Прочитај ми чланак
(Глас Русије, Ратко Паић)
Вест о томе да је у Београду завршио свој животни пут Добрица Ћосић, један од највећих српских писаца, академик и политичар, неминовно повлачи за собом кључно питање – какве истине је оставио у наслеђе својим савременицима и будућим нараштајима после скоро вековног постојања и огромног сакупљеног животног искуства? Неке његове поруке, које је упутио јавности још сасвим недавно, посебно су упечатљиве.
Наиме, у свом последњем интервјуу, Ћосић је прилично суморним тоном описао цели 20. век, закључно са актуелним тренутком, што се никако не може приписати духовној малаксалости човека у дубокој старости, него се заиста ради о мноштву непобитних чињеница. Дакле, отац нације, како су га често називали, посебно је нагласио да се однос великих европских сила према Србији суштински уопште није мењао, с обзиром да је скренуо пажњу на то да су њихови ултиматуми уочи светских ратова 1914. и 1941. године имали много сличности, а ту мисаону нит је завршио закључком – да се такав однос европских престоница према Србији наставља и у садашњем времену. Он је то додатно појаснио, дословно рекавши – „Наравно, нико нам не поставља ратне ултиматуме, али мислим да су данас ти притисци перфиднији у својој методологији јер се преносе на економску сферу, на целокупан живот народа.“
Међутим, Добрица Ћосић се није при том зауставио само на изношењу пуких констатација, већ је у складу са својим безмало стогодишњим искуством понудио и решење за излазак из такве незавидне ситуације, а оно се састоји у његовим речима да је неопходно – „свим силама радити на новим савезништвима да се тај притисак поднесе или умањи.“
Дакле, као кључ решења за излазак из зачараног круга цикличних западних притисака на Србију и последичног страдања, најпознатији српски академик је првенствено навео – успостављање нових стратешких савезништава, на којима по његовом мишљењу, треба радити из све снаге. Али ни ту кључну мисао није оставио недореченом, већ се прецизно одредио шта је том приликом имао у виду.
Конкретно, он је искључио могућност договора са немачком кацеларком Ангелом Меркел, рекавши за њу да је превише агресивна, те да наступа према Србима „са реваншистичком страшћу“, чиме је могући избор српских стратешких савезника у будућности свео на само једно име, а то је потврдио у наставку свог последњег интервјуа, када је закључио – „да једини реални савезник Србије данас може да буде само Путин, и то док је путиновац“.
Ако то последње обраћање српској јавности Добрице Ћосића можемо схватити као његов аманет, заснован на искуству човека који је у последњих стотинак година био не само пажљиви посматрач, него и активни креатор историјских догађаја, онда би се без имало сувишне патетике могло закључити да је његова порука за будућност такорећи истоветна са речима Светог Петра Цетињског који је у последњим овоземаљским тренуцима поручио наследницима: „Моли се Богу и држи се Русије“. Такође, када се томе дода и његово недавно обраћање студентима у коме је констатовао да је универзални постулат нашег опстајања борба за велике и разумне циљеве, онда се стиче целовитија слика о томе како је Добрица Ћосић видео могућност српског препорода.
