Ana Brnabić je u svojoj izjavi za TV Pink optužila rektore i dekane, a posebno rektora Univerziteta u Beogradu, da stoje iza blokade fakulteta, a ne sami studenti. Ovakav stav predstavlja pokušaj diskreditacije studentskih protesta i njihovih zahteva, pripisujući im manipulaciju od strane akademske uprave.

Брнабић тврди да студенти „нису стварни организатори“ блокаде, већ да иза њих стоје универзитетске власти. Ова тврдња је проблематична из више разлога. Прво, студентски покрети су аутономни и организују се независно од универзитетске администрације. Ако су неки професори или декани подржали протесте, то не значи да су они његови иницијатори. Друго, њено инсистирање да „пленумаша“ има свега двадесетак на Филолошком факултету звучи као умањивање обима протеста, што је честа реторичка тактика власти када жели да представи друштвене покрете као маргиналне.

Брнабић протестну блокаду моста назива „површним изговором за насиље“ и умањује проблеме у образовном систему тврдећи да „ситуација у школама није идеална, али иде на боље“. Ова изјава показује класичну стратегију релативизације – уместо да се бави конкретним захтевима наставника и студената, власт их приказује као неоправдане или пренадуване.

Брнабић наглашава да ће блокада моста у шпицу направити „велики проблем становницима Београда“ и да ће чак утицати на људе који долазе у Београд због важних медицинских процедура, попут вантелесне оплодње. Ово је емотивна реторичка стратегија којом се студенти приказују као неодговорни и бесмислени реметилачки фактор. Ипак, блокаде саобраћаја су део ненасилног грађанског непослуштва и имају управо ту сврху – да скрену пажњу јавности и изврше притисак на власт.

Шта је изостављено у аргументацији Брнабић?

• Није одговорила на конкретне захтеве студената и наставника, већ је кроз аргумент „ситуација није идеална, али иде на боље“ покушала да умањи њихову оправданост.

• Оптужује академску заједницу да стоји иза протеста, што скреће пажњу са чињенице да протесте воде сами студенти, а не професори.

• Покушава да сведе протесте на ометање грађана, уместо да их сагледа у ширем контексту системских проблема у образовању.

Изјаве Ане Брнабић представљају класичан пример стратегије власти када се суочава са друштвеним протестима: умањивање броја учесника, пребацивање одговорности на неке друге актере (у овом случају ректоре и декане), емоционалне манипулације (позивање на људе којима блокада омета важне обавезе), и игнорисање суштинских захтева демонстраната.

Иако је њен циљ да студенте прикаже као инструмент у рукама универзитетске управе, чињеница да се протести шире и да добијају подршку ван академске заједнице указује на то да овај покушај дискредитације не даје жељене резултате.

Oznake: blokade, studenti, Brnabić