Прочитај ми чланак
Хајдемо још мало да се позабавимо основним макроекономским показатељима и правцима деловања промашене неолибералне економске политике Постоктобарске Србије, посебно од периода 2008. године када је дошло до краха неолибералног концепта у свету, пре свега у његовом самом седишту који је имао и највише користи од оваквог модела, у САД, што је и изавало потоњу светску економску кризу.
Нарочито је зачуђујуће да се од 2012. године, када је дошло до политичких промена у Србији изазваним великим и вишегодишњим народним незадовољством, у највећем наставила оваква промашена економска политика (и не само економска). И сада након мартовских избора 2014. нова-стара влада наставља са промашеном (неолибералном) економском политиком читаве Постоктобарске Србије, која нас након четрнаест година ничим ометаних „реформи“ доводи практично до ивице самог банкрота.
Поред катастрофално лоше спроведене приватизације, одсуства инвестиција у привреду у дугом року, препуштања странцима домађег банкарског система, главним узроцима садашњег предбанкротног стања можемо додати и неомонтетаристичку концепцију Народне банке, која је високим каматним стопама и одсуством адекватног утицаја на пословне банке, додатно убијала српску привреду. Претежно стране пословне банке на тлу Србије ношене сопственим лихварским интересима, али и већ наведеном погрешном политиком Народне банке, нису пружале адекватну кредитну понуду привреди, а са друге стране су се бациле на давање кредита физичким лицима. Невероватно је да су референтне каматне стопе у САД и другим западним земљама изузетно ниске, практично никада мање, а да се Србији (од истих центара моћи) намећу и даље високе каматне стопе, које између осталих лоших мера, заустављају могућност оживљавања привреде и борбу против рецесије.
О аутору
Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.
Од 1990. године индустријска производња у Србији је опала за преко 60 %, удео индустријске производње у друштвеном бруто производу је опао са 31 % на 15 %, а број индустријских радника је опао са 1,03 милиона на свега 0,3 милиона.
У читавој источној Европи, у свим земљама у транзицији оваква деструкција индустријског сектора «током транзиције» није виђена, па тако најлошије пласиране земље по уделу индустријске производње у источној Европи, у односу на 1989. имају индекс око 140 %, а Србија само око 40 %.
Није ни чудо да се на Конгресу САНУ о реиндустријализацији одржаном октобра 2013. године, у уводном реферату најугледнијих економских стручњака за овај феномен деиндустријализације Србије, наводи да «..није виђен у новијој историји ни у Афричким земљама након дугогодишњих грађанских ратова и других друштвених катаклизми.»
Поред форсирања погрешног макроекономског концепта у свету пропале неолибералне економије, велики проблем за привреду Србије је и форсирана примена ССП са ЕУ, преузета чак и у периоду када наша земља то није била обавезна већ је то тадашња власт преузела «за добијање политичких поена на путу придруживања».
Прерано отварање наше слабе и перманентном кризом захваћене привреде, која након погрешне макроеконмске политике у дужем року тешко може стати на ноге, и то према најразвијијенијим западноевропским земљама у оквиру ЕУ донела је управо у том периоду додатне негативне економске ефекте и то након неколико година, условно говорећи постигнутог прикључка, и чак стабилизације у периоду две владе Војислава Коштунице (то су по економским показатељима понајбоље године Постоктобарске Србије, али и ту далеко је од тога да се може назвати узлазним периодом у целини).
Дакле, форсирана, практично идеолошки мотивисана сарадња Србије са ЕУ, може се видети и у усиљеном увођењу Споразума о сарадњи и придруживању, који од како је уведен доноси српској привреди изразито, чак рекли би смо катастрофално слабе ефекте. Стопа незапослености у априлу 2008. године, у месецу када је потписан ССП, износила је 13,3 % а сваке наредне године је вртоглаво расла, па је 2009. износила 15,6 %, 2010-19,2 %, године 2011. већ 22,2 %, а 2012. рекордних 25,5 %, да би у 2013. дошло до благог пада незапослености на 24,1 %, с тиме да пројекције Владе говоре да ће до краја 2014. незапосленост поново расти.
