Прочитај ми чланак„Али још увек није касно и даље од нас зависи. Довољно је само да не потпишемо, да сачекамо боље дане и да се поново – ако Бог да – вратимо на своју свету и суђену земљу“, рекао је проф. Часлав Копривица на трибини у Сомбору.
У петак, 23. марта, у Великој сали Српске читаонице „Лаза Костић“ у Сомбору представљен је Апел за одбрану Косова и Метохије. Испред покретача ове иницијативе говорили су Милош Ковић, професор Филозофског факултета у Београду и председник Политичког савета ДСС-а, Часлав Копривица, професор Факултета политичких наука у Београду и професори на новосадском Филозофском факултету Срђан Шљукић и Слободан Владушић.
Трибину је приредило завичајно удружење „Коријени“ из Сомбора. Уводним обраћањем трибину је отворио Влада Ђурковић. Он је на почетку свог говора навео да је игуманија Макарија Соколачка фреском „Петсто година од силаска неба на Косово“ успела да сликом изрази „да смо се удаљили од смисла Косова и оне сржи коју Косово преставља за наш народ“. Ђурковић је рекао да Срби могу да подражавају тужбалицу древних Јевреја речима „Косово, ако те заборавим нека је проклета десница моја“.
Пре говора о Апелу одата је почаст страдалима у злочиначкој агресији НАТО на Савезну Републику Југославију минутом ћутања, кратким говором представника организације „Коријени“ указано је на околности овог злочињења чија је политичка последица било повлачење југословенских снага са Косова и Метохије и успостављање међународног протектората уз потврђивање суверености Југославије на овој територији. Поред тога предата је награда и захвалница Саши Јухасу, Сомборцу и припаднику редовног састава републичког МУП-а који је 6. јуна 1999. године био рањен током обављања својих дужности у Рзнићу, у метохијској општини Дечани.
По устаљеној апелационој пракси о настанку овог документа, медијској рецепцији, потписницима и политичком контексту настанка и развитка иницијативе говорио је професор Милош Ковић.
Ковић је разјаснио околности настанка Апела за одбрану Косова и Метохије. Овај документ, према његовим речима, настајао је у оквирима Политичког савета Демократске странке Србије и у његовом настанку су учествовала нека од водећих пера српске културе. Ковић је подсетио да је један од његових потписника, митрополит црногорско–приморски Амфилохије био изложен медијском линчу. Он је означен као творац овог документа иако га је, према Ковићевом сведочењу, он сам позвао да потпише овај документ. Та дешавања су према Ковићевим речима јасно указивала да се иницијатива нашла усред медијско–обавештајне операције. Међутим, после таласа медијских напада уследила је ћутња. „Ми смо из свега овога са Апелом закључили да смо погодили праву мету и време је то потврдило“, подвукао је Ковић.
Ковић је објаснио које су средишње политичке поруке Апела: тражење од српских власти да не потпишу „правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа између Београда и Приштине“, што заправо представља имплементацију преговарачког оквира из 2014. године.
Ковић је даље навео како је председник Републике Александар Вучић у више наврата указивао да ће потписати управо такав документ зато што то желе Европска унија, односно Немачка – то је последњи пут поновио у Берлину и по свом повратку из ове посете, подсетио је Ковић.
Затим се, наставио је Ковић, Апелом тражи да се Косову не поклони столица у Уједињеним нацијама. „Онда је у међувремену, баш он, председник Републике али и министри у нашој Влади, говорили да ће он да уради баш то, под одређеним условима“, подвукао је Ковић.
