Prudens quaestio dimidium scientiae – Мудро питање је половина знања.

Једно од суштинских питања које тражи одговор у 21. веку јесте, да ли је могуће створити алтернативни цивилизацијски модел у односу на онај који се намеће у процесу глобализације? Да бисмо дали одговор на то питање потребно је прво анализирати цивилизацију којој се тражи алтернатива.

Тешко је пронаћи њен историјски корен, јер би то обухватало озбиљну анализу многих кохерентних фактора као што су религија, политика, конспирологија, философија…

Међутим могуће је донекле препознати историјски моменат њене нагле експанзије и ступања на јавну светску сцену у облику у којем је познајемо.

Кључан период у којем је западни, таласократски, рационалистички и антропоцентрични концепт цивилизације отпочео своју глобалну мисију, јесте период 20. века. Након два светска рата, који су се, анализирајући геополитичке, политичке и економске факторе, одвијали по истим закономерностима, цивилизацијски западни свет је успео да се позиционира као фактор који диктира глобалне путеве развоја. У својој таласократској философији, којој су немерљив допринос дали геополитичари као што су Фридрих Рацел и Карл Хаусхофер у Немачкој и Алфред Мејхан у САД и који су заговарали тезу да је контролисање светских мора предуслов за светску доминацију, западни свет пронашао је инспирацију за офанзивну стратегију према остатку земљине лопте.

Философија Ничеовог “Надчовека“, искористила је историјску прилику и отворено ступила на сцену. Суптилним начином деловања у 20. веку, а нарочито након 2. светског рата, кренула је у стварање онога што је 1933. године први пут одштампано на новчаници од једног долара – “novus ordo seclorum’’, Новог светског поретка. То је поредак без поретка, то је слобода без слободе, мир без мира… То је поредак Орвелове “1984“, Хантингтоновог “Сукоба цивилизација“, Фукујаминог “Краја историје“.

Цивилизација тог контролисаног хаоса имала је своје еволутивне развојне фазе, па је тако први покушај стварања јединственог светског система пропао са колапсом “Друштва народа“. Он се показао неефикасан, пре свега, јер у својим механизмима очувања постојећег система, није препознавао легагалну употребу силе од стране “Друштва народа“ као начин решавања међудржавних спорова. Такав систем није могао ( или није требао ) да спречи 2. светски рат.

Након Другог св. рата на светску политичку сцену ступиле су “Уједињене нације“, као супстрат “Друштва народа“ којима је дат механизам употребе силе и које су се као такве позиционирале као прва права универзална међународна организација. Међутим, та универзална организација је кроз историју свог постојања показала да је далеко од улоге чувара глобалног мира и безбедности која јој је додељена. Својим деловањем у суштини је изграђивала политичко-правне услове за процес глобализације често на уштрб мира и безбедности својих чланица.

У таквом политичко-правном оквиру западни свет, са центрима у Лондону, Вашингтону и Ватикану доделио је себи улогу неимара новог света, који поставља правила којима остали морају да се повинују, милом или силом. У том процесу изградње Новог светског поретка, посебну улогу играју, поред правно-политичко-економског фактора, технолошки и културолошки фактор.

Са појавом интернета, кибернетике и нано технологије, отворене су неслућене перспективе у стварању “Глобалног села“ како је Маршал Меклуан називао свет мислећи на брз проток информација између најудаљенијих крајева света. Нарочито је на почетку 21. века постала јасна размера технолошког напретка човечанства, па тако постаје јасно на шта је мислио један од идејних твораца модерне америчке геополитике Збигњев Бжежински када је говорио о “технотроничном“ друштву.

