Прочитај ми чланак
Ревизија резултата Другог светског рата и морално правдање нациста и њихових прирепака, користи многима у данашњој Европи. Пре свега националистичким снагама “младих демократија” у централној и источној Европи.
Практично се већ може говорити о неонацистичком пројекту који под покровитељством Вашингтона уједињује Пољску, Литванију, Украјину, Грузију, Хрватску, део српских земаља итд. Циљ је – против Руса и Срба усмерити пасионираност становништва тих земаља које је сачувало религиозност (са доминантном улогом римокатолика), моралне вредности и идејне мотиве.
САД се никада нису ни трудиле да то посебно прикривају. Збигњев Бжежински је директно изјавио: “Русија је наш главни непријатељ, па треба учинити тако да она никада не омета САД да контролишу цео свет. Ми смо сломили Југославију. Сада је на реду Русија.”[1]
У оквирима реализације те стратегије на западним и југо-западним границама Русије ствара се нова, проамеричка Пољска. Својеврстан црноморско-балтички кордон у виду пољско-украјинско-прибалтичког савеза који ставља препреке на руски транзит енергената у Европу и који ради на уништењу Русије. Паралелно, на јужним руским границама радикализују се националистичке структуре које попут овна предводника служе за промоцију пантуркизма и транзитних пројеката за нафту и гас који су угодни Западу.
Нацизам, премда поражен, као идеологија није нестао. Не само у источној, него ни у западној Европи. Ако се успеју рехабилитовати нацистички колаборационисти у Хрватској, Прибалтику, Украјини итд, у исти ред ће стати и њихове колеге из западноевропских земаља – Француске, Аустрије, Белгије…
Украјина, баш као Југославија раније, данас представља следећу етапу и одскочну даску за споровођење ових планова.
У Украјини желе да организују против Русије сценарио “великог Косова”. Против Новорусије – сценарио Републике Српске Крајине.
Косово је “срце Србије”, стара Србија. Кијев је “мајка руских градова”, престоница старе Кијевске Русије, чије је језгро представљала територија данашње Украјине. Карактеристично је да су и на Космету и у Украјини оружани сукоби почели наводним “спонтано организованим студентским митинзима” које су у ствари дуго и пажљиво припремале западне обавештајне службе.
РСК је настала као одговор на дејства хрватских неофашиста који су ставили акценат на одвајање од Југославије и изражавала тежњу српског становништва у Хрватској да остане у саставу Југославије. ЛНР и ДНР изражавају тежње руског народа у Украјини да остане у заједници са Русијом и настале су као одговор на дејства неонациста који су заузели власт у Кијеву и који су ставили акценат на прекид са Русијом.
Баш као и на Балкану, главни акценат у Украјини стављен је на етничке противречности. Јер, Украјина је првобитно раздвојена не само Дњепром, него и религиозним, језичким и другим аспектима. Код становника западне и источне Украјине различит је чак и однос и схватање према заједничким историјским догађајима. Основни акценат је на то и стављен. У тим сценаријима сама Украјина подсећа на Босну:
Као прво, пожар су распирили грко-католици унијати на западу Украјине;
Као друго, становништво Украјине као својевремено становништво Босне не осећа себе јединственим народом (према Западу углавном гравитирају унијати и римокатолици, према Русији – православни, а муслимани се залажу за своју заједницу).
Као треће, интересе православног становништва тзв. “међународна заједница” уопште не узима у обзир.
Украјински сепаратизам усмерен против Русије, попут сепаратизма у Хрватској и Словенији, првобитно је подржавала Немачка, која данас персонификује Европску унију. А такође и Ватикан, коме се првобитно потчињавају украјински унијати (грко-католици). “Ситуација у Украјини аналогна је ситуацији у Југославији из деведесетих година, када је Немачка исфинансирала и испровоцирала хрватске усташе и уз помоћ породичне мафије Фрање Туђмана отргнула Хрватску од Југославије а онда усмерила једне против других. Разлог је исти као и у Украјини – југословенске власти нису пристале на неповољне услове `асоцијације` са ЕУ на коју су је приморавали” – писао је пре почетка борбених дејстава пољски истраживач Емил Зин (Евгенијус Зинкевич).
