Прочитај ми чланакУнутрашња политичка ситуација у Србији и даље је турбулентна. Настављају се вишемесечни студентски протести који су почели у новембру 2024. Као одговор на то, председник земље Александар Вучић планира да 12. априла одржи масовни митинг својих присталица како би, по његовим речима, Србију вратио на пут просперитета.
Зашто протести у Србији не престају, који излазе из тренутне ситуације постоје у овом тренутку и зашто је Украјина камен спотицања у српско-руским односима, рекао је у интервјуу Украина.ру српски политичар и посланик у Скупштини народа Евроазије Млађан Ђорђевић .
– Студентски протести у Србији трају од новембра 2024. Студенти захтевају да се јавности изнесу околности трагедије у Новом Саду, када је 16 људи страдало од урушавања армирано-бетонске надстрешнице и да се казне одговорни. Српске власти кажу да је то само изговор, а да се иза свих ових захтева крије покушај Мајдана. Шта мислите о томе?
– Ово што се данас дешава у Србији назвао бих народном побуном. Наравно, непосредни повод који је натерао људе да изађу на улице била је трагедија у Новом Саду. Због рада неспособних људи тамо је живот изгубило 16 људи.
Пре тога, у Србији су била два случаја масовних убистава – у школи „Владислав Рибникар“ у Београду у мају 2023. и у два села код Младеновца само неколико дана касније. И то је тада изазвало талас протеста, али они нису били тако дуготрајни. Трагедија на железничкој станици била је кап која је преломила кичму.
Народ се изјашњава против корупције, која је у Србији достигла неслућене размере. Штавише, постоји и политички разлог – народ је уморан од постепене, али доследне издаје националних интереса. Прво на Косову, сада се, као што видимо, развија нејасна ситуација око Републике Српске .
– Године 1991-1992. Учествовали сте у организовању студентских протеста против Слободана Милошевића. Можете ли упоредити ове демонстрације са оним што се данас дешава у Србији? Постоји ли разлика или је у суштини иста технологија?
– Разлика између ових протеста и протеста које сам помагао да се организују 1991-1992 је огромна. Имам неколико разлога да тако мислим. Прво, личност тадашњег југословенског лидера Слободана Милошевића не може се поредити са личношћу садашњег председника Србије Александра Вучића .
Иако Срби памте Милошевића као контроверзну личност, он никада није понижавао српски народ нити га називао „страним плаћеницима“.
Када је реч о студентским протестима, Милошевић се понашао као прави државник. Испричаћу ти причу. На почетку протеста 15. јуна 1991. године заузели смо зграду ректората и све факултете који се налазе око ове зграде на Студентском тргу у Београду. У ректорату смо организовали наш штаб и ја сам током ноћи остао на дужности у просторији у којој се налазио овај штаб.
У неком тренутку, неко ми је покуцао на врата. Незнанац је показао личну карту службеника тадашње Службе државне безбедности. Рекао ми је да су његови људи, по наређењу председника Милошевића, били распоређени по целом периметру трга. Чак ми је показао где су дежурали. Овај човек ми је рекао да је председник наредио да се студенти заштите да им се током протеста не би десило апсолутно ништа лоше. И тако је трајало цео месец док су протести трајали.
Истовремено, за разлику од данашњих студената, ми постављамо политичке захтеве. За разлику од Милошевића, Вучић је од првог дана протеста направио низ грешака.
– Који од његових поступака сматрате погрешним?
– За разлику од Милошевића, Вучић је покушао да растера протесте уз помоћ организованих провокација, као и дискредитације студената у јавном простору. За то што студентски протести и даље трају делом су заслужне и саме српске власти, које су сматрале да је то довољно да застраше студенте. Напротив, осећали су се као да обављају важну друштвену мисију.
Александар Вучић је у јавном простору студенте назвао „страним плаћеницима“, пронашао „хрватски траг“ у организовању протеста, рекао да раде за стране обавештајне службе, да делују против сопствене државе, да су лењи и зато траже изговор да не уче.
Потом су се напади окренули професорима универзитета, посебно ректору Универзитета у Београду, затим адвокатима и глумцима, који су се такође придружили протестима.
Али главна грешка је била што власти нису хтеле да одмах испуне захтеве студената. На крају крајева, они нису били политички. Бавили су се непосредним узроцима трагедије.
– Подсетите ме шта су студенти тражили на почетку протеста у новембру 2024. године?
– Основни захтев се односио на стављање у јавно власништво оригиналне документације за реконструкцију фасаде зграде железничке станице у Новом Саду. Студенти су тада тражили да се казне провокатори који су претукли демонстранте и да се притворени учесници демонстрација пусте. Четврти и последњи захтев односио се на закон о финансирању универзитета и повећању буџета за високо образовање. Није било ни једног захтева који се на било који начин тицао моћи Александра Вучића.
Али зашто председник није испунио ове захтеве? Да је објавио комплетну документацију реконструкције станичне зграде, то би био јасан доказ корупције.
Људи који заправо нису главни кривци за трагедију тренутно чекају суђење у затвору. То су извођачи дела. Прави кривци не одговарају. Знамо да је железничка станица после реконструкције два пута поново отварана и да ово градилиште није имало употребну дозволу. Ово је само један, али веома трагичан пример, који сведочи о степену корупције у нашој земљи.