Трећа политичка порука Апела је била да се не улази ни у какве преговоре о подели територије Метохије и Косова са Косовом, Великом Албанијом или неким трећим политичким ентитетом. „Онда смо добили читав низ порука које указују на то да је такво решење план А наших власти“, подсетио је. Он је указао на низ медијских написа и изјава које сведоче да је таква замисао постојала – лондонски Економист известио је о разговору њиховог новинара са шефом Канцеларије за Косово и Метохију Марком Ђурићем који је рекао да је Влада Србије спремна да прошири формат преговора и да расправља о размени територија – општина на северу КиМ насељених већински Србима за оне територије уже Србије које већински насељавају Албанци; препреку за такву размену, према наводима истог чланка који је Ковић цитирао, представља уверење у САД и Немачкој да би то водило разбуктавању нових етничких сукоба. Ковић је подсетио да је затим уследио низ написа у приштинској штампи у фебруару ове године који указују да су Хашим Тачи, Рамуш Харадинај, Еди Рама спремни да о томе разговарају – да за то чак постоји и подршка грчке владе. Можда је реч само о пуштању балона, како би се испитале реакције, навео је Ковић, но и то указује да се у приштинском и београдском врху о томе озбиљно размишљало.
Након тога, наставио је Ковић са разјашњавањем овог проблема, појавио се ауторски чланак министра Александра Вулина у „Печату“ а о томе с времена на време говори и тренутни први српски дипломата Ивица Дачић.
Ковић је указао да овакво решење значи да нећемо препустити 120.000 наших суграђана него само седамдесетак хиљада, да смо спремни да препустимо наше кључне светиње – Грачаницу, Дечане, Пећку патријаршију, Богородицу Љевишку и друге. „Од тога нас у овом тренутку деле само воље САД и Немачке –наших старих и поузданих пријатеља и савезника“, истакао је иронично Ковић.
Навео је да је очито ова иницијатива београдске властодршце ухватила на делу и да је то разлог зашто је иницијатива прво нападнута а онда медијски занемарена. Можда ће се неко упитати да ли овакав документ уопште завређује ширу медијску пажњу, међутим, Ковић је указао да је реч о иницијативи иза које је за сада стало 16.000 потписника, да је међу њима много истакнутих јавних личности – дванаесторица владика Српске цркве, међу којима су митрополит Амфилохије, умировљени владика Атанасије, владика херцеговачко–захумски Григорије и владика рашко–призренски Теодосије, шабачки владика Лаврентије, потом четрнаест академика међу којима су и Матија Бећковић, Коста Чавошки, Данило Баста, Василије Крестић, Предраг Пипер и други, као и преко четристо наставника различитих универзитета.
Акција је према Ковићевим речима покренута у лето прошле године када је покренут унутрашњи дијалог и када су са највиших места одаслате поруке којима је јавност затрпавана – „како треба да се ослободимо митова“ (мислећи очито на Косовски завет), „да се помиримо са реалношћу“, како „није све на Косову наше“, „није наше да бринемо о царству Небеском, него о земаљским стварима“. Велика пажња јавности дата је узгредним изјавама истакнутих личности о томе како је Косово изгубљено.
„Ми у ствари чекамо да се наше власти изјасне о томе шта је њихова платформа и ми до тада настављамо да ширимо ову иницијативу“, подвукао је Ковић. Ковић је закључио да чињеница да једна оваква иницијатива може да буде готово прећутана указује да је у српском друштву још увек широм отворено питање демократије. „Ако се ово прећуткује какво је стање медијских слобода у Републици Србији“, упитао се Ковић.
Овај документ је до сада, према Ковићим речима, задобио, општенационални и надстраначки карактер. Ковић је навео да је потпуно незаснован тобожњи „оптимизам“ како ће Србија као компензацију за Метохију и Косово добити одрешене руке да се уједини са Републиком Српском. За разлику од наивног уверења како ће се после договора Тачија и Вучића договорити и Изетбеговић и Додик, по Ковићевом суду, вероватније је да ће после попуштања у вези са Косовом уследити нови, обновљени и оснажени притисци на Републику Српску.
Због тога, како је рекао Ковић, са становишта тврдог политичког реализма питање опстајавања у одбрани Косова је питање борбе против даљег распарчавања Србије и потискивања српских интереса ван Србије. За нас је, навео је Ковић, ово и морално питање – питање о томе да ли смо спремни да се одрекнемо наших суграђана. „Да ли неко верује да ћемо повећати природни прираштај у Републици Србији и обезбедити будућност своје деце тако што ћемо децу из Гораждевца и из Грачанице да препустимо Рамушу Харадинају и Хашиму Тачију“, упитао је Ковић.