Немачки аналитичари истакли су подршку Немачке “украјинским протестним демонстрацијама чак и у тренуцима када су противници власти склони насиљу нападали владине снаге реда”. Као пример се истицало како је “сличну стратегију ескалације сукоба искористила немачка обавештајна служба БНД деведесетих година за наоружавање банди косовских Албанаца, после чега је по злу позната ОВК наоружана тим оружјем нападала на југословенске снаге реда, у резултату их окренувши против Немачке и НАТО пакта”.[2]
Ситуација која је настала у Украјини, као и раније на Балкану, дозволила је САД-у да продуже курс који је започела Немачка, појачавши неке његове црте, преузевши иницијативу са још жешћом позицијом према српској страни у сукобу. Данас исти такав однос имамо према руској страни у сукобу у Украјини.
После југословенских догађаја код Американаца и НАТО пакта појавио се нови изговор за појачано војно присуство у Европи (и уједно подсетило “разигране” Немце ко је истински газда у Европи). “Данас, после распарчавања Југославије”, писао је уочи преговора у фебруару 2014. године француски истраживач Тјери Мејсон, “спремају се да по сличном сценарију униште Украјину”.
Осим “групе младих кримских Татара који су се специјално због тог циља вратили из пламена сиријског џихада”, Запад користи украјинске нацисте, пошто “за Вашингтон који је подржавао нацисте до 1939. године и наставио са њима да одржава пословне контакте све до 1941. године, не представља и никада му и није представљало морални проблем да узајамно сарађује са нацистима, баш као што му ни данас не представља проблем пружање војне помоћи џихадистима у Сирији”.[3]
Уочи нацистичког државног преврата, средином фебруара 2014. године, амбасадор САД Џефри Пајет изнео је пред међународну заједницу речи да ће Украјину “поцепати на комаде”. То је дослован цитат. Неколико дана после тога потпредседник САД Џозеф Бајден је телефонским позивом-захтевом председнику Виктору Јануковичу, практично послао сигнал екстремистима који су испровоцирали догађаје који су потом уследили. Аналогно обраћање имали смо и почетком деведесетих година прошлог века у односу према властима тадашње СФРЈ.
Може се издвојити читав низ аспеката који демонстрирају сличност и директне паралеле између агресије Запада у Југославији деведесетих година и овога што се дешава у Украјини 2014-2015. године.
Сличност по питању довођења нациста на власт
Захваљујући подршци Запада, Фрањо Туђман, шеф Хрватске која је декларисана као “млада демократија” и његова партија ХДЗ створили су у пракси фашистичку државу на етничкој основи. Сви разумни захтеви Срба о додели аутономије Крајини и Славонији, били су одбачени од стране хрватских нациста.
Алија Изетбеговић, руководилац Босне и Херцеговине који је распирио рат против Срба, такође је био нациста – бивши есесовац, сарадник Абвера и оснивач босанског Хитлерјугенда, учесник масовних погубљења (смртна казна међународног савезничког трибунала замењена је затворском казном само због младости).
Турчинов, који је распирио рат против руског становништва у Украјини – син је војника помоћног радног батаљона Вермахта.
Петра Порошенка (кума породице сина Виктора Јушченка) који је крваву штафету преузео од Турчинова – у велику политику увела је његова жена, Американка Кетрин-Клер Чумаченко, “кума” савременог украјинског нацизма. Она је адепт неопаганског култа РУН-вере коју је основао Лав Сиљенко, гаутштурмфирер СС (који је слоган “Немачка изнад свега!” променио у “Украјина изнад свега!”). Своје везе са специјалним службама САД и Стејт департментом, Чумаченко дугује Теодору Оберлендеру – командиру казненог СС батаљона “Нахтигаљ” кога је ЦИА заврбовала 1946. године у време кад је био заробљен од стране савезника.