Број запослених 2008 је био два милиона, а крајем 2013. мање од 1,8 милиона, што је приближно колико и број пензионера. Година 2006. и 2007. Србија је имала приближно уравнотежен буџет, да би следећих година долазило до буџетског дефицита који је за ових последњих шест година износио чак око 950 милијарди динара.
Када је у питању јавни дуг, он је фактички у истом периоду дуплиран. Тако је он 2008. износио око 29 % ДПБ, да би крајем 2013. представљао око 60 % ДПБ. У исто време Србија је улетела у дужничку омчу, па се сада вишеструко више мора плаћати за доспеле камате на дугове, што вишеструко пребацује износ за капиталне инвестиције. Због потписивања ССП у истом периоду дошло је до изразито великог пада висине наплате царина, а са друге стране увоз је несразмерно повећан, а извоз смањен, што све заједно резултира огромним спољнотрговинским дефицитом.
Дакле, лагано прелазећи са искључиво економских тема ка идолопоклоничком односу готово свих званичних влада Београда у Постоктобарској Србији ка ЕУ, закључујемо да су заправо ово повезана питања. Потпуно бих се сложио са уваженим економистом и политичарем др Ненадом Поповићем који елаборирајући питање економских разлога за и против наставка придруживања ка ЕУ у садашњим околностима, реално закључује да је овај пут прожет и губицима и појединим добицима, али да се укупан крајњи бенефит може остварити за земље у овом процесу, само ако им је загарантован крајњи циљ, а то је улаз и пуно чланство у ЕУ. У случају Србије тај коначни циљ не само да није сигуран, већ је и крање неизвестан, и посут, новим, али и оним другим, неизвесним по садржини, условима и негативним околностима.
Ту само издвојимо оне основне, а то је да поред крајње неизвесности око коначног бенефита који би представљао сигурно и пуно чланство у ЕУ, у новонасталим околностима, данас повластице, односно предприступни фондови су крајње смањени, рестриктивни, и због кризе у самој ЕУ у пракси далеко теже искористљиви и повољни, него што је то било у протеклих пар деценија. Друго, чак и да се постигне тај дуго очеквивани бенефит у чланству у ЕУ на крају читавог процеса, нико не може гарантовати да ће садашња де јуре, а посебно не и де факто структура Уније остати.
Напротив, много је реалније да ће се створити чак и у случају не мењања де јуре њене саме структуре ( а ни то није искључено) у пракси реално и постепено сегментирање чланица на оне повлашћеније, и друге групе чланица (кругова). Тако би се Србија чак и да једног дана заиста и постане чланица после испуњења низа услова (у нашем случају можемо због уникатних захтева рећи и ултиматума), нашла у последњем најмање повлашћеном кругу, и чак у односу на остале групације, сегрегисаној групацији најнеутицајнијих чланица, а са врло јасним обавезама и многим инстуционалним ограничењима.
ПРОЧИТАЈТЕ И ОВО
ЕУ је сада у вишедимензионалној кризи са неизвесним исходом и даљом структуром организације, па се мењају и пооштравају многи услови и правила, како према самим чланицама, и то нарочито оним мањим, које су касније ушле у ЕУ и са мање утицаја, а да не говоримо о пооштравању услова према оним земљама које су у фази приступања. Међутим, управо је Србија она земља која у свом даљњем путу ка придруживању ЕУ има и неколико уникатних услова – великих жртви које треба да поднесе у том правцу.
Србија, као и друге земље са изузетним предиспозицијама за развој свих грана пољопривреде, треба посебно да страхује од придруживању ЕУ, пошто у њој, земље попут Француске (али и неке друге) из стратешких разлога субвенционирају сопствену пољопривреду, чији опет производи у оквиру Уније тржишно (дампиншким ценама, тржишним повластицама, некад квалитетом и др.) збришу остале аграрно-пољопривредне производе других чланица (пример краха пољопривредне производње Бугарске и Румуније од како су ушле у Унију). Потом, Србија посебно мора да страхује да већ следеће године, у процесу придруживања ЕУ мора да отвори могућност да странци купују наше пољопоривредно земљиште. Истина у том правцу су и неке чланице ЕУ затражиле вишегодишњу паузу, бонус период, али не и према Бриселу, улизичке власти у Београду, па нам се приближава Дан Д, после чега можемо остати и без преосталог дела обрадивих ораница у земљи (један значајан део су странци, попут Тодорића већ преузели).
