Прочитај ми чланакДанило Аџић, одборник Миловог ДПС-а у СО Котор, уплашио се да ће постати непожељан у Београду и негирао да је на Васкрс у друштву Милоша Банићевића и Филипа Кривокапића, уринирао на двери српске цркве Светог Николе у Котору и попадију, супругу которског пароха, Ивану Кривокапић вређао да је "српска курва и дроља", како је изјавила полицији.
Овај поносни Милогорац који наравно студира Правни у Београду (вероватно на буџету односно на грбачи Срба, а потом ће можда пресуђивати Србима као судија), сада је „категорички демантовао“ све медијске наводе који су ових дана пласирани у вези његовог „наводног учешћа у бесчасним радњама испред цркве Светог Николе у Котору“.
Можда му је тако саветовао и његов идол Мило Ђукановић, који се исто тако бесрамно издавао за „највећег Србина и православца“ док није дошао на власт, иако је од малена био председник комунистичких покрета од оца Титовца постављеног за судију и председника Врховног суда Црне Горе у најгоре доба УДБЕ.
Посебно је монструозно што је Аџић „запишавао“ управо цркву у којој је крштен! Додуше, то је билоа нека врста ђавоимане традиције у ЦГ под Титом, кадрови су се посебно иживљавали на „својим“ светињама и својим свештеницима (које су убијали, мучили, јахали, вређали) да би доказали Титу и партији колики су мрзитељи православља и Бога, а љубитељи режима и Тита.
„Одрастао сам у Котору и подизан уз све узансе и културу по којој је овај град препознат. Крштен сам у цркви Светог Николе, родбински сам везан за породицу оца Немање Кривокапића и никад, ни у најлуђим сновима нијесам могао да замислим сценарио у ком сам оптужен за гнусни чин који ми се ставља на терет“.
„Јасно ми је да је све сплет околности, а медијски линч који трпим ових дана, у потпуности обесмишљава сваки деманти. Неоправдано проживљавам велике непријатности, а оптужбе које ми се стављају на терет погађају ме као човјека, као спортисту и као Которанина“.
„Мој доживљај града из кога сам поникао и у ком желим да останем, коси се са сваком врстом дискриминације или увреде на било којој основи. Мој одгој, одрастање, перцепција суживота на нашим просторима, не дају простора за увреде и нападе, а посебно не бих коментарисао непримјерене радње којим се омаловажава један вриједан сакрални објекат мог Котора“.
„Ја сам спортиста, а спортиста не смије бити националиста. Студент сам Правног факултета у Београду (и после се наивни Срби питају ко су нам судије и тужиоци!!!!!). Играо сам за ВК Црвена Звезда и ВК Партизан. Све моје колеге, са студија или из спортских клубова, увјерен сам да ће потврдити да ме не могу замислити у улози у коју ме медији насилно гурају протеклих дана. Једино што ме охрабрује у свему овоме је чињеница да нико ко ме је икада упознао, не може да замисли да су ови наводи истина. Након медијских навода састао сам се са оцем Немањом, према којем имам искрено поштовање, и у пријатељском разговору смо разјаснили сплет несретних околности које су довеле до ове конструисане приче.
Још једном желим да поновим да наслови и текстови у којима се спомињем ових дана, не одговарају истини и представљају безочну манипулацију јавним мњењем. Недјела која ми се спочитавају не бих никада себи допустио, из поштовања према сопственом дигнитету, својој породици, спорту којим се бавим, цркви у којој сам крштен, према мом Котору и локалном парламенту чији сам члан.“, каже Аџић.
Мило је сигурно сузу пустио док је читао ово саопштење…
Због овог инцидента огласила се и Митрополија Црногорска на Васкрши уторак.
Митрополија: Несрећни починиоци недјела према цркви и храброј жени продукт србофобије
Поводом инцидента у Котору, када су изгредници оскрнавили цркву Светог Николе у Котору и напали Ивану Кривокапић, супругу которског пароха, огласисли су се саопштењем из Митрополије црногорско-приморске.
„Јучерашње небивало скрнављење цркве Светог Николе у Котору и простачко вријеђање свештеничке супруге, која је покушала да то скрнављење спријечи и заустави, највећу штету је нанијело самим несрећницима који су у њему учествовали.