Но, како је рекао Ковић, основно је питање светости – Косово јесте наш Јерусалим и наша Света земља. „У Косовском завету је кључ наше историје.“ Поред тога то је и питање регионалне стабилности јер бисмо, подвукао је, прихватањем решења које нам се намеће били прва држава у региону која је аминовала стварање Велике Албаније.
„То су све разлози који нам дају за право да будемо врло скептични када су у питању намере наших власти и то је оно што нас је покренуло да вршимо своју дужност као грађани ове земље. Да будемо будни и разлог да будемо међу вама вечерас је да вас позовемо на будност. У питању је реполитизација јавног мњења у Републици Србији“, рекао је Ковић. „Наш циљ је буђење, ако сутра буде референдума, што се најављује, да будемо свесни о чему одлучујемо и да будемо свесни какву одговорност имамо – да ли ћемо бити најгора генерација у историји српског народа и да ли ћемо се определити за Европску унију или за Косовски завет“, закључио је своје излагање Ковић.
Професор Часлав Копривица је у свом опсежном излагању дотакао најновији развој политичких дешавања око Косова и Метохије. Он је указао како је посебно дирнут што може да говори у Српској читаоници где није по први пут и да је у Сомбору одслужио део свог војног рока. Копривица је навео, а у вези и са годишњицом НАТО агресије, да је 1999. учествовао у одбрани наше земље.
Указао је на речи Иве Андрића изговорене на предавању о Његошу 1934. године у Коларчевој задужбини „ова драма почела је на Косову 1389. године и та драма и даље траје“. „То што је почело 1987. године када је речено ‘нико не сме да вас бије‘, настављено 1999. године са агресијом и даље траје и то зато што нису успели у ономе што су покушали, иако су много тога успели. Нису дошли до краја зато што, иако су много јачи, иако су бескрупулозни, нису свемогући“, подвукао је Копривица.
По његовом суду садашње међународне прилике су другачије и „немогуће је“ да се понове дешавања из 1999. године. „Сада се некоме у Берлину, Бриселу, Вашингтону жури да заврши оно што је започео тај дан јер можда за коју годину неће то моћи да заврши“, указао је. Да би западне силе заокружиле свој политички пројекат независног Косова потребно је то да озваничи „потпис српске руке“, подвукао је Копривица.
Копривица је навео да су покретачи Апела отпочели своје деловање пошто је било много индиција које су указивале да тако нешто може да се деси. Међутим, истакао је да последња дешавања указују „да то нису само бојазни“. Копривица се у добром дело свог излагања бавио „нажалост, херменеутиком речи првог човека наше државе“.
„Ситуација је овде необична пошто се од нас тражи да се одрекнемо себе да бисмо живели боље“, указао је Копривица. Према његовом суду само се од бесловесног створа, без памћења, морала и части, може очекивати да уради тако нешто. Неки тобоже хоће да нас приме у заједницу „цивилизованих народа“ под условом „да се одрекнемо да будемо оно што јесмо“, наставио је Копривица. „Можда бисмо ми њима и ваљали ако би се одрекли онога што јесмо, али себи свакако не бисмо“, закључио је Копривица.
Копривица је казао да би такав правни акт био понижење свих оних који су се борили за КиМ – укључујући и оне из 1999. а из чије су борбе проистекли некакви правни документи „због којих нас и даље притискају“. „Захваљујући унутрашњем и међународном јавном праву Косово и Метохија је и даље дио Републике Србије и то они и даље добро знају. Они знају да је то наше и зато нас притискају“, истакао је Копривица. „Ако није наше зашто нас онда терају да га дамо“, парафразирао је познате речи Матије Бећковића.
Копривица је поставио питање зашто – ако су Апел и његови потписници толико неважни – главни медији не допусте „да се обрукамо ако толико нисмо у праву“.
Према Копривичином суду највиши представници власти пажљиво прате „шта радимо“ и може се препознати када полемишу са појединим ставовима противника њихове политике, чак и када не спомињу конкретна имена. „Речено је – а то је рекао председник Републике – да ми желимо у ЕУ али да су највећи проблем на том путу Косово и Метохија“, подсетио је Копривица. КиМ тако, истакао је, нису ни наша светиња, ни место одакле је потекла наша државност, ни наши суграђани и сународници албанске народности – већ препрека на путу ка заједници „срећних народа“.
