Прочитај ми чланак

БОШКО: Доста више замајавања од стране и власти и опозиције

0

Сматрам да је исправно, ма колико то било тешко и непопуларно, признати када направиш грешку у свом политичком раду. Људи греше свакодневно у свом животу, а политичари су такође људи, па и политичари греше. Не видим смисао тога да се очигледне грешке крију и да се на силу одржава неодржива теза о сопственој непогрешивости. Некима од политичара се признање грешке може учинити као нова грешка и одавање утиска о неспремности за политичку улогу, али мислим да је то погрешно размишљање и да је признање грешке управо чин политичке и људске зрелости. Разуме се да се грешке не могу чинити сваки дан нити се могу опраштати крупне грешке.

Већ сам рекао и поновићу: била је грешка отићи на састанак који је са делегацијом Републике Српске организовао председник СНС Александар Вучић. Не у смислу поштовања према Републици Српској, бриге за њену угроженост и разговора са заједничком делегацијом њихове власти и опозиције која је дошла у Београд – то је било исправно, већ у смислу злоупотребе коју ће актуелна власт направити од тог догађаја.


Морали смо имати у виду оно што је истакла скоро половина чланова Председништва Двери, противећи се одлуци да се на тај састанак оде, да председник СНС не уме да се понаша државотворно и надстраначки чак ни кад су најважнија национална и државна питања на дневном реду и да ће све увек злоупотребити за потребе личног политичког маркетинга или понижавања својих политичких противника.

Идемо даље, извукли смо важну поуку. Верујемо да сви они који познају труд Двери у последњих 10 година, сву нашу опозициону борбу и жртву у Скупштини и на уличним протестима, и цене наша политичка уверења од којих никада нисмо одступили, ма колико нам замерали ову грешку у корацима настављају да подржавају наш политички рад јер их никада нисмо издали и никада се нисмо предали у борби против ове недемократске и криминалне власти.

У политици се још више непотребном сматра искреност и генерално се избегава као штетна. И са овим се никада нисам слагао и увек сам се трудио да будем искрен, па макар ми то наносило и политичку штету. То ћу и сада демонстрирати. Наш највећи политички проблем у Србији данас, а тога сам и лично постао свестан тек у последње време, представља замајавање грађана од стране како власти тако и опозиције.

Реално гледано, власт је одлуком да води два дијалога са опозицијом око изборних услова у потпуности скренула пажњу јавности са свих криминалних и коруптивних афера и других животних тема које интересују грађане. Већ месецима се у медијима прича само о ова два одвојена колосека дијалога, шта се на њима дешава и како ће се завршити, чиме се сва медијска пажња у потпуности троши само на ову тему, која грађанима Србије није пресудна. То је био веома успешан маневар власти на који смо насели. Зато већ дуже време одбијам да учествујем у емисијама у којима се само о томе говори, а ако учествујем обавезно мењам тему на оне проблеме које живот значе и које власт овим маневром покушава да сакрије.

Примера ради, док водимо вишемесечне полупразне разговоре о изборним условима мимо медија и политичких дебата пролазе важне теме попут свакодневног поскупљења основних животних намирница, новог задужења државе у иностранству у висини од неколико милијарди евра, скока цене горива и техничког прегледа возила, отпуштања више хиљада радника у страним компанијама које су субвенционисане нашим парама из државног буџета, доласка злогласне стране мултинационалне компаније „РИО ТИНТО“ која је – свуда где је у свету пословала – иза себе оставила еколошку пустош, као и других облика загађења животне средине широм Србије, одсуства пијаће воде за људе у Зрењанину или стоку на Сувој планини…

Ту су и друге веома болне социјалне теме о којима се не прича у јавности: како се сељацима одузима плодна земља дуж трасе новог аутопута Прељина-Појате, како Врховни касациони суд стаје на страну банкарских дерикожа, како све више страних радника ради у Србији јер наше занатлије одлазе у иностранство, што ће додатно смањити и онако ниску цену рада у Србији, како мигранти не могу даље из Србије а у Србију и даље улазе противзаконито прелазећи нашу државну границу, како Србијом влада бела куга и како ћемо ако се овако настави нестати као народ до краја овог века…

Ту су и оне најкрупније државне и националне теме: изјава Лајчака да са нашом влашћу преговара искључиво о признању лажне државе Косово, предлог Вучићевог министра Гордане Чомић и ЛСВ о измишљању војвођанске нације на следећем попису становништва, улазак у унију са Албанијом кроз мини-шенген о коме грађани нису питани на референдуму, или нови закон о полицији којим ће се омогућити биометријски систем надзора грађана путем снимања са многобројних јавних и тајних камера и препознавања лица, што може бити злоупотребљено на разне начине…

Нисмо ни ми у опозицији ништа бољи. Прошло је више од годину дана од бојкота избора, а ми нисмо урадили ништа, или слабо шта – да не претерам. Укинут је Савез за Србију који је био највећа опозициона групација и који је изнео бојкот избора и протесте у преко 100 градова Србије, заборављен „Споразум са народом“ у коме се налази комплетан програм будуће власти, нема заједничког председничког кандидата, нема ни разговора а камоли договора око начина изласка на изборе у једној или више опозиционих колона, нема синхронизације унутар опозиције око борбе за побољшање изборних услова, нема плана Б ако власт не дозволи никакве суштинске помаке, нема никакве припремне кампање у Београду где је победа над влашћу више него могућа…
Ако смо критични према власти време је да постанемо и самокритични. У претходних неколико месеци обишао сам више десетина градова и општина Србије и нигде нисам доживео никакву непријатност. Грађани су – супротно представи у јавности да су незаинтересовани и уплашени – показали велико интересовање за долазак опозиције у њихове средине и директне разговоре лицем у лице. Дакле, проблем није у народу већ у опозицији.

Српски покрет Двери може још ових 10 дана до краја септембра да пружи шансу колегама у опозицији за неки озбиљан заједнички договор, а онда неће више чекати никога и ништа. Мало је вероватно да ако се за ових годину дана нисмо могли састати и договорити да ћемо то урадити сада, али увек сам спреман за разговор и договор. У супротном, Српски покрет Двери на својим руководећим органима, Председништву и Главном одбору, мора донети одлуку шта и како даље шест месеци пред следеће изборе и у светлу оба дијалога о побољшању изборних услова. Било би глупо изгубити наредне месеце на неплодни дијалог са влашћу или унутар опозиције, и пробудити се у марту док се расписују нови избори на свим нивоима и тада не знати шта и како даље.

Можда је ова искреност за мене контрапродуктивна, можда ћемо направити неку грешку у даљим проценама и тактикама, али оно што је сигурно нећемо одступити од својих политичких уверења и опозиционе борбе против ове власти, на шта сви грађани Србије могу да рачунају. Са Српским покретом Двери увек знате на чему сте. Ми нисмо били део ни садашње ни бивше власти, иза нас нема афера, наш програм је промена система а не само власти, одбрана КиМ у саставу Србије, породица на првом месту, подршка домаћој привреди и пољопривреди, а не страним компанијама, и заштита животне средине. Ми ћемо увек бити контрола како садашње тако и будуће власти јер њих може да контролише само неко ко до сада није био у власти и ко није део овог корумпираног политичког система који се није мењао више од 30 година.