Црква Светог Николе, а вјероватно ни много старија црква Светог Луке поред ње, у својој историји нису запамтили овакав однос. Пролазили су мимо ње многи недобронамјерни људи, међу којима и немали број оних који су дошли као војници непријатељских војски, али се нико није усудио да учини ишта слично, и то на Васкрс, најсвечанији дан те цркве.
Због свега што се већ дуже у јасном континуитету дешава у Црној Гори, трудећи се да се не оглашавамо о сваком од многобројних антицрквених инцидената, овога пута смо, добра ради Црне Горе и свих грађана који у њој живе, дужни да укратко изнесемо став о узроцима оваквих срамотних догађања.
Безумље у Црној Гори је почело да добија своје незамисливе облике црквофобије и србофобије, а оба та вида су на најбруталнији начин исказана у дјелима и ријечима несрећних починилаца овога недјела према цркви и према жени која им се храбро супротставила.
Иако починиоци, без икакве сумње, сносе личну одговорност (укључујући ону законску) за своје нечасно чињење, они су само природна посљедица агресивне и екстремистичке реторике која се констатно и некажњиво већ деценијама шири против Српске православне цркве. Постоји читав арсенал најогавнијих лажи, етикета и манипулација о Цркви које појединци, разне организације и њихова медијска гласила готово свакодневно понављају. У томе нарочито предњаче политичке партије бившег режима и њихове сателитске организације, сви они предвођени предсједником најјаче од тих партија.
Јавности су већ познати црногорски електронски и штампани медији у приватном власништву који се, некад се чини, такмиче међу собом како да што горе представе Цркву и смисле што огавнију лаж и манипулацију, под кринком аналитичког коментара или наводних инсајдерских сазнања. Оно, међутим, што свакако доприноси стварању мржње и нетрпељивости према Цркви, а што се не може оправдати никаквом уређивачком политиком је однос Јавног сервиса, који служи као подесан подијум за свакога ко жели да пљује по Цркви, а у том случају се и не поставља питање да ли је говорник из Црне Горе, као што се то чини кад неко Цркву подржава.
Црква не тражи да медијски простор буде такав да је критички тон према њој забрањен или непримјерено ограничен, али свакако не сматрамо да се медијска или уређивачка слобода састоји у неконтролисаном и ничим ограниченом ширењу лажи и манипулација и вођењу континуиране кампање у циљу сатанизације било којег појединца или заједнице, па и црквене.
Вјерски и етничко-национални идентитети који се у данашњој Црној Гори користе ради распиривања тензија међу грађанима, уствари треба да буду слободни избори сваке личности, утемељени на њеном искуству, сазнањима и стремљењима.
Уколико појединца деценијама сваког дана бомбардујемо са стотинама обмана и неистинама, проглашавајући припаднике неких од тих идентитета за издајнике, “лудачки покрет”, окупаторе (ово је најлуђе од свега – окупаторима називати људе чији су преци кости остављали за слободу ове земље) и оне који хоће да униште Црну Гору за рачун туђих интереса, неминовно доводимо до ситуације у којој ће неко да скрнави богомоље, псује ову или ону мајку а на крају почне да се и физички обрачунава са тим “издајницима”.
Након прве промјене власти у њеној историји која није плод револуције и/или рата и окупације, Црна Гора мора да обнови лекције о живљењу у различитостима. Ни два брата, нити двије сестре не мисле о свему исто. Макар то ми у Црној Гори знамо, будући да се наше етничко-националне подјеле неријетко дешавају међу најближим сродницима. То што не мислимо једнако о историји, данашњици, па ни о сјутрашњици заједничке нам домовине, не значи да морамо једни другима да будемо непријатељи.
Молимо се васкрслом Господу да ово безумље престане. Нека агресивна реторика која производи овакве нападе престане. Нека се искрено покају сви који су учествовали или планирају да учествују у било чему сличноме.
Од најодговорнијих на друштвеној сцени, првенствено од оних који врше власт, али и свих осталих, тражимо да се нађе начин да се лажи зауставе и појача лична, професионална и законска одговорност за изговорену, али и пренешену и коментарисану јавну ријеч. Јасно нам је да живимо у епохи пост-истине када чињенице постају мање важне од ефеката које производе бројне лажне вијести али смо увјерени да се, мирећи се са таквим ставом, налазимо све даље и даље од друштвеног циља, који би требало сви да имамо – стварање бољег, мирнијег, милосрднијег и успјешнијег друштва.“, закључено је у саопштењу.
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 4, 2021