Сличност у наоружавању нациста
Запад и његове обавештајне службе данас наоружавају кијевски режим исто тако као што су то својевремено чинили са режимима Изетбеговића и Туђмана. Британски Гардијен је у априлу 2002. године на ту тему публиковао текст-истраживање професора Нотингемског универзитета Ричарда Олдрича.[4] Вашингтон пост је непосредно за време рата у Босни писао о испорукама оружја и ратника од стране Саудијаца. Данас Порошенко, за разлику од Туђмана и Изетбеговића, чак и не скрива ко и како наоружава његов режим. Крајем фебруара 2015. године, за време посете Уједињеним Арпаским Емиратима, он је изјавио да је потписао “споразуме о испорукама одбрамбеног оружја у Украјину од стране европских, америчких и блискоисточних компанија”.[5]
Сличност пропагандистичка
Распиритељи сукоба и убице Срба и Руса данас покушавају да услед једностраног приступа западних лидера и медија формирају у светском јавном мњењу имиџ Срба и Руса као “жестоких агресора”.
У грађанској пропаганди режим у Кијеву користи хрватске методе развоја “националног осећаја” међу становништвом којим влада или потпуну лојалност нације или емиграције. У ратној пропаганди Кијев користи аналогне принципе које је користио режим Изетбеговића после потписивања војног савеза босанских муслимана са Хрватима.
Према босанском моделу пропагира се “очување јединствене и недељиве Украјине” у њеним границама до државног преврата, по цену било колике крви. Рат се у очима светске заједнице покушава представити као класични сукоб добра и зла, цивилизације и варварства.
Русе као и Србе лажно оптужују за ратне злочине иако војни стручњаци нису нашли никакве доказе или су се чак почеле појављивати чињенице о умешаности супротне стране у произашлу трагедију. Карактеристичан “руски” пример је – рушење малезијског “Боинга”, а “српски” идентичан пример – гранатирање пијаце “Меркале”.
Сличност метода етничког чишћења
Својевремено су из ратом захваћене Хрватске већ првих ратних дана почеле пристизати застрашујуће вести о погибији мирних становника, па тако и деце, о масовним стрељањима и мучењима Срба (Вуковар, село Дивош итд). Аналогну ситуацију данас имамо у Украјини у односу према Русима. Украјински нацисти освајају православне храмове, муче и убијају свештенике (на Донбасу их гађају из артиљеријских оруђа).
На Балкану је више од 400 хиљада мирних српских становника било приморано да напусти своје домове, који су супротно свим правилима о вођењу рата били уништени. То исто данас се догађа на Донбасу, према подацима ОУН број избеглица премашује цифру од 1,5 милиона људи и тај број се непрекидно увећава.[6]
У септембру 2014. године саветник председника Украјине и бивши шеф МУП-а Украјине Луценко позвао је да се на Донбасу искористи искуство етничког чишћења хрватских фашиста против Срба. Позивајући да се обрати пажња на искуство хрватског руководства из деведесетих година по питању уништења српског “сепаратизма” заједно са српским становништвом, он је написао: “Највероватније се могу узети Доњецк и Луганс ура-патриотским јуришем. Али ће уличне борбе однети десетине хиљада живота најбољих међу нама. А то ће још довести до потпуног колапса ионако једва живе економије. Као пример може послужити Хрватска. После заузимања Вуковара од стране ЈНА, где је херојски погинуло хиљаде бранилаца независности, Хрвати су били приморани да пристану на постојање Републике Српске Крајине. Три године они то нису само толерисали, него су развијали армију и привреду. А онда су за неколико часова тенковским нападом збрисали сепаратисте са земље”.[7]
Догађаји из јесени-зиме 2014-2015. године показују да је управо “план Луценко” са невеликим исправкама био прихваћен као основа стратегије Кијева у односу према Новорусији.
Прозападним марионетама у Украјини дозвољено је апсолутно све, као и својевремено на Балкану. Чак и трговина људским органима – као на Космету (у Украјини су забележене чињенице од стране мисије ОЕБСА и објавила их је Мадина Џабурсинова, специјални известилац ОЕБС-а за борбу против трговине људима). И лов на православно цивилно становништво – као у Републици Српској Крајини (о фашистичком “сафарију” који су организовали западни најамници који су војевали у Хрватској, писао је почетком 1995. године британски Сандеј мирор).
