Прочитај ми чланакМр Новак Бијелић, бивши директор гиганта на КиМ, у ауторском тексту за "Новости": Без Србије као крчмара нема важећег рачуна. Не постоји замрзнути конфликт, право име му је агресија и злочин
НЕПОСРЕДАН повод за обраћање домаћој и светској јавности преко страница дневног листа „Вечерње новости“ јесте вест о још једном удару приштинских власти на „Трепчу“.
Величина једног народа се мери по дужини памћења и познавању своје прошлости. Јер, нација која не поштује своју прошлост нема ни садашњост ни будућност.
Косово и Метохија са „Трепчом“ са једне стране, и Србија као јединствена држава са друге стране, природно су срасли једно за друго, као нокат и месо. Само насилним путем могу бити раздвојени.
ТОКОМ читавог свог постојања и рада дугог више од седам столећа, „Трепча“ је представљала симбол сјаја и моћи српске средњовековне, немањићке државе. То потврђују многобројне историјске чињенице. Такође је историјска чињеница да је „Трепча“ током читавог свог постојања делила судбину своје државе Србије. Кад год је српска држава била поробљена, „Трепча“ је била ван функције (сем у време Хитлерове окупације), од чега само под османлијским ропством укупно 472 године.
Историја нам се понавља, јер је очигледно да довољно не поштујемо своју прошлост, а ни своју садашњост. Тако је на самом крају 20. века, одлуком САД, НАТО непрекидно, готово три месеца, бесомучно и злочиначки бомбардовао СР Југославију. Захваљујући дипломатском умећу и државничкој храбрости Слободана Милошевића, председника државе, Савет безбедности Уједињених нација усваја Резолуцију 1244, 10. јуна 1999. године, којом се гарантује територијални интегритет и суверенитет на целој њеној територији. У тачки 5 Резолуције 1244 Савета безбедности УН стоји: „Одлучено је о распоређивању на Косову, под окриљем Уједињених нација, присуства цивилних снага и снага безбедности са одговарајућом опремом и људством по потреби, поздравља се сагласност СР Југославије са таквим присуством. Одредбе ове резолуције имају циљ да се створе елементарни услови за повратак избеглих лица на Косово и Метохију, и ништа више.“
КРШЕЋИ одредбе Резолуције 1244, администратор за КиМ др Бернар Кушнер у јулу 1999, године доноси одлуку бр. 1 којом је самог себе овластио да управља целокупном имовином у власништву државе и у друштвеном власништву.
Међутим, „Трепча“ је од 1996. године приватно власништво, организована као акционарско друштво уписано у судски регистар код надлежног привредног суда. Достављањем расположиве документације о приватном власништву „Трепче“ администратору Косова и Метохије, на његов захтев, Унмик и администратор су остали без аргумената да легално преузму „Трепчу“. Нису могли наћи упориште нити у одредбама Резолуције 1244, нити у одредбама сопствене одлуке.
Због тога се администратор за помоћ обратио генералу Вилијаму Нешу, команданту америчког сектора Кфора. Ветеран из вијетнамског рата, прекаљени злочинац, одлучује да употребом до тада невиђене силе отме „Трепчу“. То чини са 3.000 до зуба наоружаних америчких војника, уз подршку педесетак хеликоптера, амфибија, оклопних борбених возила, у рану зору, у недељу 14. августа 2000. године, о чему сам први пут јавно говорио у интервјуу објављеном у „Новостима“ од 18. јануара 2015. године.
И ШИРОКИМ народним масама је познато да је нека територија окупирана тек када буде запоседнута пешадијом. Због тога су предводници НАТО унајмили српске држављане као своју пешадију, познате у нашем народу као „отпораши“, који су представљали ударну песницу, а удружени са опозицијом 5. октобра 2000. године изводе државни удар, и то свега 52 дана после десанта и отимања „Трепче“. Ово је очигледна чињеница да је све синхронизовано.
Прелазна влада Србије, преко „кризних штабова“, организује пљачку друштвене и државне имовине, широм отвара државне границе и оставља санкцијама исцрпљену и посрнулу српску привреду, а нарочито сељаке, као и читав народ, на милост и немилост европским и белосветским привредним гладијаторима.
Прелазна влада Србије „Трепчу“ из приватног власништва преводи у државно, чиме у најмању руку омогућава администратору Косова и Метохије да легално обавља своју прљаву и злочиначку већ поодавно започету замисао, насилно отимање не само „Трепче“, већ и јужне српске покрајине. Јер, без сагласности надлежних органа Србије није било могуће укључити у састав самопроглашене државе Косово и оне виталне функције из надлежности Србије, које су функционисале на подручју северног дела покрајине, управо захваљујући „Трепчи“.
ВИТАЛНЕ функције као што су полиција, судство, успостављање граничних прелаза према сопственој матици Србији, као и разне сагласности за добијање других обележја државности, пренете су на самопроглашену државу у Приштини. Тај смер се наставља до данашњих дана, јер иницијатива потекла с највишег државног врха Србије, крајем прошле године, о потреби да се приступи атинској парезији: слободном расправљању о свим стварима, као што су такозвани унутрашњи дијалог, замрзнути конфликт, подела, а све у вези са судбином Косова и Метохије.
Прво, унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, као замисао, чист је нонсенс. О томе се не расправља, као што се не расправља о аксиому. То је расправа о нечему што није допуштено. Јер „Трепча“ и Косово и Метохија нису наши. Они су својина наших предака и наших потомака. То се односи и на размишљања о подели. Откуд нам право да туђе поклањамо и делимо?
СТРАВИЧАН АЛБАНСКИ ЗЛОЧИН: Непокретну Српкињу пред мајком силовали, а онда убили https://t.co/k0xtvMaP6s
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 17, 2018
ДРУГО, о каквом конфликту је реч? Да ли смо ми некада у прошлости ратовали са Арбанасима? Нисмо! Вековима смо прихватали да живе са нама и ту поред нас, на нашој прадедовској земљи. Ми немамо проблем са Арбанасима, већ управо са силеџијама које су дале себи за право да са другог краја земљине кугле проглашавају, на нашој земљи, да су угрожени њихови национални интереси. Због тога се ово не може назвати конфликтом, и то још замрзнутим. Право име му је агресија и злочин.
Резолуција 1244 Уједињених нација нам даје за право да будемо своји на своме, и свака дилема је сувишна. То што раде сепаратисти самопроглашене државе из Приштине, не само у вези с „Трепчом“, већ и с КиМ, неодољиво подсећа на прављење рачуна без крчмара. Без државе Србије као крчмара, не може бити сачињен било какав важећи рачун.
