Прочитај ми чланак

БАЛКАНСКИ АУТОКРАТА – могућ само уз жмурење ЕУ

0

Владаоци на западном Балкану су у некој врсти шпаге – бранили би власт свим средствима, али морају да очувају демократску фасаду. И у томе имају помоћ са Запада, пише у новој књизи професор Флоријан Бибер.

Зашто Вучић декретом не забрани опозицију? Зашто Ђукановић пушкама не позатвара критичке медије? Шта је то спречавало Груевског да лепо званично уведе диктатуру? И зашто некадашњи првоборци УЧК не поделе Косово између себе као дедовину?

Фото: Влада Србије

Збиља, чему све то изигравање демократије која само смета гласовитом балканском аутократи?

„Теоретски, они би могли да одбаце демократска правила и успоставе отворени аутократски систем. Ипак, то би била веома рискантна стратегија“, пише професор Флоријан Бибер у својој новој књизи. „Европске интеграције и са њима демократија део су широког друштвеног консензуса већ две деценије, а ове земље су мале и чврсто повезане са ЕУ.“

Бибер појам „аутократе“ користи у смислу „компетитивног ауторитаризма“ – ту се демократске институције попут избора признају и виде као једини начин да се дође на власт, али се онда држава заробљава и стичу предности над политичким противницима.

Књига „Јачање ауторитаризма на Западном Балкану“ у издању Палграве Мацмиллан требало би да буде објављена средином септембра, али је већ доступна редакцији ДW. У књизи Бибер, луксембуршки професор на трајном раду на Универзитету у Грацу и одлични познавалац Балкана, трага за састојцима који чине балканског аутократу.

У делу препуном референци и писаном на академски начин – због чега ће више заинтересовати стручњаке него ширу јавност – Бибер сажима протекле декаде у шест држава из чекаонице ЕУ и Хрватској. Читаоцу који већ зна те пикантерије најзанимљивији ће бити ауторов осврт на улогу Европске уније то јест Запада – без њих овакав тип аутократе не би био могућ.

Млада гарда „реформатора“

Бибер подсећа да су, свако у своје време, лидери попут Вучића, Додика, Груевског или Ђукановића успевали да „распале западњачку машту као млади прагматични реформатори. Њихов успон на власт је праћен одобравајућим коментарима у западним медијима и владама“.

„Они нису дошли на власт као радикални кандидати са политичке маргине већ са мејнстрим партијама које су повезани са европским страначким породицама“, додаје Бибер.

И ето их и данас у болном, повремено опасном, а повремено комичном раскораку – док у зноју лица свог грабе сваки делић моћи, веома пазе да им не отпадне демократска лептир-машна.

„За неке је приступање ЕУ само инструментално – алатка да се обезбеди подршка бирачког тела и потенцијално бољи животни стандард“, пише Бибер. За друге, превасходно БиХ и Косово који су под јаком међународном патронажом, учлањење у ЕУ би била коначна потврда суверенитета. А свима је примамљива још једна ствар – чланство у ЕУ као тољага против суседа који још нису у ЕУ.

Бибер ту наводи пример Грчке и (Северне) Македоније. Заумна расправа око имена земље не би имала већег значаја да је Македонија већ била део ЕУ и НАТО. У слободном преводу, онда би оне у Скопљу болела брига шта кажу у Атини.

На сличан начин је Италија кочила приступање Словеније, Словенија Хрватске, а Хрватска граничним питањима – рецимо Пељешки мост или граница на Дунаву – може, и изгледа хоће, да кочи БиХ и Србију.

Пишући о појму „стабилократија“ Бибер дочарава слику према којој су балкански хибридни режими могући само уз постојање Европске уније – треба им неко споља да их похвали за стабилност, да се слика са њима, да зажмури на гажења правне државе.

Добар пример је појављивање ондашњег аустријског шефа дипломатије Себастијана Курца на митингу македонске ВМРО-ДПМНЕ и то пред изборе на којима ће Груевски коначно пасти. Одговарајући на критике, Курц је мање-више неувијено рекао да је за њега било најважније да се избегличка Балканска рута затвори, а Македонци су је затворили бодљикавом жицом.

Стабилност се трампи за демократију и такав однос није резервисан само за Балкан.

„Међународна дипломатија начелно није посебно осетљива на питања демократије и многе су демократске владе развиле добре, прагматичне или циничне везе са аутократама у име реалполитике“, пише овај стручњак.

