Прочитај ми чланак

Ђорђевић још 2020. најавио како ће се све одвијати и најавио за 2023. Милов крај

0

Београдски форум за безбедност и демократију пренео је текст председника покрета Ослобођење Млађана Ђорђевића, објављен у листу Данас септембра 2020. године, у којем је Ђорђевић најавио потпуни слом режима Мила Ђукановића, ове 2023. године. Текст са ФБД под насловом “Сад још и русофилске истраге по ЦГ, и шире?”, преносимо у целости

Београдски дневник ДАНАС 02. септембра 2020. у рубрици Дијалог (Лични став) под оригиналним насловом ”У црногорским досијеима су тајне српске политике” објавио је текст који је написао МЛАЂАН ЂОРЂЕВИЋ нескривени поборник најтешњих веза са Русијом и некадашњи идеолошко-политички сарадник у сенци Бориса Тадића, а потом и Драгана Ђиласа и Савеза за Србију, но који се од скора представља као председник тек основаног покрета ”Ослобођење”. Он предлаже и сматра да нове власти у Црној Гори морају да отворе архиве Агенције за националну безбедност, који би могли послужити у наставку политичких разрачунавања у Србији.

Велики део српске јавности помно је пратио изборну кампању и изборни дан не само зато што је реч о делу јединственог политичког и културног простора на којем живе Срби, већ и зато што су се ови избори тицали баш свакога од нас.

Одсецање главе балканске криминалне хоботнице је започето и очекује се да буде довршено најкасније 2023. године на председничким изборима, када ће Мило Ђукановић коначно постати само трагичан део политичке историје ових простора. Њени мафијашки пипци, међутим, сежу дубоко и у српско друштво и тек њиховим демонтирањем ће победа бити коначна.

Важан корак у овом правцу, а са њим и допринос развоју демократије не само у Црној Гори, већ и у читавом региону, може бити отварање досијеа црногорске Агенције за националну безбедност (АНБ) од стране нове власти. Реч је о основној полуги сваког недемократског режима, који у случају Црне Горе негује континуитет од чупања бркова и јахања попова све до данашњих криминалних кланова чија моћ добацује не само до београдских сплавова, већ и до министарских кабинета у Немањиној.

Можда би ови досијеи донели одговоре који су попут катарзе потребни српској политичкој сцени, јер чак и српску опозицију ништа снажније не дели на два пола од односа према Милу Ђукановићу, истовременом идолу и Вучићевог прозападног, и анти-НАТО крила, и оних који гостују у Ћирилици, и такозваних квазиграђаниста за које је српски митрополит „Ристо сотона“ или „пуковник УДБА-е“. Управо на тој вододелници су се заправо и сусретале присталице бојкота са опозицијом која је изашла на Вучићеве лажне изборе, где су, гле чуда, листом сви, од Чеде, Чанка, Костреша и целе Бебине двадесет јединице, до Грађанских форума и Нових странака… заљубљеници у Милов модел демократије. Па кад им се још додају разноразни Божовићи, Јешићи, Мићуновићи и Шутановци слика је комплетна. Мислите ли да се међу овим људима не би нашли они који су на платном списку АНБ?
Фото: Приватна архива

Шта би нам тек донело то отварање досијеа у свету српског новинарства или у редовима „експерата“, „саветника“, „независних аналитичара“ и „интелектуалне елите“ који заједно треба да кроје јавно мњење? Колико цените да би се ту нашло потписника Апела 88, оних који за све љубитеље Достојевског кажу да су продужена рука Кремља, а које је, као и Мила, „Ристо сотона“ победио најграђанскијим протестом у Европи, сачувавши основна људска права на имовину и слободу вероисповести литијама, молитвом и крстом, а не насиљем како су најављивали?

Како ли они сада спавају знајући да је управо Ђедо све време чувао мир, достојанство и државност Црне Горе, а не њихови идоли Вучић и Мило? Судећи по доступним реакцијама, није им лако.

Не мислите ли да би отварање досијеа АНБ-а разјаснило пуно ствари око замршеног света арапског капитала који газдује Балканом, а који је прво крочио на тло Црне Горе? Да се у тим досијеима не би видело на који начин је, преко кога и када новац црногорских нарко-картела упумпаван у српско тржиште некретнинама, или како је завршавао на рачунима појединих странака Напредне и, некада и делом, Демократске, провенијенције?

Све ово допринело би много јаснијој слици о српској политичкој сцени, како у редовима власти, тако и опозиције. Сигуран сам да би се ту видело како је Вучић играо двоструку игру у Црној Гори, истовремено подржавајући и Мила и опозицију, попут Бебе и Жекса у игри фризбијем.

Па тако један дан Данило с Мишом Вацићем предводи ауто-литије по Србији, што је ваљда био довољан доказ да је Вучић не само свим срцем уз Србе у Црној Гори, него, ни мање ни више, главни организатор протеста у овој земљи. А онда сутрадан ма’нити Вук Драшковић оде на неку од телевизија, изговори оно што му Вучић напише и обезбеди привилегије за себе и Дану за још неколико година. Па трећег дана он као трпи критике које по истом налогу Вулин издекламује, па се ту накачи још неко… И тако се они већ осам година играју нашим животима, правећи се лудим. Додуше у конкретном случају њих тројице то не мора да буде глума, већ природно стање.

Ти досијеи показали би и по коју цену и на који начин Вучић покушава да сведе бригу о Србима у региону на лични однос у којем се новцем купује подршка, као да је новац његов, а не народа. Слично ономе како ОН исплаћује плате радницима и пензије најстаријима, или гради путеве и пруге. Одсецање пипака Милове криминалне хоботнице коначно би доказало да Вучић нема ниједну другу политику осим очувања власти и рејтинга.

А кад смо код тога, искрено се надам да се у будуће вођење политике Црне Горе нико неће мешати, јер се показало да је то највећа помоћ коју ова власт у Београду може да пружи. Оног тренутка када је Вучић (јавно) престао да се бави поделама на Србе и Црногорце и питање цркве представља као питање нације, народ Црне Горе је победио диктатора.

Његови изабрани политички представници ће сигурно бити довољно паметни да знају шта им је чинити, пуно је ту честитих и паметних људи, о чему сведочи и изјава Здравка Кривокапића дата у емисији „У жижи“ 12. августа, у којој је унапред одбацио могућност утицаја Вучића на њега и коалицију коју предводи.

Оно што Београд сме и мора да ради, а што би било у складу са међународним правом јесте враћање у функцију Савета за Србе у региону који би на потпуно транспарентан начин и уз координацију свих ресорних министарстава и представника Српске православне цркве помагао српски народ и његове институције. Постојећи уставни и законодавни оквир, декларације и стратегије Скупштине Србије које се баве овим питањем дају довољно могућности за активно деловање и сарадњу, а не купопродајни однос са Србима у региону и дијаспори.