Председник је рекао „да Србија неће допустити понижавање али да ће пристати на било какав компромис“, подсетио је Копривица. Међутим, упитао се, ко је тај ко признаје да је спреман на „било какав компромис“. „Њему није у првом реду да сачува територијалну цјеловитост државе – на чијем Уставу и приде Јеванђељу је положио заклетву – већ је важно да изгради неки привид који ће моћи да представи нашем народу као да је направио историјски компромис и да више од тога није било могуће“, протумачио је Вучићеве потезе Копривица.
Копривица је поставио питање да ли је разумно решавати једно овакво питање када међународна констелација снага још увек не ради у нашу корист. Ако се пристане на преседан да „наша територија није света и недодирљива“ ко нам јамчи да сутра неће бити тражено нешто друго, упозорио је Копривица.
Пошто је један од услова за учлањење у ЕУ да разрешимо све проблеме са својим суседима онда је готово извесно да ће и гранични спор са Хрватском бити разрешен на српску штету. „Ако допустимо да је Косово наш сусјед – а стално долазе безочни типови из Брисела и са разних страна и говоре како треба да уредимо добросуседске односе сами са собом, као да смо шизофреничари па да имамо подвојени идентитет; једно ја треба да се усагласи са другим мојим ја. Међутим, ми имамо проблеме и са Хрватском“, подсетио је Копривица. Указао је да је председник Републике већ прихватио могућност арбитраже у вези са српско–хрватском границом.
Ако предамо Косово и Метохију, упитао се Копривица, „где су границе“ такве политике и „ко може да нам гарантује да такве власти нису спремне да нешто друго предају“ да би то што претекне ушло у ЕУ.
„Овде није реч само о образу. Реч је о реалним интересима. Нису увијек позиција интереса и позиција начела у складу, не конвергирају. Овде на беспрекоран и чист начин конвергирају. Најбољи начин да сачувамо своје интересе јесте да бранимо свој образ. Када вас притерају уза зид, када нема друге, ако не знате шта да радите, радите оно што мислите да је исправно. А ми знамо шта је исправно. Знамо да је Косово наше, знамо да је и по Божијим и по људским законима наше“, подвукао је Копривица.
Коментаришући резултате боравка у Њујорку Александра Вучића, Копривица је указао на његово незадовољство што му Запад не дâ да створи „привид историјског компромиса“. „Било шта што може да се прода преко медијске машинерије која беспријекорно служи садашњу власт као можда ниједну од комунистичких времена он тражи да би могао да каже да је успио у оном што нико у српској историји није“, рекао је Копривица.
Вучић, по Копривичином суду, преко својих поклисара опипава шта би могло да прође у јавности као привид компромиса. Према његовом суду оно што је разлика између овог Апела и бројних ранијих сличних иницијатива је што он није усмерен према „трећим људима“, ни против Албанаца или странаца, „већ према нашим људима“. Апел је важан јер његова мера није само број потписника нити имена и дела тих људи већ „то што је истинит“, истакао је Копривица.
Копривица је позвао да покажу да ли је иједна реченица из Апела погрешна. Према његовом мишљењу временом се показивало – тачку по тачку – да је предвиђено све што ће се радити. Он је истакао да је бесмислица тврдња председника Републике да је Међународни суд правде разрешио питање независности Косова и поред свих грешака претходне владајуће странке, пошто том одлуком није речено да је проглашење независности КиМ у складу са међународним правом већ „сам акт проглашења који су у својој хајдучкој скупштини донели“.
Стога се не може прихватити тврдња да је „фактичко стање“ да је „Косово и де јуре независно“ и да треба извући шта се може за тамошње Србе. „Не може се проблем Срба третирати као проблем мањине у оквиру де факто и де јуре независне државе зване Косово. Не може се давањем крава, трактора, дељењем чоколада и лизалица решити државно питање. Коначно, интерес државе Србије се односи и на економска богатства, на територију и границе, на стратешки простор, судбину протераних и не може се политика на Косову водити тако што ће се Срби на Косову третирати као таоци“, нагласио је Копривица. То је оно, појаснио је, што раде и београдски и приштински властодршци.
