Pročitaj mi članak

DAČIĆ BEZ „DIPLOMATSKIH RUKAVICA“: Od Francuza smo doživeli najveću podlost…

0

Voleo bih da iza mene, kao šefa diplomatije, ostane sećanje na čoveka koji je uložio maksimum napora da zaštiti naše državne i nacionalne interese, borio se za Srbiju u teškim uslovima i dao sve od sebe da prevaziđemo probleme u odnosima sa najmoćnijim zemljama sveta.

Ово је, у разговору за Новости вођеном у реплици кабинета нобеловца Иве Андрића док је био амбасадор у Берлину, рекао Ивица Дачић, уочи уласка у још једну годину пуну изазова за Србију у међународној арени.

– Највише бих волео да на овим зидовима, уз моје име, стоји фотографија како на седници Савета безбедности Уједињених нација показујем Хашиму Тачију и амбасадорима најмоћнијих земаља слике на којима се види шта су Албанци урадили са српским манастирима и црквама на Косову.

Не плаши се, каже, да ће бити упамћен као министар који је „заратио“ са најмоћнијим држава, САД, Француском и Великом Британијом, за које је пре неки дан рекао да нам нису пријатељи:
– Нисам рекао да су непријатељи, али нису ни пријатељи, већ партнери. Пријатељи су они са којима делите заједничку судбину, помажете једни другима… Нешто то баш и не осећам са њихове стране. Волео бих да је ситуација другачија и не плашим се да им кажем истину у очи, и у Вашингтону и у Бриселу.

Французи су се, признаје, наљутили због ових речи, а Дачић на то узвраћа да је и он веома погођен тиме што је управо Француска одлучујуће утицала на Мадагаскар да призна Косово:

– Замислите, наш глас је преломио да генерални секретар Унеска постане Францускиња, а они на том истом скупу утичу на Мадагаскар да промени став и призна КиМ!

Дачић каже да са свим колегама, и са Истока и са Запада има коректне односе, али да му као човек, највише „лежи“ – Сергеј Лавров:

– Са њим се некако најбоље слажем. Не причам то због политичких разлога или русофилије, већ зато што су наши сусрети увек веома пријатни, имамо лепа дружења.

На опаску да му је Лавров драг због лепе и отресите портпаролке Марије Захарове, са којом размењује и личне поклоне, Дачић искрено признаје:

– Па, има истине у томе. Она ће бити међу првима којима ћу пожелети све најбоље у новој години. А, договорили смо се и да у марту дође у Београд.

Пре ње, Дачић ће угостити Лаврова, у фебруару, када се обележава и 180 година дипломатских односа Србије и Русије:

– Са Лавровим се састајем минимум два пута годишње, у Београду и Москви. И то је велика ствар за Србију. Покушавам то да успоставим и са Кином, да се бар једном годишње виђам са њиховим шефом дипломатије.

У неформалним сусретима може много тога да се открије о људима који у јавности углавном имају строгу дипломатску фасаду, прича Дачић. Тако открива да његов велики пријатељ и, како каже, један од највећих пријатеља српског народа Сергеј Шојгу, изванредно пева „Подмосковске вечери“ у џез варијанти. А много воли и наш пелинковац и дуњевачу:

– Редовно му шаљем и „горки лист“ и дуњу. Али, од када је постао министар одбране, мање то користи – каже кроз смех Дачић.

Дачићев јединствен дипломатски стил, због којег га често и критикују, често уроди плодом тамо где ригидна дипломатија не може:

– Предност мог начина комуникације са колегама је у томе што мени нису потребни формални билатерални састанци, ја разговарам са њима на сваком месту, где год се сретнемо…

Каже да и западњаци, који слове за стегнуте људе, покушавају да му се реванширају за српску гостољубивост и опуштену атмосферу, али да ни приближно не могу да организују „провод“ какав доживе у Београду и описује један такав покуашај:

– Бивши министар Норвешке био је толико одушевљен пријемом и програмом у Београду, па је покушао да ми се реваншира. Кад сам стигао у њихов МСП приредили су ми наступ певачице озбиљне музике. Шта ћу, широко сам се насмејао и рекао да ми је то један од бољих провода у животу.

Тита сви памте

Српски шеф дипломатије каже да нема неке трикове када види да је атмосфера на састанцима ледена, већ да реагује спонтано, у зависности од ситуације и саговорника прекопута стола:

– То је некако у мојој природи, сналазим се у тренутку. Југославија је била мала земља, а Тито велики лидер и он је користио све те методе. И дан-данас када одеш у неку земљу, сви га помињу.

Пас потписао Обамину честитку

Дачић каже да је протеклих година као шеф дипломатије добијао необичне и оригиналне честитке, а једну ће посебно упамтити:

– Стигла ми је честитка од Барака Обаме, тада председника САД, на којој су се „потписали“ и његови кучићи, тојест, на папиру су били и отисци псећих шапа. Једне године стигла је његова честитка са бар-кодом. Скенирате га, скинете апликацију и гледате Обаму „уживо“.

Стар за славље

– Нову годину дочекаћу код куће, а не верујем да ћу славити ни рођендан, који ми је 1. јануара. То је незгодан дан, јер нигде никог нема. А и стар сам човек, не иде да више славим рођендане, па ћу са тим сачекати до 55. године – каже сутра педесетдвогодишњи Ивица Дачић кроз осмех.