Будући да сам један од оснивача покрета Српски отаџбински фронт, и да се од почетка налазим у његовом раду, желео бих овом приликом да у сасвим личном тексту, изложим нека своја виђења на новонасталу ситуацију, и како видим излаз из ње.

Суштина, у коју сам сигуран свих људи који су се ангажовали око рада овог покрета је опозициона делатност и делања у правцу патриотске опозиције, као и свест о неопходности њеног заједничког рада, а предпостављам и да већина од нас жели и улазак у предизборну коалицију у том правцу. Ја сам увек сам тако посматрао ствари, на вероватно још одлучнији начин од већине људи у руководству нашег покрета, и у том правцу сам се оглашавао у јавности, писао текстове и анализе, наступао у медијима у прилог потребе уједињења и сарадње патриотске опозиције. Сигуран сам да око овог питања нема разлика међу људима у Председништву СОФ, што смо могли да се уверимо и у досадашњој размени мишљења по овом питању.

Постојећи разлаз са уваженим г. Синишом Ковачевићем, уверен сам није на основи тог питања, јер ту и не постоје битне разлике у Председништву и ширем руководству покрета. Ја сам и сам, стицајем околности, и довео поштованог г. Ковачевића у наше опозиционо друштво, групу која потом чини шире руководство СОФ када сам га упознао пре приближно годину дана и одмах предложио и инсистирао да управо он буде председник неког будућег заједничког опозиционог и демократског покрета. Планирали смо да се спојимо са оним капацитетима које ће довести сам г. Ковачевић, пошто је он већ претходно у Вечерњим новостима и неким другим медијима најавио формирање странке коју је планирао да назове Српски отаџбински фронт. Рачунали смо тада, да када се споји више снага да ће то бити респектабилна организација, посебно јер је и мени и најближим сарадницима већ био циљ да се спојимо са политичком странком професора Комазеца Српска демократска странка у Србији.

Јасно нам је било да ћемо врло тешко моћи да скупимо предвиђених 10 000 потписа, не толико због самих потписа, колико за бар 60-70 000 евра који су том приликом потребни административно. Како је г. Ковачевић одмах потом отишао на море, дакле готово три и по месеца, тек од јесени смо наставили рад на формирању замишљеног подухвата. Да овде не улазим у многе детаље који вероватно сада и немају неку већу сврху препричавања, тек пре него што је и формално одржана скупштина оснивачког одбора СОФ крајем јануара, два кључна човека будуће организације, су се сваки одвојен од другог, сукобили са г. Ковачевићем и напустили наш подухват. Први је проф. Комазец који је требало да СДС Србије унесе у заједнички подухват, као и своје људе и инфраструктуру, а такође и свој престижни реноме изузетног економисте, и економиски концепт изласка из кризе, чиме је читав наш даљи подухват у односу на замишљено био прилично осакаћен и под знаком питања.

Постало је јасно да ћемо тешко моћи доћи до тих значајних средстава који би нам омогућили у једној широј акцији да испунимо те потписе и постанемо политичка странка, а да не говорим о осталим фундаменталним стварима везано за планирано деловање са професоровом организацијом, њиме, по више важних ствари. Мени, а и многима другим је тешко пало повлачење професора који је јасно навео да је његов сукоб са Ковачевићем разлог, будући да сам лично следбеник његове економско-финансијске концепције засноване на неокејнзијанизму, да смо објавили и заједничку књигу и друге радове, а и већини осталих из врха организације је то јако тешко пало, имајући у виду да је професор не само један од водећих живих економиста на постјугословенском простору, већ и изузетно пријатан човек, демократског опредељења, европских манира, толерантан и изузетно аргументован и квалитетан у медијским наступима.

Можда још важније од тога, концепт за излазак Србије из економске кризе, макар у свом финансијско-банкарском сегменту, је нешто најбоље на шта сам наишао, и дубоко верујем да нас у сарадњи са концептом других истакнутих економиста на опозиционој сцени, то одводи право на пут покушаја решавања нагомиланих проблема у економској, али и социјалној сфери. Чињеница да професор Комазец у спектар свог програма ставља обичног човека у Србији који дубоко пати услед катастрофалне економско-финансијске концепције, ме чини додатним симпатизером и вером у успешност пројекта за излазак из кризе.

