Ако смо за 2013, календарску годину могли рећи да је можда више него неке претходне убрзавала процес преласка светског поретка ка мултиполаризму, за ову 2014, можемо рећи да показује елементе повећавања конфликата међу водећим силама, пре свега између САД и Русије.

Током 2013. године се показало, више него било које претходне да све веће јачање сила БРИКС и све уочљивије смањивање америчке премоћи како у економији, тако и у другим друштвеним областима, почиње све уочљивије да се манифестује у односима политичких снага у међународним односима. Америка и даље води иницијативу, она изазива кризе у различитим деловима света, али више нема снаге и моћи да их завршава онако како то Вашингтону одговара. То су најбоље показале сиријска и украјинска криза, а са аспекта тзв. меке моћи афера Сноуден, као што је то пре неколико година показала и афера Викиликс. Два планетарна процеса се одвијају у протеклим годинама која условљавају прелазак светског поретка ка мултиполарном.

Први је да мегарегион Далеког истока, са акцентом на Кини постаје све више центар светске економије, и преузима тај примат у односу на мегарегион северног Атлантика. Други је да је светска економска криза, заправо по својим структуралним узроцима, а и последицама пре свега Америчка и западна криза, која највише погађа те земље и са аспекта тврде и меке моћи. Крах неолиберализма у економском и ширем друштвеном смислу, највише је ударац на саму Америку.

У овој 2014. календарској години међутим, Америка и глобалистички центри моћи су показале повишену спремност за појачавање конфликата у свету у правцу успоравања, или чак покушаја преиначавања планетарних трендова преласка светског поретка ка мултиполарном. Вашингтон чини огромне напоре да украјинска криза, не само отргне у највећем Украјину из интеграционих процеса на постсовјетском простору, већ да је претвори у антируску земљу. Поред тога, криза у Украјини по истим замислима треба да значајно погађа саму Русију у економском и друштвеном смислу.

О аутору

Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.

У геополитичком смислу, велики добитак за креаторе украјинске кризе је и постављање клипа разодра између стратешке и интересне сарадње сила Старе Европе и Русије. У добитке ове деструктивне концепције спада и блокирање пројекта Јужни ток, али и ометање демократских процеса у низу европских земаља, које траже „трећи пут“ и усмеравање своје геополитике у оквиру сосптвених интереса, који се не поклапају често са атлантистичким центрима моћи.

Украјинска криза је показала и одређене слабости Русије. Не само да је у Украјини остварен „Мајдан“, већ је пропуштена прилика да се правовремено одигра и боље организује „руско пролеће“, односно масовно и добро организовано исказивање демократске воље већине становништва Југоистока. Ипак, неки резултати су остварени, пре свега муњевита и бесконфликтна акција око Крима, спонтатне и све масовније демонстрације на читавом Југоистоку, те референдум и самоорганизовање у Доњецку и Луганску. Руска страна, а то се посебно односи на званичну Москву, сво време трајања украјинске кризе, нудила је споразум и компромис другој страни.

На жалост, стиче се утисак да званични Кијев, под утицајем САД није показивао вољу за договором и превазилажењем даљих сукоба. Може се сматрати као успех самоорганизоване Новорусије њена оружана одбрана и постизање споразума о примирју, имајући у виду несразмеру између ангажованих снага, посебно ратне технике од стране Кијева.

Са друге стране, практичном забраном Компартије и сламањем Партије региона, изгубили су се демократски предуслови за парламентарно и плурално превазилажење супротности украјинских регија. Током две деценије украјинске независности, огромне цивилизацијске и геополитичке супротности њених регија, превазилажене су колико-толико изборним системом.

Тај изборни систем и плурализам је озбиљно нарушен крајем 2004, и тзв. Наранџастом револуцијом, када је Јануковичу одузета победа на председничким изборима, а потом поново пролећа 2007, када је Јушченко као председник републике на неутемељен у закону начин распустио владу коју су чинила коалиција Партије региона и Компартије и заказао ванредне парламентарне изборе.

Најзад, у фебруару 2014. године чини се као да је уличним превратом изразите деснице (део припада и неофашистима) не само изневерен договор власти и опозиције уз јемство и посредство водећих земаља ЕУ, већ и дефинитивно стављена тачка на постојање досадашње Украјине какву познајемо у протеклих четврт века, када је егзистирала као независна држава, уз све њене противречности са којима је бивствовала.

