После пораза код Беча 1683. године у то време огромна Турска царевина убрзо губи велике територије у Европи и граница између ње и Аустрије устаљује се много јужније, чак на реци Западној Морави у Србији.

„Гозбу“ није хтео да пропусти ни руски цар Петар I Велики (1682 – 1725), те је предузео азовске војне походе 1695. и 1696. године који су се завршили руским освајањем Азова и избијањем Русије на Азовско море.

Од тог времена па све закључно са I Светским ратом вођени су са историјског аспекта веома често, руско-турски ратови из којих је Русија увек, сем у два наврата, излазила као победница.

За време владавине Катарине II Велике (1762 – 1796) у њеном првом од два рата која је водила против Турске (1768 – 1774) руска војска је кроз Молдавију и Влашку продрла чак у Бугарску и код Шумена је 1774. године нанела турској војсци велики, одлучујући пораз. Претходно, 1770. године у заливу Чесма код острва Хиоса, у сред Егејског мора, руска флота је катастрофално поразила турску флоту. Рат је завршен Kучук-кајнарџијским миром којим Турска даје Русији право заштите хришћана на својој територији. Такође, Влашка и Молдавија добијају аутономију под протекторатом Русије. Касније, по завршетку I и II Српског устанка, руски протекторат се шири и над Србијом.

Свакако, што се нас Срба тиче, треба обавезно споменути и Руско – Турски рат од 1806. па до 1812. године, који је водио руски цар Александар I (1801 – 1825), када су се српски и руски војници борили заједно, раме уз раме, за слободу Србије у биткама на Штубику (1807) и код Варварина (1810), док је у Београду био стациониран руски гарнизон. Рат је завршен Букурештанским миром у чијој 8. тачки је Србији дата аутономија.

Дакле, већ у другој половини 18. века Русија преузима од Аустрије и Млетачке републике водећу улогу у заштити хришћана, огромном већином православаца, у Турској царевини. Честим ратовима и победама она све више слаби моћ Турске државе, док тиме, са друге стране, буди националну свест и жељу за ослобођењем од турског јарма код балканских народа.

Захваљујући ратним напорима хришћанске, православне Русије против муслиманске Турске, на Балкану од хришћанских народа своју независност први стичу Грци. Они дижу устанак 1821. године који је у успону све до 1825. када наступа његова криза, што проузрокује 1827. године заједничку интервенцију енглеске, руске и француске флоте, која је код Наварина уништила египатску, тј. турску флоту. Следеће године Французи су се искрцали на Пелопонезу са којег су протерали Турке, док је Русија објавила Турској рат. Руска војска под командом генерала Дибича продире у Турску чак до Једрена, заузима град и тиме приморава Турску да моли за мир. 14.09.1829. год. између зараћених страна, Русије и Турске, склопљен је Једренски мир, којим је, поред осталог, уговорено да ће се Србији дати султански хатишериф о аутономији и да ће јој бити враћено шест нахија (Крушевачка, Алексиначка, Књажевачка, Црноречка, Крајинска и Подринска), те да ће аутономне повластице Влашке и Молдавије остати под заштитом Русије, док ће Грчка постати независна држава.

Верски и политички протекторат Русије над свим хришћанима у Турском царству све је више сметао западноевропским великим силама Енглеској и Француској, а још је више погађао стратешке интересе много ближе Аустрије, јер је он истовремено представљао и доминантан руски утицај на Балкану, те се њихова политика после Једренског мира све више окретала ка заштити, опстанку „болесника на Босфору“, ка заштити његовог територијалног интегритета, а не ка даљем комадању Турске. Таква њихова спољна политика не само да је тежила умањењу руског утицаја на том простору, већ је истовремено била и против тежњи балканских хришћанских народа за ослобођењем.

Као што то често бива, супротни интереси пре или касније доводе до ратних сукоба. Када сазру услови потребно је још само пронаћи повод. Он је нађен 1852. године у питању заштите хришћанских светиња у Светој Земљи. Порта је те године то право дала Француској, што је изазвало руску реакцију у виду ултиматума који је Турска одбила, а после чега је Русија 1853. год. послала своју војску у Влашку и Молдавију. Одмах је уследио турски ултиматум Русији да повуче своје трупе, што је ова одбила, те јој је Турска објавила рат. Због руске војне супериорности следеће године на страну Турске у рат су ступиле Енглеска и Француска, а нешто касније им се придружила и италијанска држава Сардинијска Краљевина, тј. Пијемонт. Тако је настао Кримски рат (1853 – 1856), који је завршен руским поразом када се септембра месеца 1855. године, после херојске одбране која је трајала 349 дана, предао Севастопољ.