Поред ових фактора који погађају и остале земље чланице ЕУ и оне које томе теже, постоје и још два врло уникатна разлога која погађају само Србију у том правцу наставка придрживања ка Унији. Та два уникатна разлога у српском случају су тако значајна, да би у нормалним сувереним земљама, чак и без напред набројаних ограничења, сваки од та два фактора сам по себи био довољан за владајуће политичке и друштвене елите да се са тога пута одустане до даљњег, односно да се тај процес замрзне, или у најмању руку да се о свему томе развије озбиљна општедруштвена јавна дебата и вероватно закаже референдум свих грађана о даљњем путу ка ЕУ у постојећим околностима.
Први фактор, је уникатни трговински повлашћени споразум који само Србија има у економским односима са Русијом (и који ће се изгубити уколико се уђе у ЕУ), а други је питање суверенитета земље, односно Косова и Метохије, који се додатно угрожава сваким даљњим степеником испуњавања бројних услова придруживања ка Унији, а на крају ће се тражити и сами чин признавања.
Србија због могућности које јој се нуде специјалним трговинским споразумом који има са Русијом, захваљујући својим предиспозицијама за развој пољопривреде укључујући и климатско подручје, има могућност оријентације своје масовне производње и извоза у овом домену за потребе Руске Федерације, што би нам значајно помогло да покренемо нашу привреду. Да не говоримо о ниској еластичности тражње руских стратешких извозних производа, попут енергената и др, на шта смо упућени, па са Русијом имамо у континуиетету негативан и вишеструко мањи билатерални трговински салдо, па би ово била могућност значајних уштеда и покретања читаве привреде.
Међутим, као што је познато, из само њима знаних разлога, актуелна власт, као и претходни властодршци Постоктобарске Србије, а нарочито од 2008. кад су сазрели многи услови да се о томе поведе дебата унутар земље, некритички се априорно опредељују за даљњи и неупитни пут ка ЕУ, односно испуњавање бројних услова, чак без било какве озбиљне јавне, стручне и општедруштвене дебате, што је све заједно, прилично сумњиво. Дакле, поред економије, где се некритички, неупитно и нерезонски, са аспекта државних и народних интереса наставља погубни неолиберални економски концепт, тако се и у односу према ЕУ, задржава идолопоклонички однос, и чак не разматрају јавно солуције даљњег пута ка Унији у новонасталим околностима.
Све је теже наћи оне области потенцијалног добитка које у постојећим околностима актуелне власти и део друштвене елите воде земљу, у компарацији са оним како су то радили, изгледа у далеко тежим околностима, кнез Милош, и чак Милан Недић. Милош и генерал Недић су имали јасне области добитка за земљу и народ, поред низа тактичких заокрета и уступака које су у датим околностима морали да дају. Идемо даље у анализи осталих најважнијих области друштвеног живота савремене Србије, тражећи одговор, да ли су постојеће власти само колаборанти из нужде и тактизирања у односу на нама ненаклоњене силе које су нам узурпирале део суверенитета, или у тој стратегији нема озбиљних добитака за земљу и народ, па то онда прелази у квислинштво, где властодршци све жртвују и задовољавају се само сопственим (личним, страначким, евентуално сталешким) добицима као компензацијама за вођење Србије на странпутицу по диктату нама ненаклоњеног дела страног фактора.
Најзад, ту су у следећим наставцима и крупна питања, опозиције и алтернативе овоме, каква се стратегија и у којој области може водити, да ли постоји организована опозиција у земљи по том питању сада, и какве су перспективе и потенцијалне снаге које би могле да се формирају и организују у правцу алтернативе постојећем стању.
(наставиће се)
