Прочитај ми чланак
Први део „Власт“
Потпуно се слажем са свим оним аналитичарима и стручњацима који констатују да се и у случају сужене самосталности и суверенитета, уз паметну владу, па макар изузетно она била и на нивоу протектората, може доста тога доброг урадити за своју земљу и народ.
Наравно, ако су већ околности толико негативне па постоји сужени суверенитет, онда колаборација са окупационим системом, може бити једна пожељна опција, наравно под условом да бољих алтернатива тренутно нема, и да се не искључује могућност, да ако се промене неке ствари набоље у земљи и (или) окружењу, да се онда паралелно, или чак контра колаборационог режима (све зависи од околности) ствара покрет за већу, или чак тоталну независност и сувереност.
![05_dragan-petrovic]()
О аутору
Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.
Из наше историје има таквих примера, па је тако књаз Милош Обреновић пре подизања успешног Другог српског устанка 1815. године, макар индиректно партиципирао са Турцима у њиховом изузетно суровом гушењу хаџи Проданове буне 1814. Милош се и након добијања унутрашње аутономије за Београдски пашалук 1815. године, која тада одмах није била и крунисана писменом потвредом султана, али је уз међународно посредовање обећана, 1817. године обрачунао са Карађорђем, приликом његовог повратка у земљу и покушаја дизања народа.
Милош је тактизирао потом, уз одличну дипломатску игру коју је водио са Србима наклоњеним силама, прихватајући у односу на Порту тактичке калкулације када је морао, да би 1830. добио дуго очекивани Хатишериф о унутрашњој независности Србије, а 1833. и територијално проширење, након претходне победе Русије у рату са Турском. Наравно Милош је користио сваку прилику да јача привреду Србије, њену војску и да на различите начине (преговорима, митом, тајним споразумима са европским силама) добија све већи ниво националне независности, проширења и јачања српске државе.
Док је кнез Милош био у ситуацији да постепено осваја педаљ по педаљ слободе и проширује степен независности Србије, генерал Милан Недић се нашао у ситуацији да побеђену у рату и окупирану земљу води у оквиру њему понуђене марионетске власти, са врло ограниченом, али ипак евидентном аутономијом, и надлежностима које је његова власт добила да дели у односу на окупатора.
Генерал Недић се суочио са алтернативном могућности, предоченом од немачког окупатора, шта Србија добија, а шта би изгубила уколико се он лично, као човек од ауторитета, (не) прихвати такве једне понуђене улоге.
У случају да не прихвати понуду, и не формира колаборациону владу, Немци су сасвим озбиљно третирали могућност да Србију и њено становништво, које су сматрали као крајње непријатељске, дакле да макар њене значајне делове, поделе између НДХ, Мађарске, Бугарске и Италијанске (Велике) Албаније, где би се чак и Банат подвргао самосталној управи фоксдојчера.
Немци су се суочили са великим изазовом за њих на Источном фронту, и требао им је сваки војник, а традиционално непоћудној Србији, која је већ распарчана окупацијом од сила Осовина, би приредили додатно распарчавање доделом делова њене преостале територије и становништва, суседним земљама чланицама Тројног пакта. Са друге стране, уколико би Недић прихватио да формира колаборациону владу, где би он био њен председник, за шта се генерал потом и одлучио, добио је могућност одржавања реда и мира са српском жандармеријом и посебним пуковима, збрињавања бројног српског становништва које је пред геноцидом бежало из НДХ и у мањој мери из других српских области које су приграбили окупатори, те укупно посматрано сношљивији третман за становништво саме Србије.
Наравно Немци су задржали своје посадне трупе у Србији, Гестапо и специјалну полицију, обрачунавали се са партизанским и четничким покретом, и обезбеђивали саобраћајнице, руднике и привредне објекте. Када посматрамо са историјске инстанце, генерал Недић је ипак за српске интересе одиграо неку позитивну улогу, наравно ако посматрамо да су паралелно од њега постојали покрети отпора који су се директно борили против окупатора.
Овоме треба додати правило које је важило само у Србији, а то је да је за сваког убијеног немачког и окупаторског војника, непријатељ стрељао по стотину талаца, а педесет за рањеног.
Највећи успех Недићеве колаборације је спасавање стотина хиљада избеглих Срба, пре свега са територије геноцидне НДХ, као и других подручја које су биле потпале под окупацију сила Осовине (ван Србије). Овоме треба додати да је и северно и значајан део источног Косова потпао у границе Недићеве Србије, чему треба додати и Банат, који иако је имао фолксдојчерску самоуправу, ипак је потпадао у ширем смислу под надлежност Недићеве управе.
Аналогно овим историјским искуствима, поставља се питање да ли и Постоктобарска Србија, а то се посебно односи на садашњу владу, има неке елементе успешности за српске интересе, имајући у виду да је наша земља и народ изложена великим притиском нама ненаклоњених сила.
Прво ако говоримо о Постоктобарској Србији, ту имамо и неке парадоксе. Наиме, ово је период дуг око четрнаест година, и он обухвата различите епохе у међународним односима. Негде до 2008. доминирао је пре свега монополарни светски поредак са превлашћу САД. Истина, током читавог овог посматраног периода њихова моћ се евидентно смањивала, и паралелно са тиме повећавао се уплив других великих сила, нарочито и убрзано након настанка светске економске кризе, која је по својим структуралним узорцима и најважнијим последицама пре свега америчка криза и највише погађа Америку и са аспкета тзв. тврде и меке моћи.
