих штрајкача терор мањине над већином, а претходно се уверио да се 40 градова дигло против његовог личног терора, онда је јасно да је тај говор пројекција у огледалу и да му у свест, на жалост само до пола, продире чињеница да је управо он та мањина која врши терор над већином српског народа.
И онда се поставља наше данашње питање: како се изборити против зла које овај човек наноси целој нацији и нерођеној деци, а под претпоставком да неће одустати од намере да одржи реч коју је скривеним уговором дао компанији Рио Тинто, поготово ако је после тог уговора следила и наплата са завршетком у његовом левом или десном џепу. Јасно је да се он у таквом случају налази између два, за њега велика проблема: први је истрајност у устанку читавог народа. Уколико се не смире српска нација и грађани Србије који се противе копању Рио Тинта, председник ће на крају морати да прибегне бруталној физичкој сили и батинању људи, као што је то учинио седмога јула две хиљаде и двадесете. Друго зло састоји се у томе да се сурова профитабилна компанија Рио Тинто, ако он проневери уговор и обећење, у једном тренутку одлучи за његову ликвидацију. Како ће у оваквој партији одлучити човек кога су, према сведочењима, у детињству звали „хуља“ не можемо да знамо, али оно што би данас требало прецизно да знамо, јесте начин борбе против његове личне тираније. Борбе која ће, по мом мишљењу, бити дуга и тешка, а требало би да једног дана резултира завршном сценом и катарзом.
Зато идемо редом.
Свест о разлици узрока и симптома
У психичкој болести најважније од свега је дефинисати узрок и одбрану против болести. У психијатрији и психологији потребно је одмах установити узрок и оријентисати се на лечење узрока уместо последице, како би се избегао стални рецидивизам болести, патње и ропства.
Политичка патологија у Србији је у рецидиву барем тридесет година уназад, без катарзе, без чишћења, без разрешења, без залечења и са редовним регресијама у несрећну прошлост. Барем три деценије нико ништа није успео да реши, нико нигде није донео правду, ред и олакшање, нико чак није успео ни да назначи како би та правда могла да изгледа. Грађани су до јуче били у убеђењу да то није ни могуће, а многи су у тој вери остали и данас. Отуд пасивна агресија, злоба, међусобне мржње, рат свих против свих, беллум омниа цонтра омнес. Они који данас тврде да им циљ „није рушење власти“ не успевају да повежу узрок и последицу и да схвате да је зло против кога се боре узроковано тиме што је неколико људи у њихово име и највероватније за огроман новац, продало земљу, руде, здравље и њихове животе. То зло су узроковали људи, на челу режима са тзв. председником Србије, а не зли бог Јахве, или сатанистички демон.
Ово је прва ставка коју треба схватили и прихватити, одбацити неуспеле механизме одбране: потискивање, порицање, рационализацију и идентификацију са агресором. Одмах после тога креће борба против узрока зла, а то јасно значи рушење режима који је Србију продао јер се до сада показало да никакве демократске процедуре, нити разговори са узроком зла нису дали резултат. Како је некада писао А. Ајнштајн: нећемо решити проблем на исти начин на који смо га створили (намештеним изборима и намештеним референдумима), што значи да нам терапија није ваљала. Ако у глави све ово повежемо, морају да буду заборављене реченице типа „није нам циљ да рушимо власт…“ У процесу психотерапије ово би одговарало првој фази успостављања трансфера, тј сагласности о нечему што води ка узроку болести.
Борба против диверзије, нарцизма и параноје
У другој фази отпора имамо два проблема: а) први је гушење протеста у забави, и , б) други проблем је индукована параноја да свако у српској опозицији ради или за полицију или за власт, или за стране службе. За некога.
Од тренутка када је освешћен узрок болести, патње или ропства, лечење, тј. борба могу да почну. Сада долазимо до питања шта доносе протести? Шта доноси експресија незадовољства (викање, говори, пароле, окупљања, музика, ритмови), као нужни део почетка борбе и показивања снаге, показивања колико нас има. Психопатска власт на ово уопште није осетљива, али је то јако важна етапа јер без те експресије, метода повезивања и окупљања, Гешталт (психолошка целина устаника) није изграђен и борба не може да започне. Али, у овој фази постоје две опасности. Најважнија опасност јесте да се сви говори, све психолошке методологије говорника и сценарија, претворе у пуку забаву и одвуку револт у другом правцу.
