Прочитај ми чланак
У политику је ушао пре 23 године, када је 19. марта 1991. рекао Милошевићу „поднесите оставку“, а пре пет месеци из политике су га избацили његови из ДС.
Остао му је посланички мандат који ће вратити странци исто онако као што је некада тражио од бивших министара.
– Осећам да у Скупштини не могу да представљам странку која је смењујући ме гласала против онога што сам радио и мислио да ДС треба да буде у будућности. По мојим стандардима, без обзира на то колико сам допринео томе да ДС данас има посланике, неморално би било да задржавам мандат за себе.
Да ли је све ово вредело толико труда и рада?
– Јесте, и око тога немам дилему. Тешко је речима описати ту привилегију да својим одлукама и делима некоме учините живот бољим. Знам да сам досадио набрајањем онога што сам са својим тимом урадио у Београду, али када се роди дете чијим сте родитељима помогли кроз програм вантелесне оплодње, верујте да нема бољег доказа да је вредело.
Колико вас је политика променила нагоре?
– Могу само да се надам да није. Али то могу да процене само моји пријатељи који ме знају и пре политике.
Бунили сте се код Милошевића, код Ђинђића, Тадића. Је л‘ вам сада јасно како завршавају бунџије?
– Један мој, нажалост, покојни пријатељ рекао ми је: знаш, ако хоћеш да играш на великом терену званом политика, мораш да поштујеш правила која ту важе, не можеш ти да их пишеш. Нисам хтео да пристанем на то! Не одустајем од ставова и вредности у које верујем ни у животу, ни у политици без обзира на цену. Увек сам се борио против неправде, увек говорио оно што мислим, спреман да се мењам и признам када грешим. Србија ће кад-тад морати да се окрене успешним људима који су нешто у животу направили, а који схватају да има још толико тога што треба да науче и не плаше се да то признају.
Како сте успели да од најпопуларнијег човека у ДС за мање од две године будете избачени?
– Као градоначелник бавио сам се конкретним послом у коме се резултати виде ако их имате. Као председника ДС сачекала ме уништена организација оптерећена бременом оптужби за лоповлук и лоше вођење земље, дуг од пет милиона евра, пуно оних који су у ДС ушли из користи, а не из уверења. Покушао сам да принципе по којима сам радио у граду применим и у ДС, тако је мењајући. Али отпор оних који су тако губили био је превелик. Ипак смо дошли до 16 одсто гласова у јануару. После тога знате шта је било.
Да ли сад разумете зашто су вам политички противници уништили живот?
– Не може нико да вас уништи осим вас самих. Јесам прошао кроз многе тешке ситуације, платио огромну цену, али сам у свему томе много и научио и верујем да сам данас бољи и јачи човек. Што се напада политичких противника тиче, са ове дистанце ми је још јасније да су сматрали да им од мене као некога ко има озбиљне резултате прети политичка опасност.
Је л‘ вам данас јасније зашто су вас таблоиди месецима разапињали?
– Сваки човек који искрено о томе размишља зна одговор. Жалим због тога што ми је требало више од годину дана да схватим да на те лажи не треба да обраћам пажњу, да не смем да дозволим да утичу на мене, моје расположење, мој приватни живот. Жалим и што сам прихватио да после девет месеци пљувања по мени седнем са власником једног од њих и видим да ли има начина да то стане. То што ми је он том приликом сасвим озбиљан тражио милион евра у кешу да престану да пишу и што сам то, наравно, одбио јесте небитно. Битно је да сам издао себе самим тим што сам прихватио да после свега што су слагали о мени седнем са таквим људима.
Ко све треба да вам се извини и коме ви треба да кажете „извини“?
– Не осећам потребу да ми се било ко извињава. Свако у животу ради оно што мисли да треба и са својим чињењем живи. Жао ми је што сам дозволио да ми политика постане најважнији део живота и што сам због тога повредио оне које сам највише волео.
Коју изјаву бисте волели да никада нисте дали?
– Ону о четири зида. Увредио сам тиме неке људе, а заиста нисам имао намеру. Сматрао сам и тада, као и данас, да је свако слободан човек да буде шта хоће, али да се за права геј популације и сваке друге мањине треба борити 365 дана у години, да због тога што ће једном годишње прошетати двема улицама Београда никоме неће бити боље. У Србији је и даље већа срамота да вам је дете хомосексуалац него криминалац и убица.
Шта вас данас плаши?
– Плаши ме да не разочарам своје најближе. Мада, мислим да ми и не знамо шта је прави страх. Са правим правцатим страхом суочио сам се када сам упознао родитеље чија су деца ометена у развоју. Та деца постају одрасли људи неспособни за живот и све им зависи од родитеља. А ти родитељи се плаше шта ће бити с њиховом децом када њих више не буде. То је прави, језиви страх. Али од њих сам научио и шта је радост. Када сам им рекао да ћемо у Београду изградити објекат у коме ће њихови најмилији живети и имати сву негу и кад њих више не буде, један од очева ми је рекао: “Синко, стар сам, уморан и хтео сам да умрем. Али сада сам одлучио да живим бар док се објекат не заврши. Хоћу да дочекам дан када ће нестати мој највећи страх.” Зато, размислите мало о себи и другима.
Која вам је онда највећа политичка грешка?
– То што сам одбио да будем премијер и преварим Београђане којима сам рекао да ћу поново бити градоначелник ако победим. Али одржао сам реч и тако бих поново поступио.
Имате ли осећај да сте се изласком из дневне политике заправо спасли?
– Спасао сам се политике каква се води у Србији јер бити политичар данас значи да лажете, обећавате оно што ни у лудилу не можете да испуните само зато што то лепо звучи. Да бисте остали на власти, морате да сарађујете са онима за које знате да су лоши, јер забога, имају неколико процената гласова. “Другачијих политичара” данас је тако мало да су они само изузетак који потврђују правило. Од такве политике сам се спасао, али знам да ће доћи време “другачијих политичара”.
Кад погледате све што сте прошли, има ли бога?
– Верујем у правду и да на крају све буде онако како човек својим понашањем заслужи. Нисам сигуран да у то верују они који су зарад политичког циља спремни да лажу и уништавају животе.
Да можете поново, да ли бисте радили исто или бисте нешто мењали?
– Времеплов не постоји. Али једно знам. Сигурно бих више времена проводио са особама које волим и више никад не бих дозволио да политика управља мојим животом.
Да ли бисте поново жртвовали љубав због политике?
– Не бих. Док сам био у политици, нисам ни схватао да то радим. Када сам то схватио, било је прекасно.
Значи ли то да нисте затворили врата политици?
– Тренутно о политици не размишљам. Себе доживљавам као патриоту. Волим своју земљу и сматрам да је обавеза сваког ко за њу нешто може да уради да то заиста и уради ако има шансу.
Хоћемо ли се видети у неком другом филму?
– Никада не знате шта вас сутра у животу чека. Некада одете на спавање са уверењем да је све супер, па вам се сутра цео свет сруши. И обрнуто. Ако сам нешто у животу научио, то се своди на ону реченицу: Никад не реци никад.
(Блиц)
