Прочитај ми чланак

Бошко Обрадовић: У Београду треба подићи споменик ђенералу Дражи Михаиловићу

0

Када тврдимо да Други светски рат још увек није завршен, то не чинимо зато да бисмо пробудили духове грађанског и братоубилачког рата међу Србима, већ управо да бисмо их једном заувек упокојили. У 21. веку нам дефинитивно нису потребне никакве нове а камоли старе поделе, па тако ни поделе на партизане и четнике, комунисте и антикомунисте. Међутим, коначно исправљање још увек неисправљених неправди из прошлости није никакво подгревање незацељених рана већ историјска обавеза.

Примера ради, када говоримо о још увек неоткопаним гробницама жртава комунистичког терора у Београду и широм Србије након доласка југословенских комуниста на власт 1944. године на тенковима Црвене армије, захтев да се посмртни остаци жртва изваде и достојно сахране је елементарни цивилизацијски чин. Два највећа књижевна дела античке књижевности „Илијада“ и „Антигона“ говоре управо о значају права на сахрану најближихкоји су пострадали без обзира на разлог. Право на гроб и достојну сахрану је мера људскости и цивилизације. Зашто је ово основно цивилизацијско право ускраћено једино жртвама комунистичког терора у Србији?

Масовне гробнице треба откопати, жртве достојно сахранити, стратишта обележити и на тим местима подићи одговарајућа спомен-обележја да грађани знају шта се ту десило и да нам се такви злочини никада не понове. Ко може да има нешто против тога? Шта је спорно да се отворе тајне архиве тајне комунистичке полиције после 75 година и да коначно сазнамо имена убица и доушника? То је урађено у бројним бившим комунистичким европским државама, па не видим зашто не би било урађено и у Србији.

Исто се односи и на реституцију неправедно одузете приватне имовине после Другог светског рата. Где у демократском свету некоме можете бесправно отети приватну имовину? Шта је спорно да се све оно што је противзаконито отето коначно и врати?

Посебно је питање и невиђена срамота за српски народ и државу да још увек није утврђено гробно место ђенерала Драгољуба Драже Михаиловић, првог устаника у окупираној Европи под нацизмом. Просто је невероватно да се ни 75 година после његове мученичке смрти након монтираног комунистичког судског процеса још увек не зна како је и где убијен. Основни људски и цивилизацијски ред налаже да најпре његова породица, а потом и читав српски народ који га поштује, сазна место његовог страдања, да оно буде достојно обележено и да у Београду буде подигнут споменик Чича Дражи, како га је народ звао из поштовања и љубави према њему.

С обзиром да је у последње време иницирано подизање више нових споменика у престоници, Српски покрет Двери у свом програму за градске изборе у Београду има предлог за још четири споменика која треба подићи у нашем главном граду. То су споменици владики Николају Велимировићу, војводи Момчилу Ђујићу, шајкачи и ћирилици.

На овај начин бисмо се одужили једном од највећих Срба после Светог Саве, Светом Николају Жичком, затим једном од највећих прекодринских Срба и једном од највећих личности српске политичке емиграције Момчилу Ђујићу, што би био леп гест према свим нашим сународницима који су морали да емигрирају након доласка комуниста на власт и њиховим потомцима који живе широм расејања, шајкачи – као симболу српског села и сељака, и ћирилици – као једној од најважнијих одредница нашег националног и културног идентитета.

На крају ове приче о исправљању историјских неправди треба поменути и насилно укидање монархије и свргавање народне династије Карађорђевића са чела државе. Ово је такође учињено као недело револуционарних власти које треба да буде преиспитано. Најмање што можемо јесте да изнова отворимо питање државног уређења и отворимо широку јавну расправу о предностима монархистичког државног уређења над републиканским.

О Републици смо слушали 75 година само хвалоспеве, док се о монархији могло чути само све најгоре. Сада је време да се објективно сагледају аргументи и за и против и једног и другог државног облика, па да грађани Србије одлуче у каквом уређењу желе да живе. Тек на овај начин можемо да кажемо да смо подвукли црту испод историјске прошлости и да сем историчара нико други нема потребе да јој се враћа. Све до тада гласови предака ће нас опомињати да је остао један велики недовршени посао који коначно морамо да урадимо.