Но, упитно је, нагласио је Копривица на крају, може ли се од људи попут Рамуша Харадинаја и Хашима Тачија који су се показали као кривоклетници веровати да ће поштовати неке будуће преузете обавезе.
„Али још увек није касно – иако је била доста јак ударац та спорна одлука МСП […] – и даље од нас зависи. Довољно је само да не потпишемо, да сачекамо боље дане и да се поново – ако Бог да – вратимо на своју свету и суђену земљу“, закључио је Копривица своје излагање.
Срђан Шљукић је отпочео свој говор речима да у политици постоје ствари које не знамо, које су за нас у „црној кутији“. Међу таквим стварима, наставио је, је оно шта су Александар Вучић и Хашим Тачи разговарали. По његовом суду готово је извесно да су боравећи једновремено у САД нешто разговарали. Међутим, извесно знамо, наставио је Шљукић, а то је оно што се одиграва пред нашим очима – то је да од тзв. проглашења независности Косова, а посебно од 2013. године и потписивања документа „који се погрешно зове Бриселски споразум“ ствари иду само у правцу узмицања државе Србије и препуштања ингеренција тобожњој косовској држави.
Шљукић је подсетио да су од 2013. године српску полицију, судство и телекомуникације замениле косовске. Сличну судбину, рекао је Шљукић, доживео је и електроенергетски систем Србије. Једина тачка која је по његовим речима требала да иде у српску корист – „бенигна Заједница српских општина“ – није реализована. Подсетио је и да ми већ пет година слушамо како „у тим преговорима стално побеђујемо“ али смо сада недвосмислено видели да смо само губили и да нисмо добили ништа. Остало је, по његовим речима, само питање признања и место у УН.
Због тих узмицања, указао је Шљукић, неко може да помисли да је све готово и да треба одустати. Но, према његовим речима, ствари очито нису готове чим се жестоко упињу и притискају да дамо и те последње уступке. „Сасвим очигледно, они то не могу да ураде без нас“, рекао је Шљукић.
Шљукић је навео да приликом доношења одлука често се сравњује шта бисмо добили а шта бисмо изгубили. По његовом мишљењу после евентуалног признања Косова Србија би добила: Велику Албанију на својим границама која има претензије, што је у више наврата речено, и на друге делове Србије; добили бисмо све снажније притиске на Републику Српску јер после затварања једног увек се отвара нови проблем и то Запад отворено говори; добили бисмо притисак да се Русији уведу санкције па Русија не може бити неутрална по овом питању; и добили бисмо бескрајну срамоту да смо се одрекли своје територије и Косовског завета. „Ето то бисмо оставили нашој деци“, подвукао је Шљукић.
Нагласио је како ниједан званичник ЕУ никада није изјавио да ће Србија одмах по признању КиМ ући у ЕУ већ да је то само нужан услов а да постоје по свој прилици и нови услови. С друге стране, рекао је, и ЕУ се мења и у озбиљној је кризи. Истакао је своје уверење да са „задриглим бриселским бирократама“ Србија не може да добије било шта добро.
Шљукић је навео да када се погледа садашња ситуација на Косову добија се невесела слика – тамо не да не цветају руже него одатле бежи свако ко може, природни прираштај опада, на Косову и у Метохији постоје велике површине необрађене земље а највећи део привреде се своди на аутоперионице.
По Шљукићевом суду Западу се жури јер ово није ни 1999. године ни почетак 90–их. „Њима се жури. Њихова се моћ круни и хоће ствар да заокруже што без нас не могу да учине. Да ли је онда време да ми, како се каже, ‘откачимо баласт Косова и Метохије’“, упитао је Шљукић. По његовом суду чак и да се то уради ништа се не би разрешило него бисмо добили гомилу нових проблема.
„Како год да буде ова борба се води и наставиће се. Наша генерација је ту да тој борби да известан допринос а томе служи и Апел о коме вечерас говоримо“, закључио је Шљукић своје излагање.