Још хиљаду девесто шесдесет и осме. француски мислилац Ги Дебор предвидео је да ће велики студентски бунт пропасти, јер ће бити угушен и вешто утопљен у шоу-биз-спектакл профитног друштва забаве. Управо тако је и било. Не треба заборавити да је на неефикасности демократске борбе у постдемократским друштвима јако много програмски рађено. Сва заглупљивања људи ишла су у том правцу. Сиромашна српска свакодневица изабрана је као експериментално подручје програма, експеримената и колонијалног пљачкања. У међувремену, пасивизацију становништва вршили су добро осмишљени програми инжењеринга у индустрији морбидне забаве, у „Фармама“, „Паровима“, „Преживелом“, „Острву Колонта“, тј домаћим копијама психолошких „Скинерових кавеза“ у којима су људи постајали пацови. Потом се неписмени режим размахао са своја два пропагандна канала, Информером (нацистички Национални посматрач) и Куриром, пуним вулгарности, голотиње, дифамације и лажи (нацистички Нападач).
Ови програми вршили су и даље врше психотизацију друштва са циљем да избришу границу између јавног и приватног, смисленог и бесмисленог, борбеног и пасивног, ефикасног и узалудног (психоза се дефинише као брисање границе између Ја и Не-Ја). Иако је циљ ових програма у суштини био контрола и елиминација, успостављена је нека врста анти-дарвинизма, јер елиминацијом нису преживљавали најјачи и најсврсисходнији људски примерци, него најслабији, најглупљи и ментално оштећени, са најјачим нагонским радњама и адреналинским подражајима, које је лако придобити за реализацију програма контроле или разбијања људског ума. Наравно, циљ је био да се људско биће преобрази у далеки дегенерисани потомак теорије Томаса Хобса, кога у животу држе само страх од другог бића и интерес да се сатре друга јединка. И то је у Србији делимично постигнуто.
Отуд други проблем: рат свију против свих. До данас у Србији свако опозицион у сваком другом опозиционом најчешће види политичког непријатеља, пита се на друштвеним мрежама за кога ли тај ради, шире се сведочанства да сви који се појаве на политичкој сцени за некога раде, да нису своји, да ће преварити народ, да је УДБА/БИА иза њих, да је све намештено… На жалост у већини случајева то тако и бива, те се постиже циљ политичког дистанцирања и Ковид принципа „растојање бар два метра“. Новинари свесно или несвесно играју исту игру, позивајући изоловане појединце да дају изолована мишљења, али избегавајући да их прикажу са другима са којима би се мисаоно сложили, ујединили и показали снагу.
Техника атомизације и паранојизације (коју сам описала у књизи Црна психијатрија и црне дијагнозе) савршено је успела. Ако власт активисту не ухапси, јасно је да он ради за ту власт, а ако га ухапси онда „власт лажно хапси како би обманула друге“. Овај део црне психијатрије у паранојизацији људи такође је успео, јер опозиција која није у директном договору са влашћу треба да остане разједињена. Сцена је пуна „шефова“ разних покрета који немају чланства, тј. како несвесно изговара један бивши политичар: Има пуно покрета, али нема људи…
Ипак, иако је овај циљ атомизације постигнут у великој мери, он на срећу, није у потпуности довршен. Тежак живот и обест власти ипак су повезали људе и што је режим постајао дрскији, то се параноја и страх једних од других смањивала. Остаје питање како избећи да цео антиРио Тинто протест не заврши у козарачком колу, као далеке хиљаду девесто шесдесет и осме. године, у Капетан Мишином здању, после глумачког извођења беседе Робеспјера и читања поезије побуњеним студентима у сали Хероја (видети мемоаре Боре Пекића), уз све успехе које су устаници постигли. Тих давних дана, и поред наредбе Драже Марковића да се у протестанте пуца правим мецима, из студентског града кренула је сиротиња ка центру Београда без страха. Успели су да окупирају институције, па ипак, на крају се све опет завршило у фолклору, а када су побуњеници заиграли козарачко коло, то је био крај студентске буне.
Свеједно коју реч кажемо, (Буна, Устанак или Револуција), реч је о озбиљној доктрини, психополитичкој науци са јасним правилима. Маса је у њој нужна, али никада и нигде није довољна. И Робеспјер и Дантон били су образовани правници и уцртали су пут побуне, са свешћу да је мозак буне увек у опасности и да се на то треба свесно и унапред спремити. „Револуција није пикник“, понављао је пуковник Гадафи док га моћни нису искористили и бацили на дно океана.
Лично не верујем да ће се Устанак против копања Рио Тинта завршити менуетом, а ни козарачком колом, али битно је: да ли ће се он уопште завршити.