О изгледу тог “технотроничног“ друштва говори се у документу који се назива “Стратешка питања будућности-до 2025“. Тај документ представља нацрт плана стварања нове генерације људи, и улазак у еру трансхуманизма, када ће људи и машине остварити симбиозу о каквој се говорило само у сфери научне фантастике. У том акту људи су оцењени као превише велики, тешки, нежни, спори, да захтевају дуготрајне логичке тренинге у процесу учења и подвучено је да људи рапидно опадају ка негативним вредностима у смислу биолошко-физиолошких карактеристика. Човек је представљен као једноставна машина коју треба поправити. Иначе овај документ донет је у складу са “Агендом 21“- званичним планом ОУН о перспективама развоја човечанства донетом у Риу де Женеиру 1992. године.

Да је човеку у Новом поретку света додељена улога не чак ни роба, већ животиње, говоре подаци везани за оно што се у Хришћанској есхатологији назива “Жиг звери“. Ради се о РФИД чипу, који је намењен за имплантацију у људско тело. Његова званична намена јесте у олакшавању обављања свакодневних људских потреба као што су куповина, продаја, одлазак код лекара, превоз јавним транспортом итд… Изузимајући његов религијски аспект ( не зато што не заслужује да буде споменут, већ зато што изускује посебан, темељан осврт ), проблематичан је и његов аспект утицаја на рад људског организма.

Наиме, РФИД чип се напаја енергијом организма, тополотом људског тела и френквенције на којима он ради су у опсегу фреквенција функционисања људских органа, што отвара широке могућности у манипулацији ендокриним, кардио-васкуларним и што је најзаниљивије, али и најопасније, неуролошким системом човека. Међутим и поред свих отворених питања и проблематике која прати ову тему, званични органи, пре свега САД убрзано раде на озакоњењу имплантације РФИД чипа. Тако, неке најаве говоре како ће читаво човечанство морати да буде чиповано до 2017. Становништво САД-а сигурно хоће, јер у новом „Obamacare“ закону јасно пише да ће РФИД чипови бити, као идентификација, уграђени у тело све до једног човека. На 1004. страници овог закона пише „Чип који ћемо уградити у људе имаће све могућности праћења, али ће бити и повезан с банковним рачуном. У закону се спомиње и законски оквир микрочиповања становништа па тако у истом закону пише и „Најкасније 36 месеци од ступања овог закона на снагу, чипови морају бити уграђени“.

С обзиром на то да је тај спорни закон ступио на снагу 23. марта 2013., то би значило да ће, по закону, чип морати имати сви до 2017. Поред тога у САД је у току интензивна маркетинг кампања у вртићима и основним школама у којој маскота “ЧИПИ“ пропагира међу децом предности уградње РФИД чипа и притом реакције децу су означене као веома позитивне.

А ово је само врх леденог брега, који се крије иза могућности које поседује технократска елита у процесу изградње нове цивилизације.

Даље, следећи фактор који смо означили као један од кључних, јесте кулуролошки фактор. Као поље које остварује највећи утицај на људску душу, међу архитектама новог светског поретка посвећено му је знатно више пажње него на први поглед што изгледа. Јерје циљ апсолутна контрола, па и контрола људске душе. Стога је нарочита пажња посвећена музици. Јер ево шта су о музици говорили познати људи из светске историје:

-Шу Чинг, (6 векова пре Христа): “За мењање људског понашања и обичаја не постоји ништа боље од музике“.
-Томас Карлајл пише: „Ко онда, логичким речима, може изразити ефекат који музика на нас има? То је врста неуобличеног, по дубини недосежног говора, који нас води на руб бескраја, и допушта нам да се за трен у њега загледамо!“

-Анатол Франс једном је рекао да су „песме обарале краљеве и царства”.

– Шекспир каже: „Човек који нема музике у себи, нити га дотиче склад умилних звукова, склон је издаји, лукавству и превари; дух му је мрачан као ноћ, а осећаји тамни као Ереб. Таквом човеку не веруј.“ И тако даље и тако даље… јасно је да је музика медијум који у свакој култури игра посебну улогу па је тако и са културом Новог светског поретка. Па погледајмо каквој је музици додељена улога водећег културног образца. Прави кулуролошки шок изазвала је појава рок музике у 20. веку. То је музика која је представљала синтезу двеју нехришћанских цивилизација, Африке и протестантске Европе. Афрички ритам бубњева који је доводио до транса и либерални и рационалистички ум простестантизма довео је до успостављања културе рока, дроге и алкохола.

