Pročitaj mi članak

DETALJNA ANALIZA: Laži o Trampovom rešenju za KiM i Vučić kao sluga duboke države

0

Nelogično je da Tramp lično podrži neka dva mala političara sa Balkana, Vučića i Tačija, koji su obojica podržali Hilari Klinton 2016, rekao dr Gajić

Колико је Гардијан заиста озбиљно анализирао позицију Србије, кад је њену међународну позицију поставио тако да за њу „ратују“ Русија, Кина, САД и ЕУ?

Foto: Instagram/BudućnostSrbije

Чини се да је анализа Шона Вокера прилично површна и да је више показатељ неког страха да Србија само што није упала у кинеско-руску сферу утицаја. А уколико би се то и догодило, пре ће бити резултат сталног слабљења моћи ЕУ него ичега другог. Оно што је аутор превидео, или вероватније не зна, јесте специфично спиновања које је председник Србије усавршио. Његово нападно уважавање Кине више је усмерено према Москви и Вашингтону него Бриселу, који је успут поткачио и који је испао колатерална штета Вучићеве јефтине демагогије. Суштина Вучићеве љутње, коју аутор Гардијановог текста уопште не види, тиче се Косова. На Американце је Вучић љут што је Бела кућа ниоткуда, поред представника Стејт дипартмента Метјуа Палмера, са којим је одлично сарађивао, убацила и представника Беле куће Ричарда Гренела, чија појава је променила динамику преговора. Док је на Русију очигледно љут што она не пристаје на његову игру, „љубав“ за промену Резолуције 1244. Док се писац Гардијана плаши за опадајућу меку моћ Европске уније која је овде тек у другом или трећем плану.

Да ли је данашња позиција Србије у глобалној прерасподели политичких и економских интереса изазваних пандемијом Ковида-19 и економском депресијом заиста толико важна?

Међународни положај Србије условљен је многим чиниоцима и тешко је, а и погрешно би било, есенцијализовати га на овај или онај конкретан и једини разлог који би дефинисао важност нашег простора, али географија је свакако један од доминантних фактора.

Чињеница је да је Кина заинтересована за улаз у Европу преко низа држава међу којима Србија заузима изузетно значајно место. Русији је Србија остала последња земља на Балкану која поред БиХ (која је полупротекторат) није ушла у НАТО и Русији је јасно да је резолуција УН 1244 држи на Балкану чвршће од свих осталих „конкретнијих“ пројеката који би могли врло лако да се оспу уколико би резолуција била укинута.

Турска Србију види као најважнији део некадашње османске Румелије, и самим тим као подручје на које има природан разлог да утиче. А Европска унија Балкан види као нестабилни простор који треба држати у каквој-таквој стабилности да не би угрозио саму Унију. У тренуцима криза, природан геополитички положај Србије добија значај и стога се и стиче утисак да смо ушли у нови круг борбе утицаја великих сила за наш простор.

После поменутог текста у Гардијану администрација из Брисела је ужурбано и доста неспретно исфорсирала информације колико је ЕУ потрошила новца за образовање у Србији од 2003. до данас (око 103 милиона евра), а јавили су се и неки угледници са тврдњом како Србија има апсолутну „европску“ перспективу?

То је на неки начин наивно и симпатично са њихове стране. Европска унија је закуцала последњи ексер у гроб PR борбе за „срца и умове“ већине у Србији у фебруару 2008. када је већина земаља ЕУ свом снагом подржала унилатералну декларацију независности сепаратиста на Косову и Метохији. То можда у том тренутку није било тако јасно, али данас је јасно као дан.

Срби су дубоко увређени и фрустрирани понашањем ЕУ и такав однос према српском народу ће се као бумеранг вратити ЕУ у тренутку када јој то најмање буде потребно. Наивно је очекивати да непрестано понижавање остане без последица. Због тога сматрам да нема те донације, инвестиције, белог шенгена, или било ког другог геста који би могао нешто поправити и изменити тај осећај понижености и жеље за правду. Српски народ је национално и економски понижен а то је историјски гледано веома опасна комбинација. При томе људи виде да је ЕУ спремна да толерише кршење људских права и демократије уколико јој то користи из геополитичких разлога. Довољно је погледати њен однос према Србији или Црној Гори и ствари постају кристално јасне.

