Прочитај ми чланак

Дође Вучић код Марића, а он му каже: Немој да лажеш

0

Ако Србија не може да се пореди са Америком по демократији, животном стандарду, људским правима, оно што је дефинитивно слично у обе земље то су њихови председници. И један и други воле да заобилазе истину, да се свађају са новинарима и наступају ауторитарно, с тим што и даље катуелном шефу америчке државе новинари умеју да одговоре на професионалан начин.

Подсетимо, претпрошле вечери кандидат за америчког председника Доналд Трамп обратио јавности и у 17-минутној тиради довео у питање у питање комплетан изборни процес, тврдећи да су избори покрадени и да је он жртва завере. Оног момента када је поменуо да је победник избора – што се догодило у десетој секунди говора – његов говор из Беле куће прекинуло је бар седам телевизијских мрежа.

А како би изгледало да је и у Србији другачије и ако бисмо се преселили у паралелни универзум?

Дође председник Вучић код Марића и започне причу о 619 милиона евра који су украли тајкунски политичари.

Марић: “Господине Вучићу, не можете да говорите тако без доказа. Ово је озбиљна телевизија, а ја сам професионалац који не толерише лажи. Лазо, гаси камеру”, љутито одмахује руком професионални Марић, а Вучић покуњено моли да Лаза поново укључи снимање и обећава да му се то неће поновити.

Вучић: “Омакло ми се. Знате, ја иначе сипам истину брзином муње, сад сам само…”

Марић: “Не занимају ме оправдања. Кад научиш да се понашаш као пристојан политичар, онда можеш да дођеш код мене. Пуштај Парове, са овим човеком смо завршили”.

Индиспонирани Вучић напушта професионалну Хепи телевизију и одлази код свог пријатеља Сарапе, надајући се да ће тамо имати прилику да проспе мало истине.

“Знате ли ви да је луксембуршка телевизија са америчким капиталом…”, није стигао председник да заврши реченицу, а Сарапа, нервозан од последица грознице суботње вечери, пресеца шефа државе реченицом:

“Тако можете у кафани. Ја не дозвољавам да оговарате моје колеге са других телевизија. Знате ли ви колико је тежак новарски лебац и шта ми све морамо да трпимо? Ово је озбиљна телевизија и ја не могу ово да слушам. Пуштајте Задругу, са овим човеком смо завршили”, љутито је одбрусио Сарапа.

Узалуд је Вучић покушавао да објасни свом пријатељу Сарапи да није желео да вређа новинаре и да је само желео да говори о кампањи која се води против њега, познати водитељ се није дао.

“Аха, значи хоћете да правите жртву од себе у мом јутарњем програму. Сви су против вас и нико вас не подржава? Колико сам само пута морао то да слушам. Неће да може више! Молим вас, укључите Мацу Дискрецију у програм, завршили смо овај разговор”, тресли су се зидови телевизије Пинк од вике професионалног Сарапе.

Одбијен на две му омиљене телевизије, председник Вучић одлучује да организује конференцију за новинаре. Сала за медије на Андрићевом венцу врвела је од медијских професионалаца спремних да лове сваку лаж шефа државе. Вучић стаје испред говорнице и започиње причу.

“У њихово време људе су убијали на месечном нивоу колико их данас погине за годину дана. А то је само још један…”, не стиже председник да заврши реченицу, а гледаоци РТС-а, Пинка, Хепија, Прве и Б92 телевзије изгубише сигнал на десет минута.

После дугих преговора и молби председника да му медији дозволе обраћање, професионалци са државних телевизија су попустили, дајући Вучићу нову шансу.

“Први пут у новијој српској историји….”, није стигао ни да изнесе историјски податак, а камере су се искључиле. Новинари и сниматељи напустише зграду Председништва, а Вучић остаде усамљен за говорницом, поражен од седме силе, и разочаран што нико не жели да га саслуша.

“Морам да говорим истину ако хоћу на да будем телевизији”, констатовао је тужно у себи први човек државе.

Напуштен од Марића и Сарапе, без подршке пријатеља на конференцијама за новинаре, један председник је научио да се лаж не исплати и да никада неће бити у јавности ако настави да заобилази истину. Одлучи да се промени и окрене нови лист: “Од сад ћу бити професионални Вучић. Говорићу истину и само истину”, рече гласно председник и истог тренутка се тргну из сна.

“Ух, добро је. Мало је фалило”, изусти Вучић док је скидао грашке зноја са лица, срећан што не живи у Сједињеним Америчким Државама.