Ево шта је једна медицинска студија у САД-у утврдила о односу музике и здравља: „Током адолесценције, од тинејџера се очекује да образују стандарде понашања и измире их са својом перцепцијом (схватањем, поимањем) стандарда одраслих. У овом контексту, музика, моћан медијум у животу адолесцената, нуди проблематичне, супротне вредности. Експлицитни сексуални и насилнички текстови песама неких облика музике често се сукобљавају са темама апстиненције и рационалног понашања које заговара друштво одраслих… Лекари треба да су свесни улоге музике у животу адолесцената и да искористе склоност ка музици као кључ за емоционално и ментално здравље адолесцената.”

Ефекат музике још више се појачава када се комбинује са визуелним ефектом. Маршал Меклуан је формулисао следећи афоризам: „Средство информације и јесте садржај информације“ („The medium is the message“), то јест, није важно шта се заправо преноси преко радија, телевизије и тако даље, важна су сама та средства информације која делују на подсвест и сферу чула.

Године 1974. у разговору с дописником француског часописа Realite покајани пророк електроакустичког света Маршал Меклуан је овако говорио о опасности од телевизије: „Сматрам да телевизија постепено и једну за другом уништава све установе на којима почива наша цивилизација… Дошло је време да се сви побунимо и уклонимо телевизор из свакодневног живота. Хајде да је потпуно уништимо, јер човечанство не може да живи у условима непрестане раздражености толико високог нивоа.

Магијска чар којим нас обухвата телевизија изазван је њеном електромагнетском природом: прекидни електрични импулси, зрачење предајника и светлосних снопова, који сачињавају слику, иако међу њима нема никакве везе; телевизијска слика је слична решетки или мозаику, слична је мрежици за косу, риболовној мрежи, који спутавају гледаоце најпрефињенијим ћелијама. Али нас не магнетизују зрачења, већ интервали међу њима, нас привлачи празнина међу ћелијама. Не знајући то, нас гутају ти интервали. Рибе не примећују воду у којој пливају, људи не примећују ваздух који дишу.

Телевизија је најмоћније средство које највише „заражава“ људе…

Тако се ради на пољу културе, која се претвара у своју супротност, у силу деградације, дезинтеграције, деформације… Таква култура је потребна једном новом анти-друштву и новом анти-човеку…

Видели смо како се паралелно на различитим друштвеним пољима покушава успоставити цивилизација “МТВ-а“,“Холивуда“ “Кока-коле“ и хамбургера, што нас враћа на почетак анализе и на питање да ли је могуће створити алтернативни цивилизацијски модел у односу на онај који се намеће у процесу глобализације?

Избор је једноставан – Или се приклонити цивилизацији која ствара једнобразан свет наметнутог идентитета, на матрици, за лаике америчког федерализма – E pluribus unum или ступити у борбу и отпочети изградњу нове цивилизације утемељене на теоцентризму, традиционализму, моралности, колективитету… Политичку подлогу таквој једној цивилизацији даје руски геополитичар Александар Дугин и он је назива назива “Четвртом политичком теоријом“. Он сматра да су превазиђене све три остале политичке теорије као што су комунизам, нацизам, либерализам и да је једино могуће конструктивно решење у тој новој “Четвртој политичкој теорији“. Та политичка теорија је пре свега утемељена на традиционализму а филозофију која стоји иза ове теорије он назива конструктивном постмодерном, јер у свом почетном стадијуму и она деконстрише постојећи поредак, али се на зауставља на томе, већ нуди решење и изградњу новог.