Поразом у Кримском рату Русија је изгубила протекторат над Влашком, Молдавијом и Србијом, као и право заштите хришћана у Турској. Та права замењена су колективним гаранцијама европских сила. Међутим, све што је изгубила Кримским ратом Русија је врло брзо надокнадила, вешто искористивши, недуго затим, ратне сукобе између Француске и Аустрије око Италије, између Пруске и Аустрије око Немачке и између Пруске и Француске.

На нови руско-турски рат није се морало дуго чекати.

1875. године плануо је босанско-херцеговачки устанак, пре свега Срба, против турске власти (Невесињска пушка). Следеће године Србија и Црна Гора ступају у рат против Турске, али Србија доживљава војни неуспех. Русија прво дипломатским средствима спашава Србију од свеопште катастрофе, а 1877. године и сама започиње нови руско-турски рат. После њених почетних војних успеха, у рат, а на страну Русије, улазе Србија, Црна Гора и Румунија. Руска војска под командом генерала Гурка продире у Бугарску и заузима кланац Шипка, а затим код Плевне, децембра месеца исте године, приморава на предају турску војску Осман-паше. Почетком 1878. год. руска војска заузима Једрене. Тиме је исход рата био одлучен. Рат је завршен Сан-стефанским миром који је ревидиран на Берлинском конгресу исте године. Србија, Црна Гора и Румунија постају независне државе, док се Бугарска дели на две аутономне области које се уједињују 1885. Србија добија Нишки, Пиротски, Врањански и Топлички округ. Али, супротно српским националним интересима, Босна и Херцеговина даје се на управу Аустро-Угарској.

По стварању независних православних држава на Балкану, политика европских сила, Аустро-Угарске, Енглеске и Француске, трансформише се од заштите, очувања територијалног интегритета Турске ка стварању њима подложних власти у новонасталим државама, како би спречиле руски утицај на Балкану и у томе углавном успевају све до дана данашњег.

Двеста година проливања руске крви у руско-турским ратовима са циљем ослобађања балканских хришћана од муслиманске тираније било је, са руског становишта, узалудно. Са друге пак стране, више је него очигледно да није било узалудно са становишта балканских православних народа. Имајући у виду однос снага на Балкану у том периоду (18. и 19. век), сваком објективном мислећем човеку је кристално јасно да се балкански православни народи никада не би ослободили турског и свеопштег муслиманског угњетавања и да никада не би стекли своје независне националне државе да није било двовековног руског ратовања против Турске. Толику крв за њих могли су да пролију само Руси и нико други.

Такође је очигледно да руско ангажовање на Балкану у то време није било само војно, већ је истовремено било и у сфери духовности и културе уопште, јер је стицањем права заштите хришћана у Турском, муслиманском царству Русија дала немерљив допринос како очувању хришћанства тј. православља, тако и очувању националних особености, одлика, карактеристика православних народа на Балкану, па и ван њега.

Због одбране хришћанства Москва је одавно проглашена трећим Римом, тј. центром хришћанства. Први Рим пао је још давне 476. године, када га је освојио вођа германског варварског племена Скира Одоакар, други Рим, односно Цариград пао је 1453. године, када га је освојио турски султан Мехмед II Освајач, после чега је Москва постала центром изворног, ортодоксног хришћанства.

Док је Москва временом постајала Трећим Римом, дотле су се у Западној и Централној Европи одвијали процеси погубни по хришћанство.

Због моралног посрнућа највиших кругова Католичке цркве 1517. године, Мартин Лутер иницира настанак покрета Реформације и стварање Протестантизма, чиме се бесповратно дели католичка Европа. Али, као што је неко одавно рекао, нема већих ревизиониста од протестантских, те се протестантски покрет дели на безброј фракција, чак и секти, као што су: лутерани, калвинисти, англиканци, пуританци, хугеноти, анабаптисти, презбитеријанци, квекери и многи други.

Нови ударац хришћанству у Западној Европи задат је у 18. веку покретом Просвећености којим је разум проглашен за врховног судију. Временом, критика Цркве (срушити бестидницу) претворила се у критику саме хришћанске вере. За време Француске буржоаске револуције, као директне последице покрета просвећености, тек је Наполеон доласком на власт као Први конзул, дозволио да поново звоне црквена звона. Као да је до тада и Француска била под влашћу Турака.