Врбовањем и стварањем мреже Европљана који учествују у убиствима становништва Донбаса, бавио се Француз Гастон Бесон, који је ратовао у Хрватској и Босни. Он чак и на интернету поставља понуде за учествовање у крвавом “сафарију” у Украјини. Украјинска армија (као својевремено и хрватска) у већини случајевима таквим “ловцима” не плаћа ни цента.
Европски “ловци” практично не учествују у истинским борбеним дејствима. Као што су били потребни Хрватима, они су потребни и домаћинима кијевског олигархата због истих циљева. Да би се одбранили од оптужби за геноцид, трговину оружјем и наркотицима, пљачкање и прогон становништва. Министар полиције Хрватске Мате Гранић, на оптужујуће захтеве европских политичара да прекине са етничким чишћењем и омогући повратак цивилног становништва својим кућама, са осмехом на лицу је одговарао да су за то крива “приватна лица” из Европе која се не налазе у редовној армији.
Сличност економске блокаде и санкција
Можемо подсетити да је велику улогу у промени ситуације на горе по српску страну у Босни током 1995. године, одиграла жестока политичко-економска блокада, која је суштински подлокала војни потенцијал Срба. У ситуацији са Донбасом то исто представља крајњи циљ Запада.
Према признању руководстава ДНР и ЛНР економска блокада представља озбиљан удар по републикама Донбаса. Истовремено са тим, уведене су и санкције против Русије. Аналогна ситуација постојала је и на Балкану. Запад је исто тако синхронизовано примењивао блокаду против српских република и санкције против Југославије, под изговором да она подржава побуњенике.
Сличност правних приступа
Првобитно се Срби нису залагали за отцепљење од Хрватске, него против рушења СФРЈ и за очување пређашњих равноправних односа међу народима. Исто тако у Украјини, све до спаљивања људи у Дому синдиката у Одеси, постављано је само питање о културној аутномији унутар рускојезичког становништва и о федерализацији земље. И Донбас је имао своју “балван револуцију”. У састав народних устаника такође су скоро у пуном саставу ушле јединице милиције, од којих су неке такође подвргнуте нападу од стране украјинских снага МУП-а.
Данас правну страну “посебног статута” ЛНР и ДНР режим у Кијеву тежи да сведе на удео који је имала РСК. На међународној арени покушавају да за то искористе Минске споразуме, а на унутрашњем пространству – све законске пројекте о посебном статусу Донбаса које је унела врхушка кијевског режима у Врховну Раду Украјине.
Украјина као и својевремено Хрватска, већ неколико пута се налазила на ивици војне, политичке и економске катастрофе од које су је спашавале финансијске инјекције Запада и примирја потписана у Минску. Споразум о прекиду ватре из јануара 1992. године у потпуности је поредив са Минским споразумима из 2014. године који су потписани у позадини офанзиве народних устаника и били су у првом реду згодни за украјинску страну. Управо после потписивања примирја, нациста Луценко се и изјаснио о неопходности решавања проблема на Донбасу по обрасцу Републике Српске Крајине.
У “перспективи”, Запад у односу на Новорусију примењује искуство са Босном и потписаним Дејтонским споразумом 1995. године по сценарију Запада за Југославију: у почетку скоро конфедерална држава под диктатом владајућих представника Запада постаје све више и више централизована, излажући ревизији плодове компромиса. То се на делу обрнуло одузимањем државности Републици Српској, која је раскомадана и насилно уврштена у састав Босне и њене државности. Сличан приступ данас се примењује према републикама Донбаса.
Нацрти закона се не публикују на руском језику, као знак очигледне неспремности Кијева да уважава своје опоненте, па се текст публикује искључиво на украјинском језику. У тим нацртима нема ни речи о федерализму, државном статусу руског језика, гаранцијама безбедности народних република. Пристанак руске популације да живи по том закону раније или касније би аутоматски довео до терористичког удара Кијева по Донбасу. По моделу удара Хрватске по Републици Српској Крајини.
Сличност политике “дуплих стандарда”
Према Украјини се – за разлику од Донбаса – не постављају никакви захтеви какви се траже од њених суседа. Слично, као у огледалу пресликано, користило се и у односу на Југославију, према којој су истакнути захтеви који нису примењивани према њеним суседима. Ни једна балканска држава није дала својим мањинама чак ни трунку територијалне аутономије. То је такође категорички забрањено и Србима у данашњој Хрватској. А у односу функционисања аутономних институција на Космету, све је било апсолутно обрнуто. Данас сличне аутономне институције на Донбасу Запад категорички одбија да призна.
