Прочитај ми чланак

Да ли ће бити рестрикција ове зиме и да ли ће због тога Вучић пасти с власти

0

Корисне поруке и поуке српском одлазећем диктатору: Вучићу, не тови се прасе пред Божић!

Председник Србије, Александар Вучић нас је обавестио како ће сваки дан који проведемо без хаварија и искључења електричне енргије бити велика победа. Оно што пак сви из власти избегавају да причају је то како је могуће да држава која има преко осам гигавата инсталисаних капацитета за производњу електричне енергије уопште може да дође у ситуацију да нема довољну производњу?! Примера ради, у тренутку док пишем овај текст укупна потрошња у Србији је 3724 мегавата, а производња 3011 мегавата. Ово значи да тек око 37 процената инсталисаног капацитета испоручује електричну енергију па тако и у летњем периоду увозимо огромне количине струје, описује др инг. Мирослав Паровић, председник Народно слободарског покрет.

Дакле, поставља се питање зашто последњих неколико година у најбољем случају успевамо да покренемно тек око 60 посто производних капацитета, а како ствари стоје у овој и наредној години тај проценат ће бити значајно мањи?! Разлози за то су многобројни, а зарад читалаца ћу издвојити неколико најважнијих.

Први проблем је урушена производња угља на нашим коповима, а у том погледу највећа грешка је направљена услед фаворизовања копа „Радљево“ како би се изашло у сусрет жељи локалног моћника из Уба који је иначе веома битан у држави због високе функције коју има у Српској напредној странци као и због кумовских веза са Андрејом Вучићем.

У овај коп је до сада уложено око пола милијарде евра, а када почне са радом из њега ће излазити лигнит који ће бити на доњој прихватљивој граници по квалитету, што значи да ће и сама производња електричне енергије бити мања по тони утрошеног угља и сходно томе „прљавија“.

Уместо овог копа приоритет је требало дати „пољу Е“ у којем има више квалитетног и доступнијег лигнита па би сходно томе и период припремних радова и увођења у пуну експлоатацију био много краћи. Било како било, у најбољем случају „Радљево“ ће почети производњу угља током следеће године, а „Поље Е“ је услед великих (и наручених) саботажа које су вршене од стране политике тек ове године решено папиролошки па ће до експлоатације проћи још неколико година.

Док се ови копови не укључе у производњу Србија ће бити принуђена да увози и електричну енергију и угаљ тако да ће само по овом основу ЕПС, односно држава Србија забележити више стотина милиона евра чисте штете.

Други проблем су стари и неадекватни производни блокови унутар постојећих термоелектрана. Најновији производни блокови су из средине осамдесетих година прошлог века и ниво ефикасности им је тридесетак процената, а посебан проблем су потпуно застарели блокови мале снаге у којима се постиже ефикасност тек нешто преко двадесет посто.

Ефикасност система говори о томе колико се произведе електричне енергије у односу на потрошњу угља и по том критеријуму у нашим термоелектранама се баци преко седамедесет посто улазне енергије, а што је један од разлога толико повећаног загађења. Завршетак изградње нове термоелектране у Костолцу касниће десетак година и у најбољем случају се може очекивати да буде у погону тек у току 2024.

Оно што све време остаје нејасно је због чега се не иде у правцу изградње једног (или чак и два) велика блока снаге по 700 мегавати и ефикасности изнад 40 посто чиме би се постојеће резерве угља у Србији искористиле на најбољи могући начин и то уз смањење емисија штетних гасова јер би за исту количину произведене електричне енергије било трошено значајно мање угља.

Овакав пројекат би могао да се ради паралелно са подизањем „Поља Е“ чиме бисмо до краја ове деценије имали значајно бољу кондицију унутар производног система електропривреде. Такође, реално је да се део постројења на угаљ преради на биомасу по угледу на примере из Финске и Велике Британије и да се на тај начин задрже термоблокови и не повећа увоз енергије јер би се користио домаћи ресурс.

Трећи проблем је деценијско кашњење у реализацији предвиђеног пројекта реверзибилне хидроелектране „Бистрица“. Наиме, ова електрана је требала да буде прикључена на систем још 2020. а према оптимистичном сценрију биће завршена тек 2030. године. Овакав тип електрана је неопходан у систему како би се повећала укупна флексибилност и способност да се укључе значајније количине обновљивих извора енерије, а пре свих сунца и ветра. Оно што такође треба истаћи је да због недостака угља као и због сушне године тренутно имамо попуњеност акомулација на нивоу половине потребних тако да се може очекивати да ће се у зиму ући са великим мањком енергије која се чува у језерима што ће проузроковати још већи увоз струје, а самим тим и већи удар на буџет Републике Србије.

Четврти пороблем је веома запуштена дистрибутивна мрежа која представља основни део крвотока система без којег је немогуће да се електрична енергија испоручује крајњим корисницима на адекватан начин. Савремене тенденције су да се иде на потпуну дигитализацију електромреже како би се могло адекватно управљати не само производњом, већ и потрошњом струје.