Конспирација – психолошка зрелост
Зато сада улазимо у трећу и финалну сцену свенародног бунта у Србији. Устанак у двадесет првом веку без прецизног знања о корацима не вреди ништа. Не морају сви да читају „Технику државног удара“ , али треба да знају да неко мора да је прочита. Јер, требало би да буду заборављена питања: ко је нови вођа? Како да га изнедримо? Ко ће да нас поведе и викне: за мном! Како да завршимо и победимо вечерас кад смо бројни? Устаницима се мора саопштити главна линија кретања, али завршна сцена је, ако не желимо да завршимо као амерички наивни и романтични студенти у филму „О јагодама и крви“, карта која се не отвара. Сада је на реду психологија конспирације, људи који умеју да буду тихи или да ћуте. У овој фази улазе у игру озбиљне структуре личности лишене маничности, хистероидности, театралности, аматеризма и сујете. Сви љубоморни, незрели, неисказани, славољубиви или брбљиви тада почињу да сметају. Ово је доба разрешења када пацијент улази у Его стање одраслог и иде ка суштини до краја, до пресецања болног чвора.
На самом крају представе или грчке драме извођачи са сцене повлаче се у публику. Некада нужна маса устаника више није нужна, чак може и да смета. У завршници учествује мали број људи. Ако до ове завршне фазе ниједан демократски и институционални чин није успео, ако етаблирана опозиција не буде хтела да изазове спасоносну кризу враћањем мандата, ако се све „надлежности“ буду вртеле у круг, одисеја мора да се заврши брзо и ефикасно. Да ли ће српски устаници моћи да пробуде оне којима је то уставни задатак, јер у овој фази више ништа не зависи од броја људи, већ само од снаге и конспирације? Далеке хиљаду девесто шесдесет и шесте француски генерал Де Гол наређује избацивање Нато трупа из Француске у року од 48 сати. Зрелост друштва постоји и сви следе. Никаква маса народа није потребна, довољан је један који може и хоће да покрене војну силу. Када ниједна институција не функционише, остају још само снажне личности које су ту да би се родиле нове институције.
Ово је фаза разрешења и јасно је да на сцену ступа физичка сила. Тада болесник, паћеник или роб бира по кратком поступку, јер је вербална терапија завршена. Није тачна тврдња: сви су дужни да поштују Устав, али се не зна ко је тачно дужан да га одбрани. Војна лица су у обавези да заврше оно што је народ започео. Али, управо овде лежи главна психолошка грешка. Када ме је недавно новинар питао: а како да их препознамо, како да знамо да су то они и да им приђемо, како да се маса окупи око њих? – мој одговор био је: Не треба уопште да их знате и не треба да им приђете. Док све не буде готово, у тихим ноћним сатима, те духове сваке успеле буне или Устанка, нико не треба да зна, нити да види. Не сме више никада да се деси уклањање ни Хаџи Рувима, а ни Алексе Ненадовића. Јер како рече један од српских отаца онога времена: Заклећете се браћо да ником ни на уво нећете прозборити…
Србија их има. Има их као званичне, а има их и као незваничне по целој земљи жељне реванша због проживљене патње, због насилног пензионисања по жељи неког Нато имбецила, има их расуте и спремне. А за оне неодлучне – речи којима се Карађорђев изасланик обраћао очи у очи са устаницима: Поздравио те брат Ђорђе… Кад ти се јави, да будеш готов… Неће ласно бити ако нећеш пристати…
Какав је психолошки профил тих праведника? Тихи, интровертни, сталожени, прибрани, одлучни, спремни на жртву. Зар једна обична жена међу устаницима недавно није савршено (можда подсвесно) изустила оно што сигурно чека Србију: „Спремни смо као запете пушке“.
Док се преживели ратници из устаничких ћошкова у тишини не договоре, док неке не опомену: Неће ласно бити ако нећеш пристати… до те завршнице болести која мора бити излечена, борба у Србији биће тешка и дуга. Народ не сме да посустане, али не сме ни да замишља да маса људи хапси виновнике зла. Много смо пропатили да бисмо дозволили нови аматеризам. Маса је велики хор, али није главна виолина.
Једино што у овом програму разбијања државе и друштва може да спасе колективно биће од сигурне духовне и физичке смрти јесу архетип Спаса и нагон живота. Ово значи излазак из пацовског лавиринта у коме се вртимо већ неколико деценија и људску побуну до краја борбе, до завршне сцене, до циља, ни минут пре њега.