Убрзо је покрет у оснивању због свог сукоба и неслагања са методама рада г. Ковачевића напустио још један врло важан човек а то је вд председника Извршног одбора Обрен Јоксимовић, човек са огромним политичким искуством (дугогодишњи председник ДСС, бивши министар здравља, по образовању лекар специјалиста), који се, бар сам тог утиска лично, био посебно успешан у инфраструктурном организовању покрета у зачетку. Са њим су тада покрет напустили и његови људи, следбеници које је довео претходно, попут г. Мојића повереника за Београдску регију, који је уз себе од бившег Демократског центра довео и део инфраструктуре и др, све је то отишло, па смо у једном тренутку морали да правимо Извршни одбор фактички од почетка.

Велико изненађење смо сви у организацији покрета после имали када смо временом сазнали да та „војска“ која ће доћи са Ковачевићем уопште не постоји, дакле практично апсолутно нико од глумаца, интелектуалаца и других истакнутих људи, није дошао у покрет преко њега, а поред тога он практично ништа није донео од онога што смо очекивали, и што би било реално за некога ко јавно даје интервјуе да формира странку. Једном речју, да ја нисам прихватио ту идеју сарадње са г. Ковачевићем, и довео све оне људе који су били са нама повезани, а одакле се фактички формирала у највећем инфраструктура СОФ читава његова најава у медијима би остала без покрића. Нема ничега, ни једног динара датог за покрет од стране г. Ковачевића, иако смо реално очекивали бар нешто за рад будуће инфраструктуре, нема угледних људи, нема неких мањих покрета и организација које би нам се преко њега прикључиле, једноставно нема ништа.

Ово све је деловало доста обесхрабрујуће у нашем даљем раду, али смо наставили да се боримо колико смо могли. Пошто нисмо имали ни просторије за централу, ни кола, телефоне и сл, све, дакле један почетни неопходни минимум по том питању нам је ставио на располагање кључан човек за наше какво –такво деловање, мој стари сарадник и човек од поверења читаве наше групе г. Жељко Васиљевић иначе председник удружења ратних војних ветерана Србије, као и ратних војних инвалида. Васиљевић је у исто време, као и ја, био подпредседник СОФ, али и председник Извршног одбора, па је реално носио на својим леђима организацију читавог покрета. Створили смо највише од Васиљевићеве инфраструктуре основу за деловање по највећем делу Србије, иако његово чланство наведених покрета није аутоматски било и чланство СОФ, али се то преплитало. Временом су почели да нам приступају све више и остали грађани, па се чланство повећавало. Одржали смо десетак трибина по Србији које су лепо биле посећене и неки учинак заједничких наступа са г. Ковачевићем постоји.

Међутим, временом се повећавало незадовољство практично код свих нас, укључујући и готово целокупно Председништво начином рада г. Ковачевића, дакле не везано за „високу политику“ где уз одређене нијансе смо врло блиски. Добро сад, ако бисмо гледали та начела, прејака је свакако одредница да треба укинути аутономију Војводине, да треба променити Устав и смањити број посланика, да треба извршити регионализацију Србије… Али то свакако нису разлози нашег разлаза са г. Ковачевићем сигурно то би све некако изгладили, јер имамо консензус на осталим кључним питањима, као што је не неолибералној економији, против постојећег Закона о раду, против предаје и севера КИМ, дакле Бриселском споразуму и његовој операционализацији од стране актуелне власти, некритичком пузању ка ЕУ и др, дакле мање више ми смо сви идејно присталице онога што чини Десет Божићних принципа Патриотске опозиције, и тежили смо да се томе у неком облику и по могућности што пре придружимо.

