Прочитај ми чланак
Млађан Динкић ових дана као да се сетио изборног слогана СПС-а из 90-их „сви смо ми помало социјалисти”. Главни заговорник аранжмана са ММФ, аутор пропалих приватизација и посрнулог банкарског система, ушао је у постизборну коалицију са тренутним популистом број 1 у Србији – Ивицом Дачићем. Лидер социјалиста је, на заједничкој конференцији за новинаре са делегацијом УРС коју предводи Динкић, рекао да је договорена сарадња те две коалиције и да ће оне, приликом формирања парламентарне већине, заступати заједничке политичке ставове.
Иако је овај догађај очекивано престројавање ове две странке ка формирању Владе са напредњацима, о чему је srbin.info већ писао, фрапантно звучи податак да су коалицију најпре договориле партије, од којих је једна најжешће подржавала, а друга најжешће „пљувала“ аранжман са ММФ-ом. Коме сада да верујемо? Дачићу, који док трчи од Москве до америчке амбасаде, јавности сервира све што она жели да чује? По свему судећи Динкићу, Худинију домаће политичке сцене, кога су сви отписивали пре избора, а он, ето, дочекао да по ко зна који пут буде језичак на ваги при формирању Владе.
И како смо дошли у ову ситуацију? Вратимо се у изборну ноћ 6. маја, када су према првим информацијама „преподобног” ЦЕСИД-а, Региони и ЛДП били испод цензуса, да би га ујутро волшебно обе странке прешле. Уместо да у парламент уђу Двери и СРС, махинацајама су у преко цензуса угуране две странке, чија „гробарска” политика годинама сахрањује Србију, једна на економском, а друга на моралном и државничком плану. Замислите како би изгледали коалициони преговори између следећих партија у парламенту: СНС, ДС, СПС, ДСС, Двери, СРС? У таквој ситуацији, само би две варијанте биле могуће: или би СНС направио владу са тврдим патриотским блоком или би морао да прави велику коалицију са демократама.
Али, да се вратимо у реалност, коју нам је изрежирао Запад уз асистенцију домаћих политичких послушника. Коалиција око СПС-а на путу је да са Динкићем под руку, падне у загрљај Томи Николићу, што би била веома лоша, али ипак мање „канцерогена“ влада по Србију, него што је то била претходна (највише због већег руског утицаја). Ипак, у игри је још једна опција, поменута на крају претходног (имагинарног) пасуса. Резервна варијанта је да се путем медија намерно пласира маратонско и мучно прегањање око формирања Владе са странкама попут СПС, УРС, ЛДП, са циљем да се народу „огаде“ мале странке. На тај начин би се припремила јавност за велику коалицију ДС-СНС, уз оправдања да је то „најјефтинија влада, да је доста било уцењивача, да је време да се ради и забораве страначки интереси…”
У таквој ситуацији, напредњаци и демократе би, уз асистенцију ЛДП-а и мањинских посланика, имали двотрећинску већину у парламенту, што би отворило врата и промени Устава… Нада ипак умире последња, а она овог пута има лик Томислава Николића. И поред евроеуфоричне реторике, део народа и даље верује да је нови председник заправо инсајдер Владимира Путина, а не друга страна ЕУ медаље. Да ли је Тома заправо схватио да без ЕУ није могуће доћи на власт у Србији, па је шумадијски мудро, само променио наступ док околности не дозволе да покаже своје право патриотско лице? Тешко. Од новог председника једино се може очекивати да буде „мање зло” од Бориса Тадића, због чега су га многи бирачи и заокружили на изборима. Другим речима, смањивање утицаја другосрбијанске гарнитуре, спречавање промене Устава и даљег удаљавања Београда од Косова и Метохије је реалан домет Николића у наредном периоду. Ако којим случајем направи владу са Борисом Тадићем, биће то последњи шамар председника патриотском гласачком телу.
Алексеј Димитријевић