Може се парафразирати чувена српска пословица: “Када Украјинци желе независност од Руса – то је демократија, а када Руси на Донбасу желе независност од Украјине – то је метеж”.
Сличност у ратном наслеђу руско-српског антифашистичког супротстављања
Руски добровољци ратовали су за Србе у Босни и Хрватској, а српски за Русе на Криму и у Донбасу.
Српски хусари Јован Шевић и Рајко Прерадовић стајали су на изворишту појаве прве Новорусије. Пре нешто више од 250 година они су добили земље на Донбасу које су добиле назив Новосербија и Славјаносербија. Српски војници такође су припремили руску колонизацију будуће Херсонске, Одеске и Николајевске области.
Симболично је да су први страни добровољци који су узели активно учешће у заштити Крима и Донбаса од нациста ХХI века били борци балканске интернационалне бригаде назване у част легендарног хусара Славјаносербије Јована Шевића. Симболично је и то што они ратују против наследника украјинске СС дивизије “Галичина” која је у првом боју са Црвеном Армијом разбијена и од стране хитлероваца хитно реорганизована и пребачена управо у Југославију. Она је тамо коришћена у најкрвавијим и најжешћим акцијама против мирног становништва и антифашистичких одреда.
Тако да се и данас српски добровољци раме уз раме са руском браћом по оружју, боре против заједничког историјског непријатеља. Притом то чине да би заштитли родну им земљу. Земљу Новорусију која је настала захваљујући њиховим прецима и српско-руском ратном братству.
Југословенска лекција за Русију и Новорусију
Рат на просторима данашње Хрватске и Босне и Херцеговине и судбина Републике Српске Крајине представљају добар историјски пример тога како Запад у својој политици користи праксу двојних стандарда, подржавајући своје штићенике. Југословенска лекција у целини, указује на следеће:
Украјински нацисти су под потпуном контролом Запада и рачунају на његову помоћ. Због тога се понашају веома агресивно и не желе никакве преговоре о миру. Запад ће нацисте у Украјини подржавати до краја, не обазирући се на размере њихових злочина.
Запад није спреман да са било ким разговара на равноправним основама. За њега су сви они који не признају његово првенство – дивљаци и варвари. Сваки уступак нацистима и Западу пре или касније ће се завршити поразом и Хашким трибуналом.
“Мала Југославија” (СРЈ) није могла да понуди пристојне идеје, стратегију и тактику реинтеграције “велике” СФРЈ. Кључни разлог за пораз српских народних република била је њихова рефлексивност и недостатак иницијативе. То је противницима омогућило да преузму иницијативу ослањајући се на најпростију идеологију – нацизам и одлазак на Запад. Да се не би дозволило понављање аналогног сценарија на Донбасу, Руси морају схватити у чему се огледа њихов заједнички циљ супротстављања украјинском нацизму. Такође и да се јасно формулишу краткорочни и дугорочни задаци супротстављања агресији Запада.
[1] САД су нападом на Србију почеле рат против Русије // regnum.ru/news/polit/1912873.html
[2] Information on German Foreign Policy // german-foreign-policy.com/en/fulltext/58723
[3] Meyssan T. After Yugoslavia, Ukraine ? // voltairenet.org/article182188.html
[4] Aldrich R. America used Islamists to arm the Bosnian Muslims // theguardian.com/world/2002/apr/22/warcrimes.comment
[5] Порошенко: у оквиру IDEX-2015 Украјина је потписала отприлике 20 уговора за испоруку наоружања // tass.ru/mezhdunarodnaya-panorama/1787961
[6] ООН: Число беженцев из Донбасса превысило 1,5 миллиона человек // russian.rt.com/inotv/2015-01-24/OON-CHislo-bezhencev-iz-Donbassa
[7] Советник Порошенко призвал использовать опыт Хорватии против Сербской Краины // vz.ru/news/2014/9/7/704456.html