Притом, није нимало случајно што оваква једна идеја долази из Русије, јер је управо из Русије произашла идеја “Свечовека“, тог Достојевсковог човека-одговора Ничеовом “Надчовеку“. Та идеја “Свечовека“ најбоље је описана у питању и одговору које Достојевски поставља у свом “Дневнику“ па каже: Зар може човек засновати своју срећу на несрећи другога. Каква може бити срећа, ако је она заснована на туђој несрећи? Изволите, замислите, да ви сами зидате здање судбе човечје с крајњим циљем усрећити људе, дати им мир и спокој. И замислите, да ради тога неопходно и неизбежно треба промучити цигло једно човечје биће, и то не какво особито истакнуто,… не Шекспира, но каквога било старца… И гле, само њега треба нагрдити, обешчастити и промучити, и на сузама тога обешчашћенога старца сазидати ваше здање! Да ли ви пристајете бити архитектом таквога здања под том погодбом? И његов одговор је одречно НЕ! Та идеја потребна је и данас на почетку 21. века, идеја у којој ће човек човеку бити човек, а не вук.

Због тога можемо доћи до закључка да је посебно место у изградњи те нове, цивилизације поретка, додељено Русији. Неколико је разлога за тако нешто. Историјски, духовни, политички, војни, географски, економски, културолошки… Таква особена и есхатолошка мисија Русије одређена је два пута у историји. Први пут, када је равноапостолни кнез Владимир примио православно хришћанство и крстио Кијевску Рус. То је догађај који је предодредио хришћанску судбину Русије и до тада паганским, суровим и варварским Словенима донео нов духовни код, који ће показивати путеве развоја Русије у наредним вековима.

Следећи догађај, који је одиграо можда и кључну улогу о одређивању мисије руског народа и Русије, био је пад Цариграда 1453. Падом “Другог Рима“, на Москву је пренета улога “Трећег Рима“. Од тог момента Русија постаје васељенска заштитница Православља и Православне цивилизације. Она постаје луча Православне духовности и културе све до данашњих дана. У складу са том идејом, обавеза данашње Русије је да на простору Евро-Азије, али и других делова света, пронађе савезнике и партнере у процесу изградње, онога што се популарно назива “мултиполарног света“. Те земље пре свега обједињава традиционална филосфија живота која жели да се одупре свенадолазећем мамонизму, филозофија која гаји преумићство духовног над материјалним, која размишља о вечности а не о данашњости. На таквим темељима могуће је изградити човечанство колектива, у којем се заменица “ЈА“ неће писати великим почетним словом, у којем ће човек бити истински слободан у духу, сводећи своје материјалне потребе на рационалан ниво.

Отелотворење те идеје можемо пронаћи у говору министра спољних послова Русије, Сергеја Лаврова, на међународној конференцији “Русија у свету моћи 21. века. Неколико је занимљивих теза у том говору. Пре свега истиче се нова понуда Русије свету у виду “Партнерства цивилизација“. Већ у самом називу концепта види се јасна дистинкција у односу на Хантингтонов “Сукоб цивилизација“.

Даље, истиче се проблем и опасност од насилног увођења демократије широм света. По речима Лорана Фабијуса, мин. спољних послова Француске, тај процес води ка успостављању “мултираспарчаног“ а не “мултиполарног света“. У том новом пројекту, Русија је за договор о базичном пакету вредности који ће помоћи у изградњи његових темеља. Јер ако постоје заједничке вредности, оне треба и да се формирају заједничким снагама уз одрицање од сваке врсте политичког месијанства. Основ за тај пакет вредности се једино може пронаћи у хиљаду година провераваним традицијама, зајеничком духовно-моралном именитељу, заједничком за водеће светске религије, укључујићи вредности као што су мир и праведност, достојанство, слобода и одговорност, честитост, милосрђе, марљивост и моралност.