Суштина неслагања са г. Ковачевићем, где је то убрзо постала апсолутна и огромна већина у вишим телима покрета је његова ауторитарност и ригидност у понашању, као и већ евидентирана немоћ да донесе неки иоле значајан ресурс за покрет: од неких угледних људи, до било каквих организација, инфраструктуре, средстава и др, практично све што имамо у покрету донели смо ми, а временом се бар што се тиче људства то нешто проширило. На Председништву одржаном крајем априла од девет чланова, г. Ковачевић је у расправи која се тицала начина рада и финансирања покрета био дословце сам против свих осталих и то је практично био последњи састанак овог тела у пуном саставу. Током маја, одржали смо неколико трибина јавних, али без г. Ковачевића (Панчево, Вршац), док када је он једном дошао на тв КТВ у Зрењанин где је имао емисију са Шешељем и Шутановцем (што сам му ја средио, као и уз помоћ Васиљевића и Радовића већину других тв емисија које је имао у овом периоду, од Ћирилице код Марића до неких заједничких гостовања на тв), иако је позвао председника ИО, поверениика за Нови Сад, за Банат и наше људе у Зрењанину, нико није дошао ни једна једина особа.

Једном речју већ крајем априла је сарзело уверење да људи више не желе да прате г. Ковачевића, бар кад је реч о људима који су чинили основу организације, и да је на помолу разлаз. Дакле од последње декаде априла до краја прве седмице јуна, Ковачевић се није лично видео и срео ни са једним од педесетак људи који чине организациону основу покрета, већ је само повремено контактирао телефоном пре свега са г. Васиљевићем, који као председник Извршног одбора, подпредседник, у чијим је просторијама седиште покрета, чији се аугомобили, телефони, шофер користе за потребе покрета, дакле онај који надгледа практичан рад и инфраструктуру читавог покрета.

Нама, а мени такође је посебно тешко пало што у међусобном контакту г. Ковачевић, укључујући и јавне трибине и медијске наступе, нас у појединим ренуцима својим понашањем и држањем јавно вређа, и само захваљујући међусобној координацији, нашој повезаности и вером у неки виши циљ, смо све то како –тако и на различите начине подносили и пребродили. То је тајна неомиљености г. Ковачевића и потоњег избегавања да се са њим чак и контактира он је врло ауторитаран човек, али ја му не одричем таленат као драмског писца и одређени медијски успех у наступима. Ипак што се тиче тих наступа г. Ковачевића који су ми се изузетно допали од почетка, недостатак је тај, што је то углавном један уигран широкотематски наступ од око четрдесетак минута, који се потом, готово од речи до речи понавља стално, и то је главни разлог што је инсистирао да се снимци наших трибина не стављају на ју тубе.

Нарочито је тешко пало нама и чланству и то, што је г. Ковачевић материјално веома богат човек, а он је о томе говорио у пар јавних трибина, рецимо у Сремској Митровици, а да при томе, нас је претходно обавестио да нема средстава ништа да приложи за покрет. Тако сем резервацију два пута сале мање у Дому синдиката није дао ни динара за покрет, а највећи део текућих расхода централе, директно и индиректно је сносио г. Васиљевић (телефони, коришћење просторија, аутомобила, фотокопирање материјала и др.).

Када је сазрела већ крајем априла спознаја да ми немамо даље перспективе са г. Ковачевићем, онда смо успоставили ми из ширег врха организације покрета контакте полузваничне и са проф. Комазецом и са г. Јоксимовићем и са више других угледних појединаца који су претходно због свог сукоба или само неслагања са радом г. Ковачевића отишли. Ступили смо у контакт и са више других угледних и утицајних људи, који нису желели да одмах уђу у покрет док га макар формално води г. Ковачевић.

Дакле да овде резимирам, да не бих даље трошио вероватно без веће потребе простор и време, разлаз је био евидентан, и то су нормалне, ипак не претерано лепе ствари у демократији. Најблаже речено г. Ковачевић је укупно тешко разочарао наша очекивања и сазрео је тренутак да се разиђемо. Ми нисмо имали пара ни за најосновније ствари, а камоли да уђемо у скупљање неопходних 10 000 потписа, према томе јасно је да не улазећи у огроман престиж и симпатије које са собом као врхунски стручњак и човек демократиеј и манира, али и изузетан патриота има проф. Комазец, једноставно идеја о фузији у његову странку и промена имена (Српски отаџбински фронт је идеја г. Ковачевића, а огромна већина нас је то сматрала неугодним називом), је остала за нас изузетно повољна опција.