У том правцу Светска економска криза убрзава процес преласка светског поретка од монополарног са апсолутном доминацијом САД, ка мултипоралном где паралелно егзистира више светских сила, а где је Америка и даље појединачно посматрано водећа, али без могућности као раније да самостално диктира најважније потезе и правце у међународним односима. Најчудније је, да ако су се Срби и опирали наметању од САД нама мање повољних солуција током деведесетих, а повремено и после (пример КиМ), нелогично је да су владе Србије од 2008. када се убрзаније мења однос снага у свету, некритички и готово без отпора прихватали те и даље врло негативне америчке притиске и солуције по егзистенцијалне српске интересе последњих година.
Дакле ако се Коштуницина влада, прилично успешно противила неким за нас крајње неприхватљивим притисцима који су долазили пре свега од стране САД (и неких других западних сила) по питању Косова и Метохије, али и у неким другим случајевима, врло је необично да су то, а то показују и депеше Викиликс, властодршци у Србији од тога практично одустали у време Бориса Тадића и Цветковићеве владе. А шта тек рећи за коалцијију СНС-СПС која има последње две владе. Свет је више него икада раније данас закорачио у мултиполаризам, а званични Београд, се можда чвршће него раније повинује ка притисцима вашингтонских стратега око најважнијих друштвених и држваних питања.
Признаће свако да је економија у целини изузетно важан аспект сваке земље и друштва и да одређени напредак у овој сфери може да буде стратешка алтернатива и појединим уступцима у неким другим областима, попут чак неких лакших питања суверенитета, културе и сл. Међутим, улраво у овом периоду, дакле и у две последње владе (Дачићевој и сад Вучићевој) прихата се наставак у највећем погубне неолибералне економије која је толико тога злог донела већ Србији (Постоктобарској), али практично и свуда тамо у свету где је овај концепт примењиван.
Иако је неолоберална економија примењивана као преовлађујући модел у читавом периоду Постоктобарске Србије, посебно стравичне ударе наша привреда је дуготрајно добила од катастрофално и криминално спроведене приватизације, потом у одсуству улагања адекватних инвестиција у дугом року, као и у Динкићевом уништењу домаћег банкарског сектора. Овоме треба додати из мноштва штеточинских потеза владајућих структура у области економије, и катастрофалну политику Народне банке у читавом периоду, и то пре свега примену неомонетаристичке неолибералне концепције, одбране курса динара по сваку цену, изузетно великих каматних стопа (које су убијале привредне активности) и одсуству подстицајних мера ка пословним банкама (сада углавном страним) да дају иоле прихватљиве кредите за кредитирање привреде.
Напротив, стране банке на територији Србије су и оно мало штедње грађана износиле из земље, а знамо да је оснвони параметар макроекономије ИС крива, која инсистира на усклађености односа између инвестиција и штедње. Озбиљних инвестиција скоро да и није било у овом дугачком периоду од деценију и по, а штедња је била мала и махом испумпавана из земље преко страних банака.
Напротив, стране банке на територији Србије нису давале иоле повољне кредите српској посусталој привреди, али су зато на лихварски и зеленашки начин давали врло неповољне (са високим каматама) кредите становништву и на тај начин додатно испумпавали средства из земље и богатили се на рачун осиромашене Србије и њеног становништва. Одсуство Развојне банке, прецењивање курса динара од стране НБ и подстицај увоза, а не извоза, напуштање социјалне улоге државе, чему треба додати и бројне злоупотребе и привредни криминал, додатно су довели земљу у веома тешку ситуацију. Да би се наставио континуитет Србије ка програмираном банкроту и уништењу остатака економије под старом-новом Вучићевом владом страни фактор је наметнуо и у персоналном смислу, економисте који треба да наставе овај погубни концепт (Крстић, Кори Удовички, Вујовић, Мали).
Премијер спомиње штедњу као главни фактор привредне концепције, а управо обрнуто, требамо покренути производњу о чему говори и други велики показатељ макроекономије ЛМ крива, где треба постојати уравнотеженсот агрегатне понуде и тражње. Да би се подстакла агрегатна тражња, треба подстицати куповну моћ становништва путем одржавања каквог-таквог оптималног нивоа плата и пензија.
Управо смањивање плата и пензија (више реално него номинално, али и номинално) додатно се јача рецесија, чему треба додати и високе каматне стопе Народне банке и порезе (који су уз то неселективни уместо да буду растући по платежној способности, а ако се има у виду избегавање плаћања пореза од стране најбогатијих слојева онда је јасан катастрофалан ефекат владиних мера).
Наравно власт удара порезе и на некретнине, и не води рачуна о социјалном фактору (порези и на потребе трудница, мале деце и др).
Власт ће покушати распродајом преосталих важних предузећа у јавном сектору и власништву државе да стекне нека средства да би одгодили банкрот, чему треба додати и нова све неповољнија задуживања. Утопија премијера и власти је да ће у Србију доћи стране директне инвестиције и начинити преокрет, јер ако се и јављају те инвестиције су врло селективне и остављају реално врло мало благодети за саму земљу (ниски еколошки стандарди, ниска цена радне снаге у Србији, велике повластице од државе и разне злоупотребе од стране страног фактора и сл.).
Доспеће наплате страних кредита, заправо само камате које стижу, утичу да је Србија већ у дужничкој омчи, јер ове обавезе превазилазе добитак читаве приверде, па не остаје средстава за инвестирање. У том правцу, економија не спада у област у којој актуелна власт остварује неке успехе и будућност за Србију, напротив, продубљује се криза и иде се убрзано ка краху и банкроту, с тиме да широки слојеви становништва све више пате и улазе у зону социјалне беде.
(Наставиће се)
