Pročitaj mi članak

ALBANCI SE BORE ZA TERITORIJU – Srbi za vlast

0

Nesumnjivo istorijsko iskustvo kaže – što je Srbija manja u njoj je manje demokratije, više korupcije i manje dece

Како преноси митровачко „Јединство“ у броју од 12. марта о. г., на дијалогу представника Српског националног форума из Грачанице и државних функционера Србије, одржаног у Лапљем Селу, Момчило Трајковић је рекао: „Суштинска разлика између албанске и наше политике јесте у томе што се они боре за територију а ми за власт.“ Претходно је навео да је Гора просто остављена, на Шарпланини се гради највећи дивљи град, у Националном парку. У Новом Брду је већ 50 одсто територије отуђено, а нико не иде да то спречи. Нестраначки чланови његове организације упозоравали су да је и сама Грачаница у опасности, у њој је већ 25 албанских локала. Зато је Трајковић захтевао доношење стратегије о очувању српске земље, наша политика треба да буде политика задржавања територије.

Фото: Србин.инфо/НеЗла

Др Никола Селаковић, генсек Председника Републике, имао је спремљен одговор: ми се боримо за народ, а не за територије. Територијално-политичка питања тек могу да буду у другом плану.

Тако је Селаковић заправо дао одговор зашто је Бриселски споразум, чије је велико остварење – ЗСО, својевремено толико хваљено у режимским медијима, остао, како рече сам председник Вучић, „мртво слово на папиру“.

Вучић је на време, чак и од Томислава Николића, био упозораван да сваки споразум са Албанцима мора да се спроводи у пакету „све или ништа“. Није вредело, предавао је тачку по тачку суверенитета Србије на Косову, зарад пуког чувања власти.

Сада се то питање опстанка на власти или „борбе за народ“, претвара у демографску „забринутост“. При томе се прибегава маркетиншким триковима, јер, како је добро уочио професор Љубомир Ерић, питање наталитета је ствар добре државне организације и стабилног друштвеног система вредности, а не финансијске помоћи.

Хоће ли одурне „народне забаве“ које бесомучно емитују председникове телевизије, допринети укидању, онога што је Вилхелм Рајх називао емотивном кугом, а што лежи у основи наше беле куге? Наравно да неће. Та ријалити Србија направљена је за слављење свега осим љубави, материнства, очинства…То је сурогат породица, опаснија од свих биомедицинских експеримената, масовни социјални инжињеринг, чије су, мала је утеха, жртве и сами његови творци, а о „народу о коме се брине“ да и не говорим.

Један део народа, на изборима већински, прихватиће ту „бригу о себи“, јер му је психосоцијално ближа од грађанске опозиције, чију препотенцију јасно препознаје, и од квазинационалних, прорачунато јуродивих, „заштитника Србства“. Сам председник биће врло срећан у улози спаситеља, (препо)родитеља нације.

Оставимо сада по страни што демографске пројекције ни за саме Албанце нису тако светле, што ће њихово исељавање на Запад тек да се распламса, што Срби који су сачували територију на Космету, први пут имају већи прираштај од Албанаца. То су занимљиви подаци и аргументи које у „бризи за народ“ не желимо да чујемо.

Зауставимо се само на идејној матрици из које је Вучић преузео „бригу за народ“. То је удружена школа Латинке Перовић која упорно тврди да је Србија због територија губила демократске слободе, са једне, и школа Добрице Ћосића, са друге стране, која поучава да смо због територија „губили националну супстанцу“.

Насупрот, тих двеју, наизглед завађених, „школа“, имамо несумњиво историјско искуство: што је Србија мања у њој је мање демократије, више корупције и мање деце.

И имамо „стабилнију“ власт.