Прочитај ми чланак

Први званични сусрет Николића и Додика

0

РС и Србија – шта (не)могу Додик и Николић?
Коначно се догодио и први званични сусрет старог председника РС са новим председником Србије: „у пријатељском разговору“Милорад Додик и Томислав Николић су, изгледа, решили да – упркос давним аномозитетима и скорашњим политичким несугласицама-пронађу начин за снажнију сарадњу РС и Србије.

Хоће ли до снажније сарадње и доћи, питање је на који ћемо одговор морати још да сачекамо. Истина је да се специјалне и паралелне везе унапређују на просветном, културном и спортском плану, има неких помака у области здравства, али се, рецимо, економска „сарадња“ углавном одвија у једном смеру: РС је и даље једно од најзначајнијих тржишта за извоз из Србије, дочим је извоз из РС у Србију и даље оптерећен административним баријерама. Тако се, на пример, из једног документа Привредне коморе РС може видети да је и оним малобројним фирмама из Српске „лепо“ отежан извоз у Србију, а некима су трошкови извоза чак пет-шест пута већи неголи фирмама из Србије које извозе у Српску!?

Овај крупан проблем није од јуче, тачније траје већ неколико година, а до сада нико није дао ваљан одговор на питање зашто већ није решен. Тим пре што су у протекле четири године и владе и председници и РС и Србије непрестано истицали како је сарадња РС и Србије све боља. Истина је, међутим, да би сарадња у оквиру Споразума о специјалним и паралелним везама могла да се развија много боље, те да су они неразумни проблеми већ могли бити решени. Другим речима, ако већ власти Србије као земље матице Србима у РС – а тако је доживљава већина Срба и српских политичара са обе стране Дрине – нису у стању да пруже неку врсту макар и симболичне економске помоћи Српској, онда не би требало ни да се понашају маћехински, онемогућавајући економску сарадњу на равноправним основама.

Даље, природно је очекивати да се власт у Београду не либи да узме у политичку заштиту РС сваки пут када постоји основана сумња да се, под плаштом европских интеграција БиХ, нарушава дејтонска позиција РС. То подразумева и да се званични Београд не упушта у неку политичку авантуру попут „Истанбулске декларације“ коју је пре две године Николићев претходник Борис Тадић потписао без икаквих консултација вођства РС. Иако та декларација практично није наудила РС, многе је у РС наљутила, а делом и уплашила од помисли на шта би тадашње власти у Београду можда још биле спремне зарад сопственог бенефита. Па, ипак, Тадићев каснији покушај да, на сугестије из Вашингтона и Брисела, некако „умири“ Додикову реторику успео је тек на неколико месеци. Додик се, истина, потом „примирио“ у пречестом помињању референдума, али су и његови и ставови осталих српских политичара о неупитности дејтонске позиције РС остали бритки и јасни.

 

 (НОВА СРПСКА ПОЛИТИЧКА МИСАО)