Дакле ја могу да говорим само у своје име, и могу да кажем да нема разлаза са г. Ковачевићем због његове изненада показане спремности да се уђе у Патриотски блок, већ је давно донета одлука већине нас из Председништва и других организационих тела која заправо раде на терену, да је сазрео тренутак да се разиђемо, и чињеница да г. Ковачевић је практично од последње декаде априла ван било каквог контакта са трибинама, организациојм рада, Извршним одбором, Београдским одбором и другим телима, говори у прилог тога да је ово само повод, а не и суштина.

Најзад је г. Ковачевић заказао за 3 јун председништво, и то само два дана пре тога, на којем није ни речи рекао о својој намери да потпише приступање СОФ Патриотском блоку, и поново је састанак протекао у бесплодним расправама њега са осталим члановима Председништва. Два дана пре тога нас четворица из врха покрета смо имали састанак са председницом ДСС у просторијама те странке, у којем смо изразили спремност да приступимо Патриотском блоку и да у следећем периоду разговарамо конкретно о томе, а у исто време скренули званично пажњу да смо фактички раздвојени од г. Ковачевића и укаазали на могућност скорог разлаза услед разлика пре свега у концепцији вођења покрета. Гђа Санда је рекла да је примила к знању нашу унутрашњи проблем, да би била задовољна да се прикључимо сви Патриотском блоку, а да је она већ од раније заказала састанак за сутра са г. Ковачевићем у неком кафићу.

Дакле г. Ковачевић је изгледа желео да потписом приступа читавог СОФ са патритоским блоком, у јавности врати свој изгубљени утицај и ауторитет у покрету, иако ни једну једину реч о томе није споменуо ни на Председништву ни на неком другом телу, чак није ни разговарао о томе са нама. У последњем тренутку покушао је да подпредседнике и председника Извршног одбора телефоном убеди да присуствујемо самом чину потписивања, дакле да физичким присуством дамо неки какав – такав легитимигет о нечему за шта нас нико није питао, и о детаљима за које не знамо, што су сви одбили, и г. Ковачевић је остао потупно сам у том гесту, али да то није суштина разлаза са г. Ковачевићем, напротив нема битног спора око односа свих нас према идејама Патриотског блока и Божићним принципима.

Дакле из свега наведеног јасно је да постоји дубока подељеност између нас из ширег врха покрета и г. Ковачевића. Овде је јасно да је дошло до разлаза. Ми смо променили назив удружења грађана у Отаџбински фронт, и уопште не негирамо право и г. Ковачевићу и сваком појединцу у и око покрета да се опредељује како хоће, то је демократско право. Уколико део покрета жели да се организује и да нас проглашава другим и чак нас искључује, то је њихово право, јер не постоји никаква заједничка имовина, ништа што је спорно, нема странке, просторија, рачуна. Овде бих искористио само могућност да обавестим јавност о нашим следећим потезима. Наша главна идеја, а посебно моја је конструктивност и креативност а не сукоби и деструкција. Стицајем околности сам довео г. Ковачевића пре годину дана, и веровао да можемо да будемо добар тим, да он буде председник и сви остали у једном тимском раду станемо уз њега, а да га пре тога нисам уопште лично познавао.

Такође мислим да је демократски сада када видимо да је после неког заједничког рада, неких десетак трибина и јавних наступа где је било и неког ефекта који не треба потцењивати, сазрео моменат да се разиђем са њим односно да уз сво уважавање не бих био у организацији коју би он даље водио, и да имамо и неке друге алтернативе то је такође демократско. Ми смо се већ организовали и приступили организацији постепеној скупштине где ћемо се ујединити са странком проф. Комазеца, практично сви стојимо на томе да он треба да буде због професионалног, јавног, али и личног престижа и особина изабран за председника (Комазец) у једној крајње демократској атмосфери тимског рада. Јављају нам се и неке друге организације и покрети, угледни појединци који би желели да се удруже са нама, и ми смо усмерени у том правцу.

