Pročitaj mi članakProfesor Cetinjske bogoslovije đakon Dušan Bigović, objavio je autorski članak o dešavanjima u Crnoj Gori. On smatra da Crna Gora ovih dana drži čas demokratije Evropi: oni su besplatni i održavaju se pod vedrim nebom.
Црна Гора држи час демократије!
Да. Црна Гора, сваког четвртка и недјеље у 18 часова, држи час демократије просвећеној Европи и онима који су се демократији учили од Европе. Ако се неко запита, а хоће сигурно, одакле право том малом народу са Балкана да држи било који час Европи, одговор је јасан – демократија је рођена на Балкану. Истини за вољу демократија није рођена у Црној Гори, али је рођена на југу Балкана, у Грчкој.
Часови су бесплатни, одржавају се под ведрим небом, а како би ико и нашао просторију за двјеста хиљада људи. Часовима присуствују и они испод седам, али и они изнад седамдесет седам година. То је по оној да се човјек учи док је жив, али да се учи и док је у утроби мајке своје.
Ако је некоме тешко схватити, мада схватљиво је само онима који вјерују да је ово дјело милости Божије, нека замисли на улицама Енглеске тридесет и два милиона људи, Њемачке четрдесет један милион, Италије тридесет милиона, исто толико и Француске, па нека послије тога замисли власт која не би прихватила ниједан захтјев толиких својих грађана, или власт која би те грађане назвала лудацима, а њихов глас – риком.
По први пут у историји демократије ових простора опозиција не жели никакво зло позицији, већ жели да позиција буде боља, и да не буде глува на глас Бога и народа да национални брод тоне. Јасно је да ова побожна окупљања не желе да разумију они којима није стало до обнове и препорода заједнице него само до наставка кризе.
Овдје није ријеч о ратовима – не дај Боже да их буде – већ о нечему много горем, о пропасти културе и цивилизације, о наступању унутарњег варварства. Познато је да културе пропадају из два разлога: или под притиском споља – од „нашествија иноплеменика”, глади, епидемија, земљотреса… или изнутра, али тада не од „природне оронулости” већ од противприродне, унутарњих варвара (међусобног рата). Често се комбинују унутарњи и спољњи фактори.
У атмосфери загађеној честицама насталим злоупотребом ријечи „дијалог“, „економски просперитет”, европске интеграције и сл. истински хришћански дијалог је апсолутна новина. Хришћански дијалог се разликује од софистичког дијалога. Софисти теже да збуне противнка противурјечностима и да на било који нацчин побиједе, док код хришћана постоји искрена жеља да један другом помогну у трагању за истином; без тога је немогућ плодотворни дијалог.
Црква је за реформу, а не за револуцију.
За Цркву је рушење увијек – само рушење.
За Цркву народ може подједнако бити и подвижник и преступник, служити Христу и Антихристу. Човјечанство не може бити вишом вриједности и вишом светињом јер постоји свето и грешно човјечанство, људи који се преокрећу у свиње, или се преображавају у богове. И то значи да је виша вриједност изнад човјека или човјечанства и да му она даје смисао и право на постојање. Човјечанство може да буде оваплоћење виших вриједности, или, исто тако, може да оваплоти и најодвратније пороке. Према томе, човјечанство, само по себи, није принцип савршенства; тај принцип мора да буде изнад њега. Нама је Христос показао како у човјеку и човјечанству могу бити оваплоћене највише вриједности: правда, слобода и љубав. Христос је за нас оваплоћење виших вриједности и божанског савршенства. Човјечанство се може вољети ради Христа, никако ради Антихриста. Вриједност човјечанства зависи од тога у шта оно вјерује и чему стреми. Већ и сама чињеница да човјечанство нечему непрестано стреми – борбом, страдањима и молитвама – доказ је да само себи није довољно и да му је потребан неки виши идеал.
Држава није само заједница, него и правна установа. Као таква, она је средство у рукама способних и слободних људи да се тим средством служе (или не служе) како одлуче. Јер свака установа, па и држава је само средство, а не нешто сушто, постојеће. Држава је човјеково остварење његове сопствене представе о праву; она је стварност права држављанина.
Ових вечери свијетла традиција Црногорског народа, а традиција је култура, јавља се не као реклама него као животна сила. Литијама је Црква успјела да засјени оно што је последњих година и деценија засјенило част и образ Црне Горе. Захваљујући овим побожним скуповима, међународна заједница нас све више гледа као друштво које његује изузетно високу демократску свијест, а не као друштво познато по „Коверти”, немилосрдном комадању друштвене имовине, наопаким приватизацијама, корупцији, непотизму, „Државном удару“ (до сада можда најсмјешнијем судском процесу). Природно, народ окупљен око Цркве очекује од оних који су „хотимично или нехотично”, мишљу, ријечју или дјелом унизили Црну Гору и њено званије пред породицом европских народа, да барем мало буду захвални Цркви и народу, а не да свој народ називају погрдним ријечима. Но, те ситне испаде људи из власти и институција културе, који се могу десити и просвећенијим људима – засјенила је љепота литија.
Литије су засјениле „синдром трагичара”, који лупајући крилима виче да је згранут, ужаснут, и да је „спасио Рим”.
Људима који су на позицији власти, а којима није стало до обнове и препорода заједнице него само до наставка кризе, све и да су способнији за те функције, тешко је разумијети што се ових дана догађа у Црној Гори. Ови простори знају за стерилне, бездушне отпоре; један је отпор национализма без демократије, а други демократије без националног осјећања.
„Час ни вријеме неће доћи ако ми останемо пасивни. Слијепе силе су владале, док се нијесу пробудиле разумне. Предсказивати је могуће само зло као посљедицу пасивности и сљепила. Добро можемо само чинити. Оно што је добро и ваљано не можемо предсказивати. На то можемо само предуказивати, чинити свјесне напоре за остварење.” (Н. Ф. Теодоров)
Вријеме је да склопимо уговор!
Али да склопимо уговор са савјешћу својом која је традиционално дубоко хришћанска.
