Прочитај ми чланак
(Глас Русије)
Харадинај ће у политичком смислу ићи у пакао чак без претходних екскурзија, пошто ако нешто и треба да уклони барикаду, то је или време или сами становници Косова са обе стране.
Нови премијер Косова може да постане Рамуш Харадинај који је изгубио парламентарне изборе. То је први парадокс. Други је то што да га стави у ту фотељу спреман је како Тачи, тако и коалиција, толико разноврсна да се може назвати ”сви они који су против Тачија”.
И мада аналитичари истичу да последњих година изјаве бившег командира ОВК Харадинаја постају све мирољубивије према српском становништву, не треба заборавити да је у току предизборне кампање он обећао, на пример, да ће у најкраћем року уклонити барикаду која већ више од 10 година симболично дели север и југ Косова на мосту у Косовској Митровици.
Ако је веровати народној мудрости, политичару после смрти прво показују рај који се састоји од оног што је обећао у предизборној кампањи, а затим га шаљу на стални боравак у пакао, где га чека оно што је он реално учинио. Харадинај ће у политичком смислу ићи у пакао чак без претходних екскурзија, пошто ако нешто и треба да уклони барикаду, то је или време или сами становници Косова са обе стране. Радикализам у актуалним косовским условима је смртоносан и не треба објашњавати до чега може да доведе.
Између осталог Харадинај је већ био премијер 2005. године, али је само обележио сто дана и отшао са дужности зато што су се појавила интересантнија посла у Међународном трибуналу за бившу Југославију. Где је он оптужен за злочине против цивилног неалбанског становништва Косова, попут формирања специјалног одреда ОВК Црни орлови, који су мучили и убијали на њему повереној територији Метохије. Истина, суд је на крају два пута ослободио Харадинаја, вероватно због кључних сведока одбране који су редовно нестајали у чудним околностима.
За српско Тужилаштво за ратне злочине Харадинај је и даље осумњичен за убиство преко 60 особа. Али сетите се како је почетком 2013. године тадашњи премијер Србије Ивица Дачић рекао да ако Харадинај постане премијер, ”ја не бих имао куд”, тачније све једно сешћу за преговарачи сто. Сада се ситуација није променила, сматра политиколог Дејан Вук Станковић.
Србија, с обзиром на то колико је „дубоко загазила“ у бриселски процес ће морати да прихвати сваког премијера који проистекне из већине која се формира у косовском парламенту. Србија је, прихватајући Бриселски споразум, између осталог свесно или несвесно прихватила и то да сарађује са политичким личностима које имају више него сумњиве биографије, какав је и Рамуш Харадинај. А ако ћемо баш о биографијама, Тачијева биографија је далеко од узорне.
Борба за власт на Косову сада излази ван оквира искључиво политике. Иронијом судбине суд за ратне злочине ОВК који је Харадинај назвао ”кораком уназад за Косово” може да почне да функционише управо у време његовог премијерског мандата. Овај суд ће се позабавити славном ратном прошлошћу између осталог и актуалне косовске врхушке. Значи, што је виша дужност то је мање шанси да се добије позив за суд. Али, како сматра Дејан Вук Станковић, имунитет тешко да је некоме зарагантован ако се Запад латио ”пацификације” косовске политичке елите.
Спомињало се да се у неким западним земљама формира једно уверење да ратни команданти некадашње ОВК не треба више да играју значајну улогу у политичком животу Косова. Тај процес уопште није немогућ посебно зато што средњорочно гледано морате створити политички оквир на самом Косову који ће омогућити да се створе предуслови да се још више „нормализују“ односи између Београда и Приштине. То тешко иде са бившим командантима Ослободилачке војске Косова без обзира на њихову популарност на самом Косову, а некако ће лакше ићи са политичарима који ће тврдо инсистирати на независности Косова а неће имати иза себе то бреме учешћа у ратном сукобу. Сада је време да се пронађу други играчи за друго време. Не верујем да је могуће да сутра у Београд у „званичну посету“ дође Рамуш Харадинај. Мора да дође ипак неко други.
Зато се мени чини да никоме ко је припадао том корпусу политичких лидера који су се формирали током оружаних сукоба на Косову, није загарантована будућност. Они су просто послужили својој намени, а то је да учествују у рату и помогну успостављању Косова као неке политичке заједнице, закључује Дејан Вук Станковић.