Последњи је говорио Слободан Владушић. Владушић је рекао да су његови претходници већ говорили о много тема и да су прецизно и исцрпно аргументовали зашто Апел постоји и зашто треба замрзнути конфликт. Стога је он своје излагање концентрисао на питање Европске уније, коју је окарактерисао као неку врсту новог српског мита.
„Сваки народ да би постојао као народ а не као маса несувислих појединаца и маса честица, мора да има некакав заједнички мит, нешто што обједињује све људе, неку врсту заједничког националног сна“, навео је Владушић. „Нешто што у једном тренутку сваку њихову појединачну акцију укључује у један виши, већи и вреднији циљ“.
Владушић је указао да је тај мит све време био Косовски завет. Навео је речи светог владике Николаја Велимировића који је 1912, у време Првог балканског рата, говорио да су људи који су до тада били ситни, и бавили се својим свакодневним стварима постали „велики, снажни, високи и достојни“. „У једном тренутку као да живот улази у вишу раван и настаје тренутак испуњења Косовског завета“, рекао је Владушић. То је било јединствено историјско искуство те генерације које, како је казао, многи после њих нису могли да искусе и у томе је била садржана моћ Косовског завета.
Упитао се може ли да се на „бриселском завету“ изгради нешто позитивно – „модерна, добра, успешна, социјално праведна српска држава“. Ако се, како је рекао Владушић, погледају државе попут Бугарске, Румуније и Хрватске одговор је негативан. Према његовим речима ниједна од ових земаља није разрешила ниједан кључан проблем свог развоја. Према Владушићевим речима људи из Хрватске одлазе као и пре прикључења Европске уније, перцепција властите државе је на врло ниском нивоу. Једина држава која се својим чланством значајно окористила, и то према Владушићевом суду из геополитичких разлога, пошто је њу требало учинити „излогом Запада према бившим совјетским републикама“ јесте Пољска. Они су, како је рекао, ту своју геополитичку шансу искористили но и овде долази до заоштравања односа између Варшаве и Брисела па из средишта ЕУ стижу претње да Пољској могу бити уведене санкције.
Владушић је указао да многи Срби јуре да се домогну ЕУ пре Србије и у практичном смислу „бриселски завет“ умногоме је већ заменио „косовско опредељење“. Међутим, како је рекао, треба разборито погледати ситуацију у ЕУ. Када је у питању мултикултурализам, важан политички пројекат на Западу, Владушић је цитирао речи француског интелектуалца по коме се то заправо претворило у одвојени живот заједница које су просторно једне поред других. Истина је, рекао је Владушић, да су међудржавне границе великим делом поништене али су се појавиле оштре границе унутар друштава – са гетоизованим градовима који се деле на богаташке четврти и „но го“ зоне.
Такве границе, по његовим речима, постоје и у породицама. Доминантан породични дискурс у савременој западној култури, према Владушићевим речима, је да је жена супротстављена супругу а да су родитељи супротстављени деци.
По Владушићевом суду кључан разлог за ово је – деполитизација која се утемељила на уверењу да ако грађани дигну руке од политике, од тога да сами одлучују о својој судбини, живеће како треба. То се показало као велика варка.
Ту, закључио је Владушић своје излагање, долазимо до суштине косовског опредељења – Данило III у „Похвали кнезу Лазару“ из 1392/92. пише „Боље нама у подвигу смрт, него са стидом живот/ Боље нама у боју смрт од мача примити, него ли плећа наша непријатељима нашим дати.“ По Владушићевом суду ту се сажима суштина косовског опредељења – жеља за слободом и спремност човека да се бори за слободу и ако треба у тој борби жртвује свој живот. Тај завет је суштински супротстављен бриселском миту који каже да треба дићи руке од свега и да ћемо онда бити награђени, закључио је Владушић.
РАДНА ГРУПА ЗА КОСМЕТ: СПЦ да изнесе свој став о потписивању правно-обавезујућег споразума https://t.co/42dSDonHKE
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 30, 2018
После излагања уследила је краћа дискусија са публиком.
