Pročitaj mi članak

Anja Filimonova: Rusija podržavala Vučića, a on je izdao KiM, Srbiju i Rusiju

0

Rusija se ovde u najboljem slučaju pojavljuje kao neobaveštena, ali ništa manje bespomoćna, slaba, neefikasna strana. Svesno ili ne, ruska spoljna politika je pretvorena u Vučićevog ličnog lobistu

Шта ће значити признање независности Косова од стране Србије? Истовремено се елиминише последњи инструмент руске балканске политике – право вета на пријем Косова у УН. Русија се све више удаљава од светске силе ка периферној земљи, која нема утицаја ни на послове свог јединог европског савезника са највише русофилски оријентисаним становништвом. Срби – и на Косову и у самој Србији и широм региона – остаће чак и без хипотетичке заштите. Од сада ће се моћи говорити само о независним облицима отпора који се такмиче са организованим интеграционим моделима светске политике, којима је на располагању читав низ финансијских, медијских и институционалних алата.

С тим у вези треба поставити питање – да ли, гледајући пример Србије, раскомадане приватним договорима, неко може да рачуна на Русију?

Питање признавања независности Косова треба поставити шире: ни Русија ни Србија нису представиле свој нацрт косовског решења. Позивања на Резолуцију 1244 са руске стране само су скренуле пажњу са чињенице да Александар Вучић спрема потпуну предају, почевши од Бриселског споразума, којим су елиминисани српски суд, полиција и безбедносне агенције на целом Косову и Метохији. Само овом акцијом, Резолуција 1244 је гурнута на маргине историје.

Природа Вучићеве моћи је у безусловном вођењу прозападне политике. Дакле, он спроводи албански пројекат – како на Косову, тако и у целом региону. Подржавајући Вучића, Русија је скренула на колосек спровођења западно-албанског пројекта, како то воле да кажу руске бирократе – „свиђало се то некоме или не”. Суштина овог историјског процеса своди се да су Србија и Русија учиниле услугу великом пројекту преформатирања балканског региона у интересу њиховог стратешког противника. Русија се овде у најбољем случају појављује као необавештена, али ништа мање беспомоћна, слаба, неефикасна страна. Свесно или не, руска спољна политика је претворена у Вучићевог личног лобисту, издавајући опроштај грехова за све акције у име… у име чега, пита се историја? Можда, за одбијање да се Руском хуманитарном центру у Нишу додели статус дипломатског имунитета? Или за снабдевање Украјине оружјем преко трећих земаља? Друге земље ће вероватно морати још дуго да се чуде „алтруистичком“ ставу Русије, чији се „алтруизам“ састоји у томе да спроводи вољу својих противника да поткопава сопствене интересе. Остварити српско признање независности Косова пасивизацијом српске јавности, уз руску подршку Вучићу, врхунац је англосаксонске политике у специфичним балканским условима.

Као резултат тога, Вучићево потписивање француско-немачког плана доноси неприхватљиву штету, укључујући децентрализацију и даље слабљење Србије (са предвидљивом перспективом нестанка српског народа као таквог са историјске арене). А српско-руски односи, као и сама Русија – који су постали таоци политички неписмене популистичке оријентације ка појединачним личним везама – после предаје Косова нити ће икоме бити од користи нити од интереса.