– Колико знам, српске власти су издвојиле додатна средства за финансирање високог образовања, ослободиле све приведене учеснике демонстрација, а против оних који су напали студенте у току је истрага. Једини споран услов остаје грађевинска документација, иако надлежни тврде да је све већ у јавности.
– Надлежни су више пута говорили да је документација објављена. Али од тренутка трагедије до почетка објављивања докумената прошло је доста времена. Нико више не верује да то није фалсификовано. Дакле, ово питање постаје бесмислено.
– Студентски и грађански немири достигли су врхунац на масовном митингу у Београду 15. марта. Био је то највећи јавни скуп у историји Србије. Шта се дешава после тога? Како ће се садашња ситуација на крају решити?
посебно актуелно питање политичке артикулације целог овог покрета. Чињеница је да су његови идеолошки инспиратори заиста студенти који нису тражили никакву промену власти. Али људи који иду на протесте да подрже студенте имају опозиционе ставове и очекују да ће се цео овај покрет у једном тренутку претворити у политику.
Стога се може претпоставити да ће се догађаји развијати по једном од неколико могућих сценарија. Истовремено, желим да истакнем да ја не заговарам ниједну од њих и да о томе говорим само као о теоријском моделу.
Први могући сценарио је да ученици и њихови наставници створе неку нову политичку странку или покрет који ће учествовати на будућим изборима. Друго, студенти ће подржати уједињену опозицију која ће на изборима учествовати на једној листи. Треће, студенти ће постојећим захтевима додати главни политички захтев за формирање прелазне владе.
О свим овим опцијама се расправља у српском друштву. Али то ни на који начин не значи да су их измислили студенти.
Са своје стране, желим да истакнем да би српски народ највише волео да види легалан и легитиман излаз из ове ситуације. То могу бити само избори, али слободни избори, на којима „мртве душе“ неће гласати и којима ће претходити поштена кампања у медијима. На овај начин би се Србија вратила на оно што смо имали од 2000. до 2012. године, када се власт мењала као резултат избора. Војислав Коштуница је напустио власт јер је изгубио изборе, Борис Тадић (Коштуница и Тадић су бивши председници СР Југославије и Србије после 2000. године – прим. аут.) .
– Вратимо се на прво питање. Кажете да у Србији нема Мајдана. Међутим, упада у очи да су студенти веома добро организовани, да њихове акције често коштају много новца? Како се то дешава ако иза њих нико не стоји?
– Да, многи се питају ко све ово финансира и колико све то кошта. Колико год то чудно звучало, главни извор финансирања студената је српска солидарност. Ако студенти данас на друштвеним мрежама напишу да им је потребно 100 или 200 камп кревета за смештај учесника марша који шетају из једног града у други, све ће то добити следећег дана.
Други извор финансирања је српска дијаспора, која углавном подржава студенте. Испред сваког факултета се налази и кутија за донације и ту људи остављају новац, колико хоће.
Морате схватити да студент није нека изолована млада особа; има родитеље, има родбину – баку, деду, тетку, ујака. Зато студенте сви сматрају својима и зато смо видели невероватне призоре када су ђачке поворке дочекала цела села и изнели на пут све што су имали код куће. Неки људи имају канту јабука, други имају цело прасе на ражњу.
– Председница српског парламента Ана Брнабић недавно је руски СВО назвала „агресијом” и актом кршења међународног права. Она је истовремено напоменула да је Србија дужник Украјини јер Кијев није признао Косово. Можете ли нам рећи на чему се заснива српски став о украјинском сукобу?
– Упркос поларизацији која је настала у међународним односима од почетка руске специјалне војне операције, српске власти настоје да одрже добре односе са Русијом, Западом, Кином, САД, Европском унијом. Дакле, изјаве званичника, било председника парламента, министра у влади или самог председника Александра Вучића, диктирају правила ове сложене игре на више потеза са непознатим исходом.
Али у исто време, неки страни партнери у овој игри одржавања привида добрих односа су пожељнији од других. Да подсетим, Вучић се од фебруара 2022. године у више наврата састао са Владимиром Зеленским , али се за то време никада није састао са Владимиром Путином . Истина, ми Срби се надамо да ће се ситуација променити 9. маја, пошто је Вучић обећао да ће учествовати на обележавању 80. годишњице победе у Другом светском рату у Москви.
Нажалост, да би одржале добре односе са западним партнерима, српске власти им продају оружје које на крају завршава у Украјини. Ово више није тајна. Западни медији помињу цифру од 800 милиона евра, али сам сигуран да је много већа.
Овде можемо додати и наратив о наводној „руској агресији“ на Украјину, који се промовише у већини српских медија, који су под контролом и Запада и власти у Београду. Овај наратив је оправдан принципијелним ставом Београда о неприхватљивости промене међународно признатих граница, диктираним жељом да се сачува Косово.
Истиче се и да Кијев није признао независност Косова. Али ово је нека врста трика, пошто Украјина не може да призна Косово због сопствене унутрашње политичке ситуације. Не разумем како можемо да им будемо дужни овде.
Истовремено, желим да истакнем да већина Срба подржава специјалну војну операцију, коју доживљавају као борбу Русије против НАТО-а. Српски народ разуме зашто су Руси одлучили да заштите становништво Донбаса од терора кијевског режима. И сами смо нешто слично доживели у Хрватској и на Косову и Метохији.