Нема недовољно добрих демократа

Међутим у игри је и крупан парадокс. Тврдећи да шест држава Западног Балкана тобоже и даље имају „европску перспективу“, челници ЕУ и њених најмоћнијих чланица управо подржавају оне који ту перспективу подривају. Јер ако имате стабилократију, немате демократију и правну државу, а оне су неопходне да би се добило зелено светло за улазак у ЕУ.

Бибер хладно констатује да за европске челнике нема недовољно добрих демократа. Брисел оставља у офсајду странке попут српских Радикала или косовског Самоопредељења, али „мање због њиховог недостатка привржености демократији, а више због одбијања послератног поретка и вирулентног национализма“.

Иако се не упушта у прогнозе да ли су европске вредности трајно упокојене у име стабилократије, аутор слика прилично тмурну слику: Економска и финансијска криза, криза еврозоне, Брегзит и избегличка криза „одвукле су пажњу ЕУ и њених чланица ка сопственом преживљавању, далеко од промоције демократије и проширења укључујући и Западни Балкан“.

Понекад се чују и наводно суштинске замерке на стање демократије у региону – рецимо притужбе Француске и Холандије због којих се не отварају приступни преговори са Албанијом и Северном Македонијом. Али иза тога се, пише Бибер, крију опет реалполитички разлози: становништво на Западу је постало скептично према проширењу па га некако треба отезати.

„У Србији је председник Вучић веома успешан у тврдњама да је стално разапет између Русије и Запада и да би било каква пренагла прозападна линија изазвала контраефекат. То му је помогло да створи више простора у којем може да се размаше на медије и независне институције. Овај ‘повратак геополитике’ је заклонио критички поглед на демократију и владавину права“, пише Бибер у новој књизи.

Додаје да је Вучић у ту сврху култивисао везе са Владимиром Путином према којем гаји „готово комично страхопоштовање демонстрирано стајањем на киши без кишобрана током војне параде у Путинову част 2014. и инсистирање да са њим разговара на руском“.

Бибер не пада у искушење да балканске моћнике назове малим путинима, ердоганима или орбанима, премда је сличност у некој врсти култа личности. Али док у Русији, Мађарској и Турској постоји „јаче идеолошко упориште“ режима, на Балкану „нема идеолошки кохерентног система који би могао да преживи без ових водећих фигура“.

Кризе и кризице

Али зато има криза, углавном вештачких. Оне су, уз класична оруђа страначког запошљавања и контроле медија, јак адут аутократа. Стара је то слика – у једној руци шибица и канистер са бензином, у другој апарат за гашење пожара.

Но ове модерне кризе нису тако далекосежних последица као покушај пуча у Турској 2016. године који је тамошњи аутократа Реџеп Ердоган искористио да похапси и смени десетине хиљада људи. Балканске кризице, пише Бибер, „боље служе суптилнијој сврси да се (западним играчима) назначи колико је важно да власти обезбеде стабилност као и да се пролонгира несигурност међу грађанима“.

Бибер дели фабриковане или праве, али пренадуване кризе на неколико група. Ту су оне када је власт тобоже угрожена од домаћих издајника који са којекаквим странцима раде рецимо о глави Александра Вучића, „покушај државног удара“ у Црној Гори или крвави окршај у Куманову пред крај владавине Груевског; затим „викенд-ратови“ са комшијама – рецимо „царински рат“ Србије и Хрватске око поврћа или слање ишараног воза са натписом „Косово је Србија“ ка Митровици.

И на крају ту су ванредни избори који, пише Бибер, „нису криза по себи, али су прилика да се суспендују свакодневни послови Владе, а кампања употреби да се настави са таргетирањем опозиције и упрезањем државних ресурса у партијске сврхе“.

Те „ванредне“ околности бацају сенку на сасвим овоземаљске проблеме, али служе и да се призове подршка споља. „Наводни државни удар у Црној Гори је свакако помогао да се убрза ратификација приступа НАТО јер су западни медији представљали земљу као важно упориште против руског мешања на Балкану“, закључује Флоријан Бибер.

И, има ли наде? У епилогу Бибер даје савете онима који се боре против „балканских принчева“. Једна од препорука је да се не прихвате задати оквири дебате – такмичење у патриотизму и томе ко је већи „реформатор“. Уместо тога Бибер предлаже да се прича о обичним стварима, рецимо сиромаштву.

Један од његових савета се неће свидети великом делу опозиционе јавности у Србији. Јер професор из Граца пише да су бојкоти постали опште место на Балкану, али да не гарантују ништа. Јер, ако је циљ да се привуче пажња „међународних посматрача“, од бојкота је слаба вајда. Њега на Западу више тумаче као део политичких зађевица, а мање као вапај за демократијом.