Прочитај ми чланак
Апел за одбрану Косова и Метохије, који је потписало 178 представника научног, јавног и културног живота у Србији, од којих је 100 доктора наука и 62 професора универзитета, а покренуо га је Политички савет Демократске странке Србије (ДСС), представљен је данас у Београду.
Председник Политичког савета ДСС Милош Ковић рекао је да је апел, чији потписници углавном нису везани ни за једну партију, настао као одговор дела јавности на двосмислене и узнемирујуће поруке које последњих месеци стижу из највиших кругова власти кад је реч о Косову и додао:
Без Великих сила
„Овај апел је намењен српској јавности и српским властима јер наше власти, заједно са грађанима Србије, српског и албанског порекла, морају пре свега да решавају проблем Косова и Метохије. Нашу јужну српску покрајину не могу да врате, чак и државе као Руска Федерација или Кина већ је на грађанима Републике Србије је да јасно и гласно изнесу своје мишљење и став о овоме. Ми морамо да решавамо проблем КиМ, а не Велике силе иако несумњамо да ће стране амбасаде врло брзо бити упознате са овим апелом који се и залаже за мир у региону, за очување границе не само Србије већ и Црне Горе, Македоније и Грчке, рекао је проф. Ковић одговоривши на питање новинара Србин.инфо да ли су стране амбасаде упознати са овим апелом.
„Сваки становник Србије има не само право већ и дужност да учествује у јавном животу Србије. Но, бојим се да кампања која је већ покренута, у неким медијима против овог апела, срачуната на застрашивање наших грађана да активно са својим ставом и предлозима не учествују дебати у вези Космета”.
Ковић је подсетио да су представници власти у Србији јавно рекли да Србија има обавезу да потпише правно обавезујући споразум о нормализацији односа са Косовом и да се спрема да да шиптарским окупаторима у Приштини столицу у УН под одређеним условима, али се не зна који су то услови.
„Наше власти су послале јавно поруку да су пристале на столицу Косова у УН”, констатовао је Ковић.
Како је истакао, велики публицитет у јавности у Србији даје се изјавама представника власти да се „треба одрећи митова, а мисли се и на косовски завет“, као и да немамо деце за нове ратове, чиме се ствара одступница за процес признавања Косова.
„Ако се одрекнемо Косовског завета, нећемо ући у царствo разума и у сферу математичко прецизних доношења политичких одлука. Нација која се одрекне својих оснивачких митова, она је осуђена на нестајање; она ће добити уместо свог органског мита, туђи, увезени мит, као што је на пример холивудски”, закључио је Ковић.
Он је поручио да је зато кључна порука Апела да се то спречи и да решење косовског питања буде резултат разговора Срба и Албанаца, којим ће бити задовољна или „не до краја незадовољна и једна и друга страна“.
Универзитетски професор Мило Ломпар нагласио је да Апел нема искључујући, него укључујући карактер, како би се подстакли и други представници друштва да о њему размишљају и прикључе се кретању за које сматрају да је морално оправдано и политички целисходно.
„Када је у питању решавање проблема Косова и Метохије, универзитетска заједница није добила од стране српских власти званичан захтев да се о овоме изјасни већ се о тој ствари људи из ове заједнице изјашњавају у јавности појединачно. На нивоу институција универзитета или факултета, као што су Научно-наставно веће или састанак катедре о овоме није било речи”.
Према речима универзитетског професора Часлава Копривице, Апелом се Косово не може вратити у уставно-правни поредак Србије, него је његова функција да се спречи оно што је вероватно намера власти у Београду, која „жели да се једном за свагда скине са дневног реда питање судбине Косова“.
То би значило да се заувек одрекнемо једног озбиљног адута који имамо у руци, а то је да је Косово међународно-правно део Србије, указао је Копривица, додајући да се зато и фингира дијалог у Бриселу, „на штету Србије и српског народа“.
Апел за одбрану Косова и Мeтохије
Први пут у српској историји, надвила се опасност да српска рука потпише предају Косова и Метохије у туђе руке. У овом одсудном часу, ми долепотписани обраћамо се јавности и српским властима следећим захтевима:
– неодговорном политиком, одобравањем Еулекса, измештањем дијалога о Косову и Метохији под окриље Европске уније, отпочињањем „техничког дијалога” и закључивањем и спровођењем неуставног Бриселског споразума, процес сецесије Косова и Метохије је добио забрињавајући замах. Тај процес се може и мора зауставити.
– захтеви САД и најмоћнијих земаља ЕУ да Србија и Косово потпишу „правно обавезујући споразум“ и да се Србија сагласи да „Косово“ буде примљено у међународне организације, укључујући Уједињене нације, као и свака подела Косова и Метохије – неприхватљиви су и морају бити одбијени, једном за свагда.
– Садашње међународне околности су такве да до праведног решења није могуће доћи. Замрзнути конфликт (попут конфликта на Кипру и другде) је једина разумна одлука. Будући нараштаји неће бити најсрећнији ако им у наслеђе ово питање оставимо нерешено, али ће бити најнесрећнији ако и себе и њих заувек осрамотимо, одричући се Косова и Метохије, своје части и свог Јерусалима.То никад није учинио ни један народ. Пристајући на такав преседан Србија би смртно ранила себе и ударила срамни жиг на лице Срба, свих и свуда.
– Разговоре са представницима Албанаца са Косова и Метохије ваља наставити, неорочено и неусловљено, под окриљем Савета безбедности УН, до коначног решења у складу са Уставом Републике Србије, Резолуцијом СБ УН 1244 и међународним правом. Питање Косова и Метохије се не може решити без пристанка Србије нити је ико може понизити, ако не понизи себе сама. Заклетва дата на Јеванђељу приликом преузимања дужности, обавезује да се државни и национални интереси штите без обзира на опасности и уцене. Без Косова и Метохије или било којег дела своје територије, Србија не би била само осакаћена, већ и трајно поражена, као земља која је своју скупу судбину продала и поништила свој идентитет. Зна се да оно што се силом узме, може да се врати, али да оно што се поклони остаје изгубљено. Саглашавањем са отимањем и добровољним одрицањем од себе и своје основне земље, са највећим бројем својих Црквено-народних средњовековних Светих Споменика – Владарских, Патријарашких и Свенародних Задужбина – као и од дела сопственог народа, отпочело би незаустављиво пропадање и нестајање Србије, до коначног исписивања из историје.