У том правцу чини се потпуно логична констатација политичара проруског дела Украјине, односно Југоистока (ван Доњецке и Луганске области) да они имају најмање два заједничка фактора који прихвата огромна већина тамошњег становништва ка неком облику аутономије, или макар децентрализације и регионализације, а то су: рускојезичност и економска тежња као најразвијенијих области у земљи за неким видом и привредне аутономије, јер преко Кијева и централних органа се врши алокација средстава. Тако рецимо Галиција као економски сиромашнија регија, покушава да наметне своју специфичност историјског бивствовања ван остатка Украјине у Пољској и Аустрији (Аустро-Угарској) као параметар културно-идентитетског равнања украјинског национа, и у исто време се домогне дела средстава које остварује пре свега проруски Југоисток.

Након фебруарског пуча и недемократске атмосфере и амбијента који је потом настао са неофашистичким и батинашким погромима, те спречавању изражавања на демократски и плуралан начин воље већине на Југоистоку, постоји одсуство легитимних и демократских процеса за уређење и вођење земље у новонасталим околностима.

Шта се даље може очекивати у вези украјинске кризе. Са једне стране, економски колапс, крајње недемократски амбијент са елементима неофашизма, не може још дуго да влада Украјином, и постојаће тенденција за прихватање демократских начела и постизања договора и на Југоистоку и у односу на Русију. Међутим, са уплитањем САД које овде сада не подржавају демократске процесе, већ фактички стоје и иза неофашистичких снага које делују паралелно са властима у Кијеву, овај процес се може одложити на неодређено време. Могуће је да ће америчка администрација слати снажну економску помоћ режиму у Кијеву, али је и то на иоле дужи рок упитно.

Са друге стране питање је и колико постојеће руско друштво може да се носи са овим и другим изазовима, без извесних промена. Остаци неолиберализма и Јељцинове епохе, укључујући и слој нагло обогаћених тајкуна из тог периода не показују спремност у највећем да прате постојећу политику земље, шта више они не показују разумевање и интересовање за помоћ Новорусији и интересе Југоистока. Поједностављено, то је оно, што би грубим речима Дугин назвао „петом“, али и „шестом колоном“. Са друге, стране ствари нису баш једноставне, и до сада су у прилично еластичној и мултивекторској политици Москве, ове структуре имале неко своје место, ако ништа друго, онда и у држању извесног моста ка атлантистичким центрима Заоштравање кризе на релацији Вашингтон-Москва и новонастале околности у Украјини и окружењу, налажу потребу смањења простора и утицаја наведених слојева и групација у Русији, чак шта више оне могу по појединим питањима бити врло штетне и у конфротацији са потребама руске политике и друштва.

Европске силе су далеко више заинтересоване од Вашингтона (па и Лондона) за смањење конфротације у Украјини и за проналажење компромиса. Стратегија Вашингтона, је да управо украјинска криза појача проатлантистичке снаге у тим земљама и смањи маневарски простор тамошњим снагама које се залажу за самосталнију политику од Америке и перспективну сарадњу са Русијом и интерграционим процесима на постсовјетском простору. У том правцу се политика и однос снага по питању геополитичког опредељења, и посебно односа према Русији, не може посматрати у земљама тзв. Старе Европе (Немачка, Француска, па и Италија) унисоно, односно у њима постоји лепеза ставова по тим питањима, али је јасно да резон државног разлога (raison detait) налаже очување статешких односа сарадње са Москвом.

У том правцу иако се начелно никада не треба залагати за ратну опцију, постоји суморан утисак да је украјинска криза запала у пат ситуацију, пре свега због радикалних елемената у Кијеву и западу Украјине, који не дозвољавају Југоистоку, да не говоримо о самој Доњецкој и Луганској областима да се на демократски начин определе за неки вид аутономије, одноносно кад су у питању ове две већ фактички суверене области, (минимум?) федерализације. Ако се ти тако удаљени ставови не приближе и дође макар до неког компромиса, постоји страх од наставка сукоба када то некој од страна се учини повољним решењем, а вероватно не пре пролећа.

