Прочитај ми чланак
Устрајан, неуморан, лукав и мудар за свој „велики циљ“, он излази на другу страну и до смешности будаласт, немогућ. Он мора да буде вођа, пророк, реформатор, владар. Гонећи и јурећи за тим циљем, он руши око себе као бивол у прашуми. Згранутих лица око себе он не види, ударца не осећа. Не бира средстава ни естетским ни етичким мерилом. У аморалности својој опасан, на другу страну излази мотриоцима и смешан, бљутав, неукусан /…/
„Умјесто да демократија, по природној својој намени и селекцији, избије у АРИСТОКРАТИЈУ, т.ј. у владу најбољих представника, у правом, првотном смислу те речи, ми видимо, да суровом демагогијом, злоупотребом демократских установа избија баш противно права „какисто-кратија“ ,т.ј. владавина најгорих. Етика, култура, наука ту је стала беспомоћно. /…/
Док су ранији демагози могли да убиру своју жетву само у изузетним историјским моментима, готово редовно бунтовним путем, у отвореној опреци према социјалном и политичком уређењу, дотле данас у већини држава само државно и политичко уређење, у својим законским облицима, силно погодује демагогији. /…/
Данас може демагог, искоришћујући демократске и уставне институције, накалемљене једној необразованој гомили, да се подмукло увуче и до највиших места државне управе, и штавише, ако га на раменима понесе прописни број гласова, мора ту да буде и трпљен. И онда се дешавају права чуда; све се изврће наглавце, све запада у неки вихор, а држава добива изглед луде куће.
Нико не зна излаза, свак осећа ругло и наопакост ситуације, сав је интерес апсорбован вечитим трзавицама, борбама и кризама да се ни одахнути не може – а иза свега тога цери се диаболско лице демагога. У томе он живи, и то је његов елеменат, он о коме једино треба да се слуша, гњавитељ и мора целе нације, целе државе./…/
Демагог пре свега поседује оштар њух за ниске најраширеније инстинкте гомила. /…/ Добро знаде прави демагог да У СЕБИ САМОМ чува извесну резерватност и удаљеност од гомиле; само по потреби од времена до времена он улази „под кожу“ гомили./…/ Он ласка егоизму и таштини гомиле, упорно и неуморно раздувава њене класне мржње и зависти, из мана и инфериорности гради врлине и супериорности /…/
Лозинка мора да буде оштро и просто изражена, али што звучнија. Фразе и блиставе речи, морају се понављати до несвести, а нарочито треба да се нека извесна мржња, неко незадовољство распирује до крајњих граница. Али, у ствари, све су то само средства. Интерес гомиле, сталежа није ни на крај памети демагогу. Гомила има њему да послужи, и то првенствено само њему./…/
Обећања даје безгранично, јер то гомила најрадије слуша и ради њих највише грне за пророком и вођом. /…/ Треба ипак да је човек још од неке посебне структуре, да би масама могао највећом лакоћом обећавати златна брда, нова царства на небу и на земљи, брисање с лица земље свих омражених противника, који нису вредни да дишу ваздух, итд, итд/…/ПАТОЛОШКИ потез у личности.
Устрајан, неуморан, лукав и мудар за свој „велики циљ“, он излази на другу страну и до смешности будаласт, немогућ. Он мора да буде вођа, пророк, реформатор, владар. Гонећи и јурећи за тим циљем, он руши око себе као бивол у прашуми. Згранутих лица око себе он не види, ударца не осећа. Не бира средстава ни естетским ни етичким мерилом. У аморалности својој опасан, на другу страну излази мотриоцима и смешан, бљутав, неукусан/…/
Неуморном брбљивости и наметањем хоће стално само на себе да упозорава. Ни часка не сме да се измакне очима гомиле: ако не може више да лети, он главиња, лупета, виче, кревељи се, што било – само да би очи остале стално у њ упрте. Његова жеђ за „јавношћу“ неутажива је; све друго мора у страну, само он мора да се види и чује. Има нешто као инфантилно у тој „манији јавности“.
Као оно дете, које седећи међу одраслима, а размажено и навикло да се сви око њега комешају, баца што било на земљу и разбија кад види да су се сви око њега одврнули – да би опет тако на се упозорило, тако и психопатски демагог мора бар какову глупост да избаци, само да не би јавност мало од њега починула./…/
ПРОЧИТАЈТЕ И ОВО
ЧУДНОВАТЕ ЗГОДЕ ШЕГРТА ВУЧИЋА / Одломци из дневника
ЧУДНОВАТЕ ЗГОДЕ ШЕГРТА ВУЧИЋА / Пропали су и много озбиљнији
Новине треба само о њему да пишу, само о њему да се говори./…/Ту је штампа која извјешћује, треба грађе и сензације, што луђе и апсурдније то боље. И зато он неуморно говори и изјављује се о свему и свачему; главно је само да се он чује. Пане киша, он даје изјаву, кихне ли политички противник, он даје оцјену и осуду, макне се нешто у иностранству, он даје мишљење и брзоплете карактеристике људи и народа, раса и епоха, сви земаља и свих небеса. /…/Највеће тривијалности, каткад управо чисте глупости, читају се штампане и прештампаване по новинама, ако их је као „изјаве“ дао један овакав психопатски говорљивац./…/
Психопатски типови одувек су имали неко посебно дејство на гомилу. Познато је да су многи стари народи, па тако и стари Славени у лудацима гледали нека виша надахнута, видовита бића. Психоза утиче на масу као нека моћна мистика, нешто што утиче, сугерише неком посебном снагом. /…/
Кључ за разумевање ове појаве у целини, могао би да буде у јакој хипертрофији емоционалог над интелектуалним у психи гомиле. Ради се о удовољењу јаких осећања, управо страсти и афеката./…Шта је за масу н. пр. политика него једно поље врућих жеља и болних неиспуњености, страсних мржња и самољубивости. Тко ће јаче да заграби у ту масу него онај који ће јој исликати живим бојама испуњење свих тих неиспуњености?
Ирационалној подлози у души гомиле потпуно одговара ирационална личност сулудог пророка. Не може гомилу фасцинирати блистав и сређен дух, морално сређена личност која НЕ МОЖЕ обећавати и исликавати све оно што маса жели – и која се најзад не може да поклони тој маси. И тако оно што у појединцу излази као абнормално, патолошко, апсурдно, у склопу психе гомила излази као нормално, као правило./…/
Друга је опет ствар, како ће друштво да се ОБРАНИ од штетности осиљеног психопате – демагога, нарочито онде где сама гомила не може таковим типовима да одоли, него постаје њиховом жртвом. Лекови се се изналазили тек онда када су се болести нахарале, а закони су доношени када се је већ много нагрешило. За патолошко – криминалне демагоге у КОРЕЊУ њихове делатности, није засад још ништа предвиђено – осим за извесне послетке те делатности/…/“
Ово није писано у Београду јула 2015. Ово је писано у Загребу, 1926. Објављено је у часопису „Југословенска њива“, а аутор је чувени писац „Карактерологије Југословена“, Владимир Дворниковић.
Наставиће се
Извор: Двери / Србин.инфо