Та идеја посебну пажњу мора посветити ономе што се колоквијално назива “мека моћ“. Реч је о остваривању утицаја и интереса путем неоружаних и неполитичких инструмената. Посебна пажња (видели смо зашто) мора бити посвећена култури. На том пољу потребно је радити на поновном оживљавању традиционалних концепата образовања, као што је “Хумболтов универзитет“. Образовање поновно треба да добије улогу градитеља човекове личности и карактера и учитеља друштвено пожељних образаца понашања. Наравно, примат у формирању ставова младог човека и даље треба да има породица. Због тога је важно радити на успостављању урушених и заборављених породичних вредности, као што су љубав, саосећање, послушање, поштовање…У складу са тим потребно је радити на промоцији позитивних вредности у друштву, на изградњи “позитивних јунака“.

То је тема о којој је говорио Патријарх Московски и све Рус, Кирил на божићном парламентарном сусрету ове године у горњем дому РФ. Он је нагласио да Русија нема позитивног хероја и да без њега не постоји ни књижевност. Позитивни хероји су били заступљени у образовању и на њиховим карактеристикама стварана је психологија нације, њен поглед на свет. Такође је истакао проблем културе “Узми све што ти живот пружа“, јер она води само задовољавању својих телесних потреба и доводи до распада породица и породичних вредности.

Младе генерације у том новом цивилизацијском поретку морају бити свесне историјске одговорности која је на њима, и морају бити свесне да су генерације живеле пре њих и да је на њима дужност да омогуће да генерације живе и после њих. То подразумева изградњу култа живота, који ће се борити против алкохолизма, наркоманије и осталих пошасти које харају на почетку 21. века. Само комплетне личности, у традицији и духовности утемељене, образоване да критички размишљају, спремне на жртву и солидарност могу опстати у 21. веку и могу се одупрети цунамију симулације вредности, идеала, смисла…

Таква цивилизација, у којој је заступљен један, за данашњи ум човека, потпуно нов концепт погледа на живот, а у основи ради се о враћању себи. О томе говори и књига директора Руског института за стратешка истраживања, Леонида Решетњикова “Вратити се Русији“, у којој наглашава као насушну потребу окретање ка провереним традиционалним вредностима на примеру Русије. Међутим, тај пример могуће је применити на цео свет, а посебно на оне делове света који нису пристали на улогу потрошне робе мултинационалних компанија.

Пре свега ради се о Евро-Азијском геополитичком простору који може преузети улогу кохензивног фактора у обједињавању свих оних других геополитичких простора који деле исту визију уређења глобалне структуре.

Јер, почетак 21. века поставио је озбиљне изазове пред човечанство. Урушавање једнополарног света, али и не пристајање некада водеће силе света на улогу равноправног партнера са осталим актерима међународне заједнице, довело је до огромне опасности од избијања низа регионалних сукоба, притом не искључујући могућност избијања оног најстрашнијег сукоба, глобалног.

У последњих неколико година забележен је енорман пораст у наоружању водећих оружаних сила света, америчка ПРО наставља са својим ширењем ка руским границама, НАТО не одустаје од улоге “светског полицајца“ и покушава да замени ОУН као једину институцију са правом употребом силе, исламски тероризам постаје све озбиљнији фактор у међународним односима и добија нескривену подршку НАТО и САД (узмимо пример Сирије)…

Све то доводи до глобалне нестабилности и у таквој ситуацији свет, или део света, мора пронаћи нов модел и нову конфигирацију међународног поретка. Мора пронаћи одговор на цивилизацијске изазове 21. века и понудити нов цивилизацијски код који ће привући к` себи оне који не желе да буду део “Новог светског поретка“. Основи за тај пројекат постоје, остаје само да слободољубиви део света препозна његове перспективе и почне са његовом изградњом. На том путу противник неће “седети скрштених руку“ и чиниће све да успостави свој глобални каганат, међутим то не сме да нас обесхрабри, нарочито оне који припадају Православном духу. Јер “непријатеља је много, а нас је мало. Али није Бог у сили, но у правди.

Зато не бојте се многобројности непријатеља, јер с` нами Бог!

(Србин.инфо – Филип Живановић)

 

Ознаке: глобализација, Филип Живановић, цивилизацијски сукоб, чиповање људи