Нажалост, али Србија је јеош увек далеко од овога на чему развијене земље увелико раде. Уместо тога биће право чудо уколико наш дистрибутивни систем буде избегао озбиљније хаварије услед преоптерећености појединих трафостаница које су пројектоване за један конзум, а онда је на њих прикључено много неплански и нелагално изграђених објеката. Ово је посбено велики проблем у великим градовима попут Београда и Новог Сада, као и у најпознатијим туристичким дестинацијама у којима дивља градња цвета. Стим у вези навешћу једну техничку карактеристику коју имају каблови, наиме они су направљени да раде у одређеном опсегу оптерећења и могуће их је донекле преоптеретити, али то не сме да траје предуго.

Услед дугог преоптерећења које се дешава јер се на кабал прикључују нелегално и неплански изграђени објекти долази до пропадања његове изолације и онда веома скупи вод који по техничким карактеристикама треба да траје 40 година мора да се мења за 15 и тиме се поново наносе милионске штете електроенергетском систему чији смо сви власници.

Пети проблем је потпуно одсуство стратешког планирања свеобухватног развоја Србије у наредним деценијама. Примера ради, у овом моменту нико не зна да ли се планира да будемо индустријализована земља или пак да производимо и прерађујемо храну. Рецимо, ако се определимо као друштво да идемо у правцу развоја базираног на производњи и преради хране, ИТ сектора и развоја лаке прерађивачке индустрије то онда са собом вуче мању потребу за електричном енергијом и онда и концепт развоја ове области мора бити другачији.

Уколико пак као држава инсистирамо на железари у Смедереву, рудницима у Бору, новим рудницима литијума, производњи сирћетне киселине у Кикинди, производњи гуме у Зрењанину и Инђији, онда нам треба озбиљнији електроенергетски систем и сходно томе и улагања у исти морају бити много већа. Дакле, треба израчунати шта нам се као друштву више исплати и онда кренути ка томе. Тренутна власт иде логиком наших гастабајтера који граде огромне куће које никада не заврше и у којима никада не живе, а које јако пуно коштају. На тај начин немамо заокружен систем нити у једној области и привреда нам је јако слабо конкурентна уз огромну насукану имовину у виду промашених инвестиција као и уз бројне људе који су се образовали за послове који реално не постоје у Србији.

На крају, да ли ћемо имати рестрикције струје или нећемо? Одговор је да то зависи готово само и искључиво од времексих прилика које буду. Ако буде још који тропски талас није немогуће да хаварије и рестрикције имамо још и у лето, а ако буде оштра зима са доста снега онда нам се смеши сценарио из децембра прошле године.

У том погледу посебан поблем је то што су поскупели дрво, пелет и угаљ за домаћиснтва док се електрична енергија због Вучићеве демагогије одржава вештачки ниско па ће многи који до сада нису користили струју за грејање сада почети што ће дотано оптеретити систем. На овај начин многа домаћиства могу доћи у ситуацију да се ослоне на то да ће се грејати на електричну енергију (нпр. уз помоћ клима уређаја) и да не купе онај вид огрева који су користили ранијих година, а да онда остану без напона и самим тим без било ког вида грејања.

Исто тако, због демагогије и сталне кампање „брже, јаче, боље“ у којој не сме да се спомињу проблеми, власт пропушта могућност да народ позове на штедњу и да тиме сви заједно допринесемо превазилажењу макар дела проблема и искушења које нам доноси време пред нама. Сведоци смо да се у Вучићевим медијима свакодневно исмева када неки званичник из Немачке најави да се препоручује снижавање темературе у становима или ређе туширање. Такође, у државама ЕУ правсе се планови за искуљчивање јавне расвете, ноћно гашење семафора и бројне друге техниче радње које би могле помоћи као привремене мере да не дође до потпуног колапса у тим земљама које су верујте ми на реч у много бољој ситуацији од нас јер углавном немају ону врсту проблема које сам овде навео.

Сва ова напрасна брига власти која покушава да спречи колапс личи на ону народску мисао да се прасе не тови пред Божић. За случај српског електроенергстског система једино исправно решење је да се наредних десет година улаже најмање по пола милијарде евра годишње у изградњу нових производних капацитета, као и у репарацију и дигитализацију електромреже.

Ту неће бити сликања и свечаних отварања у наредних неколико година па због тога Вучић више воли да пола милијарде евра да за национални стадион или пренос енглеског фудбалског првенства, међутим мрак који може да уследи као последица небриге и авашлука биће већа антиреклама за њега од свих ових десет година бесомучне пропаганде у којој је безмало проглашен за божанство које хода. Тако да није немогуће да власт падне на хаваријама и дуготрајним нестанцима електричне енергије, а преживела је различите издаје, мафијашке афере и бројне коруптивне послове.