Ја лично немам нити сам икада имао неких лидерских амбиција, свој углед међу сарадницима користим да подржим оног угледног човека за кога мислим да би у датом тренутку био најбољи за покрет- странку, за читаву идеју патриотског блока. Ми ћемо чим се конституишемо, бар сам лично те идеје и истрајаваћу на њој, наставити разговоре о приступању Патриотском блоку, ценећи тамо све покрете и угледне људе, јер пре свега деле заједничке вредности Десет Божићних принципа што нас заправо све повезује. Немам ништа против да г. Ковачевић чак, ако то жели поред тога што је приступио Патриотском блоку као појединац, оформи своје присталице, уколико има идеју да има и свој покрет и организацију, име Српског отаџбинског фронта које је изворно његова идеја (нас огромна већина сматрамо да је то лош назив) и региструје га као удружење грађана, и чак временом можда прерасте у политичку странку, ако скупи тих 10 000 потписа, има потребна материјална средства, заиста честитао бих му од срца у томе, јер заступа сличне ставове као ми.

Оно што ми имамо као Отаџбински фронт је само прелазна тренутна фаза оних који то желе да са нама се удруже у политичку странку којој ових дана управо размишљамо о називу (Плави круг, Видовдан, Српска странка, су део предлога који пристижу…), али је јасно, и то би била нека порука овог мог личног текста да се ми не противимо идеји Патриотског блока, чак немамо неспоразума битних са г. Ковачевићем око програмских принципа, већ смо се само по питању његовог и нашег доживљавања начина и концепције деловања, као и успешности, разишли у односу на до садашње заједничко искуство. Не желим да учествујем ни у каквом препуцавању даље, све подређујемо вишем циљу патриотске опозиције. Свако је слободан по свом нахођењу да се определи за ову или ону групацију патриотске опозиције, мада из приложеног искуства је исто тако нормално да је врло важан фактор у правцу прављења успешне политичке (вероватно и неке друге) организације, покрета, како људи међусобно сарађују, и увек ћу бити присталица демократских и неауторитарних организација, тимског рада и међусобног уважавања.

Вероватно и из тог, у низу више разлога, дајем по питању лидерства предност и симпатије према гђи Санди Рашковић-Ивић и према професору Слободану Комазецу, као што свако такође има своје симпатије да се определи у демократском друштву коме тежимо за свог фаворита из разлога које ћу увек поштовати.

Поред Божићних принципа, негујмо демократију где год можемо, макар у том неком нашем опозиционом малом парку, кад ју је већ режим својом нетолеранцијом и апсолутном конролом медија на општем нивоу опасно умањио. Само заједно можемо учинити нешто за Србију и променити ово лоше постојеће стање, и тешка срца и врло невољно сам пред чињеницама које сам овде делом презентирао, као мање лоше решење прихватио солуцију разлаза са уваженим г. Синишом Ковачевићем у оквиру подухвата формирања заједничке организације, а желим њему и свим његовим следбеницима сваки успех у нашем даљем, макар индиректном, али ипак заједничком по најважнијим државним и друштвеним питањима опозиционом деловању.

Сваком члану и сараднику СОФ нећу замерити и ако оде у неку другу организацију, ако се временом покажемо успешни и квалитетни, може се и вратити и обрнуто, можемо изгубити и оне који су сада са нама., ако подбацимо. Патриотском блоку желим ширење и успех, учинићу све што је до мене да у њега и уђемо, а принципе у пракси већ заступамо, а Србији измирење и препород, који с обзиром на околности неће тако лако доћи, али шанса постоји и за њу се ваља борити. Хвала свима у патриотској опозицији који истрајавају најчешће без икакве материјалне сатисфакције у покушају мењања Србије не боље и стварања неких услова за будућа поколења. Надам се да ћемо у томе имати успеха.

Извор: Србин.инфо – др. Драган Петровић

Ознаке: Драган Петровић, патриотски блок, Синиша Ковачевић, СОФ