Прочитај ми чланак
(Политика)
Требало је створити крхку равнотежу између слабих држава зависних од САД.
Који су мотиви пресудно утицали да се САД најдиректније умешају у грађански рат на простору бивше СФРЈ и тиме де факто самостално обликују његов коначни резултат? Зашто су САД најактивнији спонзор независности Косова, иако су у протеклом веку са Србијом имале много садржајније односе него са Албанцима? Зашто су и даље политички и војно присутне на Балкану, упркос чињеници да се ради о занемарљивом географском и економском простору? Иако је значајан број америчких интелектуалаца и института упозоравао на бесмислену политику САД према Балкану, због чега је Америка била најагресивнија према Србији, свом некадашњем савезнику? Зашто је данас питање уласка Србије у НАТО ирелевантно? Свако суштинско промишљање мора почети од анализе односа између САД и Европе, где се јасно види промена која је започела с крајем ,,хладног рата”.
Од краја Другог светског рата САД су снажно подржавале европску економску интеграцију, из неколикоразлога: просперитетна Западна Европа требало је да представља одбрамбени блок према тежњама СССР да ,,извезе” комунистичку идеологију, или in extremis (на крају) доминира целим континентом. Економска обнова европских држава била је први корак у регрутовању тих земаља у НАТО, које су, подстакнуте позитивним ефектима економске сарадње са САД, осетиле потребу и за блиским војним савезништвом. НАТО је основан да би организовао европску одбрамбену политику према СССР, под америчком командом. Европска економска заједница је представљала витрину у којој су Совјети могли да виде размере сопственог привредног неуспеха. Еволуција европске конструкције се сматрала природном тежњом Америке, а подударност интереса се подразумевала. Међутим, распадом СССР, Европа је за САД изгубила стратешки значај – као што и НАТО губи значај – а рођење данашње Европске уније, то јест трансформација економске у политичку унију уговором из Мастрихта (еманципација), дочеканоје у Вашингтону са извесном дозом скепсе.
Данас су САД и Европа и даље блиски партнери, али са интересима и визијом света које се често у потпуности не подударају (рат у Ираку је најилустративнији пример). Америци не одговара сувише блиска антанта између Француске и Немачке, јер би по тој оси могла настати Европа као глобални играч, која би на међународној сцени постала политички и економски такмац САД. Америка је исто тако резервисана према све ближој економској сарадњи Берлина и Москве, јер не жели тако снажну фузију на кључној евроазијској шаховској табли. Упркос тумачењима неких овдашњих експерата, кључни партнер Америке више није Немачка него поново Велика Британија. Мала дигресија: кључни интерес Британије никад није био у пуној интеграцији са европским континентом, па најаву референдума о изласку из ЕУ треба пре свега разумети као маневар да се осигура чланство у клубу, без обавезе дубље интеграције. Коначно, шта је политика САД на Балкану?
Као одговор на стварање политичке уније и појаву Европе као глобалног играча, САД су имале интерес да демонстрирају да су и даље једини актер који може да одлучујуће делује у свим деловима света, па и на европској периферији. То наравно не амнестира од одговорности тадашњу трагичну генерацију југословенских политичара. Бомбардовањем босанских Срба и Србије (СРЈ), циљ је био да се прикаже европска немоћ за деловање без Америке, чак и у сопственом дворишту. Чињеница да су ове операције биле политички и морално погрешне није играла пресудну улогу, јер су током деведесетих година прошлог века САД биле толико супериорне, да је важније било демонстрирати моћ него је оптимално употребити. Требало је неутралисати Србију као актера с највећим капацитетом да постане озбиљан регионални играч и уместо тога створити крхку равнотежу између слабих држава зависних од Америке. Проглашење независности Косова од Србије је истовремено проглашење зависности од САД. Данас САД директно контролишу све балканске државице и ентитете са значајном муслиманском популацијом (БиХ, Косово, Македонија и Албанија) и у стању су да са „штапом и шаргарепом” дозирају хрватски, српски и албански национализам.
Та фаза америчке политике се ипак приводи крају. За разлику од флоскуле „европске вредности”, која се свако мало користи код нас, а чију садржину нико не може да дефинише, Америка је ипак настала не само као политички, већ и као морални пројекат, као тежња за слободом и независношћу, супротстављена апсолутистичким европским монархијама и конзервативном католичанству. Имајући у виду да је са САД могуће разговарати и о вредностима попут интереса хришћана, затим да ће се неминовно даље повлачити са Балкана и самим тим тежити једноставним и реалистичким решењима, као и да се ера Клинтонових завршава, можемо замислити да се у блиској будућности поново успоставе солидни односи са овом суперсилом и да она у региону више не делује по матрици из деведесетих година.
Уредник научног часописа ,,Изазови европских интеграција”