Што се тиче Сиријске кризе, и читавог сета блискоисточних проблема, не треба заборавити да је у последњих пар деценија на читавом осетљивом простору од Атлантика до кинеског зида, дакле од Марока до западних кинеских граница Тибета само пет земаља било ван пресудног утицаја Вашингтона, а то су посматрано са запада на исток Либија, Сирија, Ирак, Иран и Авганистан. Либија, Ирак и Авганистан су под различитим изговорима протеклих година нападнути већ од стране САД, заузети и те земље су сада у вишеструком хаосу и рушевинама. Сирији се претило директним нападом, који је избегнут септембра прошле године руском дипломатском интервенцијом, али у тој земљи бесни грађански рат наметнут споља. Иран је под различитим притисцима и претњама од стране Вашингтона већ годинама.

Америка нерадо гледа на процес раста Кине која ће за неколико година достићи амерички бруто друштвени годишњи производ. Америка не покушава само да се приближи руским границама у Европи ширењем НАТО и планирањима инсталирања неког облика ракетног штита, већ се покушава приближити и западним кинеским границама одакле је Кина далеко рањивија него са истока. На Далеком истоку Кина је окренута Пацифику и прибрежним морима са својим најгушће насељеним и најбогатијим областиам са кинеским хомогеним становништвом, док је на западу рањивија, јер се ради о ретко насељеним областима, слабо развијеним са доминантним мањинама, попут Тибета, Синкјанга, унутрашње Монголије.

Судбина Сирије је још неизвесна, док је фактички јасно да је Иран готово неосвојив за Американце. Америка покушава да продре ка западним кинеским границама у Средњу Азију, одакле би и Русија била угрожена. Међутим, рецимо преко ШОС где спадају све средњоазијске бивше совјетске републике (сем Туркменије), те Русија и Кина, затвара се продор НАТО у том правцу, чему треба додати и ОДКБ. БРИКС који има планетарни значај, за сада је ограничен на област економије, али ове земље настављају свој раст, као контраст кризи и стагнирању (или минималном расту) зоне ЕУ и самих САД. Истина видећемо како ће се надаље односити на руску привреду уведене санкције већине западних земаља.

У Европи, у низу земаља се развијају и јачају странке за које се не може рећи да су блиске атлантистичкој концепцији. Напротив неке од њих се директно томе супротстављају, а неке чак и самој концепцији ЕУ, попут рецимо у Француској Националног фронта, али и левице на челу са Меланшоном. У Мађарској, а на моменте и Италији, Грчкој, Словачкој и др, оне повремено долазе у коалициону или директну власт. Ове снаге симпатишу Русију у њеном све отворенијем супртостављању америчкој геополитици, а паралелно процес опадања америчке моћи се поклапа са тим трендовима.

Ова 2014. година је у знаку украјинске кризе, где су прво проамеричке снаге успеле да фебруарским пучем преотму власт и ставе је у руке изразите деснице, да би потом низ својих пропуста у области меке моћи, Русија под Путином успела да преокрене тактички добитком Крима, потом одвијањем тзв. Руског пролећа на Југоистоку. Руско пролеће на Југоистоку је дало само извесне резултате, који су углавном блокирани погромом у Одеси и једном врстом десничарске диктатуре која је заведена, паралелно са спутавањем парламентарне демократије у путном смислу. Најзад одбраном оружаном Луганска и Доњецка, проруска страна је у украјинској кризи, током 2014. која је створена у атлантистичким центрима, успела да обезбеди неки нерешен резултат у овој фази.

Главна одлика ове 2014. године календарске је пооштравање сукоба на глобалном нивоу, пре свега између Русије и САД, паралелно са јачањем кризе концепције ЕУ у Европи, али и појачавањем напора атлантистичких снага да се направи широки фронт Америке и земаља Уније против Русије, што је за сада дало само половичне резултате (попут санкција Русији), који се и не морају одржати у предстојећем периоду. Током 2015. године имаћемо низ изазова у међународним односима, од којих су важнији украјинска и сиријска (али и читава блискоисточна) криза, процеси у самој ЕУ, даљи епилог економске кризе на западу, да ли ће се профилисати неки нови макроекономски модел након колапса неолиберализма и др.

(Видовдан.орг)

Ознаке: геополитичка анализа, Драган Петровић, ЕУ, Русија, САД, Украјина