Нови епицентар хришћанства, трећи Рим, Москва, није непрекидно, у континуитету, задржала тај статус. Због заосталих и неправедних друштвено-економских и друштвено-политичких односа у земљи 1917. године у Русији се догодила Октобарска револуција. Власт су преузели бољшевици, атеисти и чак антихристи. Пао је и трећи Рим. Такви властодржци у Русији омогућили су западним силама да скоро кроз цео 20. век плаше Европу опасношћу од азијатских хорди које предводи безбожничка и антихришћанска Русија.

Али, хвала Богу, трећи Рим није пао заувек, већ је васкрсао. 1989. пада Берлински зид и уједињује се Немачка, док се 1991. распада Совјетски Савез. У Русији комунисти губе власт и она поново постаје хришћанска, православна земља.

Док се Русија враћа хришћанству дотле се остала Европа све више и више удаљава од њега.

Такође, док се Совјетски Савез распада, скоро истовремено се шири и увећава по ко зна који пут названа Нова Европа, под именом Европска Унија. У њу самоубилачки срљају, улазе и бивше чланице Источног блока, па чак и бивше чланице Совјетског Савеза. Добровољно се одричу својих атрибута државности у корист наднационалне бриселске бирократије. Плаше се сопствене слободе и одричу је се. Када се све сабере очигледно је да их је једна суперсила отела од друге суперсиле у кризи, те да о њиховој слободи није било ни речи, ни помена.

Поред тога, ушле су у свет у којем су у сфери духа победиле, надвладале идеје мултиетничности, мултикултуралности и мултиконфесионалности. Што би њени представници најсажетије рекли – идеје борбе против ксенофобије (ксенократију, владавину странаца, нико не сме ни да спомене). Поред њих, прихватају се, пропагирају и озакоњују најразличитији облици најодвратнијег блуда, разврата и неморала. А све те идеје и ставови директно подривају темеље европској хришћанској цивилизацији. И не само да су победиле у сфери духа, већ тиме што су њихови заговорници освојили власт, оне су постале и владајуће идеје, а самим тим и најутицајније, најснажније и најразорније.

Због тога што су такве идеје владајуће у Европској Унији сасвим је нормално, разумљиво, сасвим је за очекивати, да њихови носиоци, заклети непријатељи ксенофобије, и то још на власти, нису у стању да предузму било шта да би заштитили хришћанску европску цивилизацију од катастрофе која ју је ове године задесила због продирања пре свега азијатских нехришћанских, муслиманских хорди у њу.

Катастрофа за хришћанску Европу је колосалних, тренутно несхватљивих размера. Ево само једног упоређења: за време највећег прилива имиграната у САД почетком 20. века Њујоршко острво Елис, прозвано „Острво суза“, дневно је прихватало 2.000 имиграната, док данас само преко балканске маршуте дневно у просеку у ЕУ улази 8.000 имиграната. Дакле, 4 пута више.

Новопридошле чланице ЕУ тек сада су схватиле у каквом су се друштву нашле и колико оно може да буде погубно по опстанак свих врста њихових националних особености, међу којима и верских, које су вековима љубоморно чувале и својом крвљу браниле, и почеле су да се буне.

Схватиле су да азијатске хорде надиру ка њима, али не преко Русије, како су их деценијама плашили, већ да надиру преко Брисела.

Видећемо колико ће у томе, у побуни, да имају успеха. Чисто сумњам. Живи били па видели. Тако је, на пример, пре неколико дана Европска Унија у Бриселу надгласавањем (!!!???), а не консензусом усвојила квоте о расподели миграната по њеној територији. Против тога биле су Мађарска, Чешка, Пољска и Словачка, док је Финска била уздржана.

Са друге пак стране, данас хришћани у ЕУ, све више у Русији и у њеном председнику Владимиру Владимировичу Путину виде заштитнике и браниоце европске хришћанске двомиленијумске цивилизације. То потврђује и сваким даном све већа и већа популарност и Путина и Русије у преосталој, занемареној и скрајнутој, хришћанској Европи, па чак и све чешћи случајеви примања руског држављанства од стране истакнутих јавних личности из ЕУ. Без сваке сумње, и ангажовање руске ратне авијације у Сирији против исламских екстремиста треба посматрати са тог аспекта.

Извор: СРБИН.ИНФО – Алекса Мијаиловић

Ознаке: Алекса Мијаиловић, геополитика, европска историја, Русија, Србија, СРБИН.инфо, српска историја, убиства владара