Да ли се у Србији воде две политике САД, политика Трампове администрације и политика америчке дубоке државе?

Да. Доказ томе је постојање два емисара САД за једно исто питање. Председник САД Доналд Трамп је 20. марта 2020. на конференцији за штампу државном секретару Мајку Помпеу упутио отровну опаску пред новинарима називајући Стејт дипартмент којим руководи Помпео The Deep State Department – одељењем дубоке државе. Очигледне су варнице на тој линији и не видим разлог због којег не би севале ту, као и на сваком другом месту где су сукобљене Трампова политика и политика структура које су му претходиле а идеолошки су му супротстављене.

Иако у нашим, па и појединим светским медијима, доминира теза како Трамп наводно жели хитно да реши питање Косова не би ли пред изборе постигао неки спољнополитички успех. Ова теза климава је по неколико основа. Прво, питање Косова није питање америчких председничких избора 2020. Оно је престало да буде питање у САД врло брзо по окончању НАТО агресије 1999. После Косова су дошли и Ирак и Авганистан, па светска економска криза и толико других питања пред којим је за америчку јавност Косово и рат у коме су САД учествовале пре 21 годину заиста не минорно, већ непостојеће питање.

Друго, Гренел ни једном није рекао да је његов задатак да коначно реши статус Косова, већ је инсистирао да је економско повезивање и развој његов основни циљ. Коначно, која је логика да Трамп, који систематски руши и мења политике које су заоставштина Барака Обаме и посебно Клинтонових, баш на неком тамо Косову одлучи да подржи њихову заоставштину. И да још, поврх свега, лично подржи нека два мала политичара са Балкана, Вучића и Тачија, који су обојица, свако на свој начин, подржали Хилари Клинтон 2016. када је она била Трампов противкандидат. Зашто би њима дао прилику да, по угледу на збивања 1993. у Вашингтону, изигравају новог Јасера Арафата и Јицака Рабина? То нема никакве логике.

Због чега Западу сметају све чвршће везе Србије са Кином, а не помињу немачку привреду која у високом проценту зависи од стабилности кинеске економије?

Кина је сила у успону без премца, земља која убрзаним јачањем истовремено задивљује и застрашује конкуренте, тако да је страх на Западу разумљив. Као озбиљна земља Кина користи пружену прилику, поготово ону која је тако јавно манифестована. Кинези немају разлог да се удубљују у мотиве Вучићевог излива љубави, њихово је да искористе прилику, а Запад, разумевајући стратешки положај Србије, кинеске могућности за улагање и своју немогућност да се томе супротстави, несумњиво с разлогом изражава страх од уласка Кине у Србију.

Шта би у овим околностима Србија требало да ради, не само са економским развојем и ширењем лепезе економске сарадње са светом, али и са Косовом?

Најважније међу често помињаним последицама пандемије јесу промена светског економског система и промена односа политичких снага која ће, уколико се ове прогнозе остваре, створити својеврстан баланс између три највеће светске силе (САД, Кина и Русија). Тај баланс би требало да означи почетак дугорочније стабилности, заснован на међусобном обуздавању те три силе које би гарантовало светски мир. Да ли ће се то баш тако десити велико је питање на које нико нема одговор. Мене то подсећа на „Европски концерт“ великих сила настао 1815. на Бечком конгресу после победе Свете Алијансе над Наполеоном.

Те силе сматрале су својим задатком да одржавају мир у Европи. Могуће је да заправо идемо према новом 19. веку, али то су само спекулације јер би неозбиљно било изрицати недвосмислене тврдње. Што се Србије тиче, она треба да види како да нађе своје место, положај који би чак и политичку елиту сасвим просечних домета спречио да погреши превише, јер Србији би овакав исход потенцијално могао ићи на руку. Што се Косова тиче, нигде не треба журити. Међународно право је на страни Србије, а чини се да би и нови поредак у свету могао бити. Наравно, предуслов за то је промена власти у Србији која је потпуно истрошена, компромитована, а што је најважније више нема шта да понуди ни својим грађанима ни актерима надолазећих промена у свету јер у потпуности припада одлазећој парадигми.

Др Стеван Гајић, научни сарадник у Институту за европске студије и професор по позиву МГИМО – Московског државног универзитета за међународне односе при Министарству спољних послова Руске Федерације.