Прочитај ми чланак

БОШКО: Изађимо на улицу, или ће бити поштених избора или избора бити неће!

0

Наслов данашње колумне није претња већ испит зрелости друштва у Србији. Ако ћемо дозволити да владајући режим поново организује недемократске изборе, а да се не побунимо и то не спречимо, онда заслужујемо овакву недемократску власт и такве лажне изборе. Поштено?

Пре него што одговоримо на ово питање вратимо се на почетак приче. Уједињена опозиција је бојкотовала изборе на свим нивоима зато што у Србији нема услова за слободне и поштене изборе, и што није желела да учешћем на изборима да легитимитет недемократском режиму. Власт, уз помоћ сателита у лажној опозицији, у сред пандемије и на силу одржала је лажне изборе 21. јуна, и то отворено кршећи Устав и мењајући изборне законе у сред изборног процеса. Бојкот је успео не само због смањене излазности и покушаја лажирања података о излазности, већ и због хитног скраћивања мандата нове лажне Скупштине и Владе упркос апсолутној већини коју режим има и одсуству опозиције из Народне скупштине.


Тај део приче је завршен и најављен је почетак дијалог између власти и опозиције о изборним условима под покровитељством делегације Европског парламента, што је још једна победа бојкота. Међутим, када ће овај дијалог почети, да ли ће се завршити било каквим договором, да ли ће донети истинске промене изборних услова и на колико времена пре ванредних избора? То су сада најважнија питања и мотив зашто сам позвао Ивицу Дачића, председника лажне Скупштине, да што пре закаже консултације око почетка дијалога. На тим консултацијама треба најпре да се договоримо око динамике најављеног дијалога: када ће тачно почети, до када мора да се заврши, како ће се спровести договорено и колико времена мора бити остављено пре ванредних избора на свим нивоима за спровођење услова да сви ти избори буду заиста слободни и поштени.

Да ли сам толико наиван и глуп да верујем Ивици Дачићу и да од њега очекујем да наједанпут постане бард демократије и политичке културе дијалога? Не, сматрам да је његова улога управо одлагање дијалога и замајавање јавности. Позив сам му упутио из више других разлога: зато што је бојкот успео и на нама је да сада имамо иницијативу према властима које су признале да су и Скупштина и Влада нелегитимне, да бих раскринкао Дачићеву улогу и показао да није спреман на комуникацију са опозицијом и дијалог све док то не буде наложено из режије, али и зато што морамо бити проактивни и не смемо да чекамо следећу годину и непрестано одлагање почетка дијалога или касније фингирање дијалога.

Такође, није решење да чекамо Годоа из Брисела, јер ко зна кад ће и са каквим задатком доћи делегација Европског парламента. Немам ништа против њиховог учешћа, али нисам сигуран на чијој страни ће бити, јер су пред недавне лажне изборе стали на страну власти и подржали одржавање недемократских избора, упркос одсуству основних европских демократских стандарда. Шта ако то поново учине, из било ког разлога даљег интересног грљења и љубљења са нашим недемократским режимом? Зато се не можемо ни на њих ослонити.

Шта нам онда остаје? Шта да радимо ако видимо да се дијалог одлаже у недоглед или да Ивица Дачић води разговоре и договоре тако да се суштински ништа не промени, а све уз садејство европских партнера? Не видим други начин да се изборимо за елементарне демократске вредности у нашем друштву сем да поново изађемо на улице, рачунајући у то блокаде државних институција које не раде свој посао, демонстрације и грађанску непослушност. Ако и то не успе и приближимо се новим лажним изборима без икаквих промена, онда нам остаје само то да на те изборе изађемо тако што ћемо блокирати њихово одржавање. Дакле, ми, слободни грађани Србије, демократског духа и грађанске свести, не дозвољавамо одржавање недемократских избора, тако што ћемо се појавити на бирачким местима и онемогућити их. Бојкот избора више није решење. Не можемо гледати у недоглед како Србија пропада и како се демократија урушава. Морамо се за њу изборити. То никада није било лако и није могло из фотеља и са Твитера. Зато је наслов овог чланка не само слоган већ и стратегија и средство да дођемо до слободних избора.

Што је до нас ту смо да смирујемо нагомилане грађанске тензије и потенцијалне сукобе, да избегнемо све последице мржње коју је актуелни режим посејао, да покажемо добру вољу и политичку културу да се укључимо у дијалог и заједничке договоре као начин решавања актуелне политичке кризе, али ако неко мисли и даље да влада лажним изборима и кршећи Устав и законе – онда се томе морамо отворено и директно супротставити. Зато то није претња већ основно питање желимо ли да живимо као бедници и слуге који ни о чему не одлучују или као грађани и народ у слободи и демократији.