Прочитај ми чланак
После 2000. године дошло је до самодрицања Србије од сопственог суверенитета и разградње државе под утицајем Сједињених Америчких Држава и Европске уније. У политичкој, економској, војној и културној сфери Србија је доведена у неоколонијални статус, у коме се налазе и бројне друге земље које је разорила светска империја. Дошло је до разградње државних институција и успостављања неоколонијалне управе.
Њен систем почива на премрежености слабих државних институција својим агентима, успостављању система (пара) државних агенција, мреже контролисаних НВО и јефтино купљених појединаца из културних и академских средина (који имају монопол на појављивање у медијима), овладавању медијским простором и контроли економских токова преко наметања омче дугова, преузимања банкарског система, стратешких привредних грана попут телекомуникација или енергетике (одавно се најављује продаја ЕПС-а Немцима).
На власти се смењују послушни корумпирани политичари, које занима само лично богаћење (а многи спадају у најбогатије људе у Србији) и одржавају колонијални систем заједно са неколицином тајкуна, којима су остављени одређени „ситни“ послови од стране моћних корпорација. Сви они заједно – страни амбасадори, директори страних банака и мултинационалних компанија, као колонијални управитељи и политичари, припадници компрадорске елите из јефтиних академских, новинарских и културних кружока и тајкуни – чине систем Уједињених монопола у Србији. (…)
Избори и Уједињени монополи Србије
Ђурђевдански избори су били најнепоштенији избори у новијој историји Србије, и то је данас неоспорна чињеница. Тог 6. маја десиле су се бројне злоупотребе – крађа гласова поништавањем гласова опозиције који су претварани у неважеће, мењањем изборних резултата убацивањем гласачких листића који су накнадно неовлашћено штампани за те потребе, преправљањем и фалсификовањем записника о раду бирачких одбора, куповином гласова, … Ухваћен у крађи, режим је лицимерно поручио: „Ви сте победили на гласању, ми на бројању гласова.“ (…)
Постоји још један вид обмане бирача, који је, нажалост, постао законитост свих изборних процеса (и код нас и у свету), а то је злоупотреба новца и медија у кампањи.
Та злоупотреба доводи до подједнаког учинка као и крађа гласова – да резултат избора не одражава праве жеље бирача и резултате изјављене народне воље, а на тако одржаним изборима се не могу уочити стварне потребе и интереси народа.
Поред тога што треба спречити изборну крађу, потребно је изборе учинити фер и у самој кампањи, тј. нужно је омогућити поштено спровођење свих предизборних и изборних радњи, јер је подједнако штетно поступати против народне воље након што је изражена на изборима, као што је истовремено штетно да се народна воља на несавестан начин – предизборним преварама и обманама – преиначава пре самог дана гласања.
Новац и медији као предуслов за бављење политиком
Политиком се данас не можете бавити без новца. На недавно окончаним изборима политичке странке су потрошиле више десетина милиона евра на предизборну кампању. Ако знамо да је секунд на националним телевизијама ишао и до 150 евра, да је закуп билборда на месец дана износио 500 евра, а мегаборда дупло више, да једна страна огласа у тиражним новинама кошта 7.500 евра, онда је јасно колика је улога новца у политици. А рачун за све то, као и увек, плаћају грађани Србије.
(…) Једна од кључних мера за ваљани преображај нашег система и успостављање институција и повратак суверенитета народу јесте ограничавање новца и његовог утицаја у политичком животу иначе, као и у предизборној кампањи. Други пресудни фактор који обликује резултате избора јесу медији. Ко држи медије, има велику моћ да обликује јавно мњење.
На жалост, медији у Србији су под директом контролом режима, и представљају његово ударно оружје, којим се одржава на власти. Иако закон изричито прописује равномеран третман и заступљеност свих политичких листа које учествују на изборима, то је остало мртво слово на папиру, као, уосталом, и много тога у Србији.
Сви медији су грубо кршили закон, уз подршку надлежних органа, пре свих Радио-дифузне агенције, чија је једина сврха да дисциплинује оне који нису по вољи режима. Злоупотреба медија такође представља вид предизборне и изборне преваре грађана јер медији прећуткујући, измишљајући или фаворизујући одређену политичку опцију, могу да одлуче резултат избора, и због тога је важно законски прецизније него што је то тренутно одредити улогу медија у предизборној трци и оштро кажњавати сваку злоупотребу.
Овде не треба искључити ни могућност да се одређена понашања квалификују као нова кривична дела против изборних права. Потребно је искључити политичаре, финансијере политичара и страни капитал из власничких удела у српским медијима и реафирмисати општинске телевизије и радио-станице, које су некада имале велики допринос у слободном и објективном информисању грађана.
Манипулацију медијима Двери су осећале свакодневно у овој предизборној кампањи. Довољно је рећи да смо, противзаконито, изостављени из дебате „Реч на реч“, која се одвијала четвртком на Јавном сервису (што никако није могло протећи без учешћа свих изборних листа), да нас готово није било у штампаним медијима, да за информативни програм Прве и Б92 практично нисмо ни постојали, да су последњих 48 сати кампање све политичке опције гостовале на телевизијама, осим представника Двери, да смо током кампање били жртве најгорих лажи и клевета и слично.
На крају, функционишући у оваквом систему, саме политчке странке, које очигледно противуставно и незаконито имају фактички монопол на бављење политиком, и које су створиле један паразитски систем, заокружују комплетан процес обмањивања грађана.
Потпуно отуђене од народа, вођене искључиво својим интересима, оне су створиле војске активиста које користе у кампањи – за придобијање гласова, плакатирање, дељење летака и слично. Заузврат, својим активистима по освајању власти на одговарајућем нивоу дају положаје и радна места. Буквално се дели плен – хиљаде функција кроз државну управу, службе, здравство, просвету, јавна предузећа, локалне самоуправе, …
Како у осиромашеној Србији више не може да се нађе запослење ако нисте у политичкој странци, јасно је да су десетине хиљада људи принуђене на чланство не би ли решиле питање егзистенције. Тај систем је дошао до свог краја јер упропашћена привреда не може више да плаћа толику јавну потрошњу и толики број запослених на буџету.
Ипак да новац, контрола медија и подређивање државних ресурса владајућој партији нису свемоћни, показују и резултати избора. Борис Тадић је изгубио изборе, а Двери су, и поред најмање новца и уз игнорисање медија, успеле да добију подршку од преко две стотине хиљада бирача. Како нису могли да нас зауставе медијском блокадом, режим је био принуђен да покраде гласове и спусти Двери испод цензуса (како би продужио своју власт)…
Наставак следи…
Срђан Ного
(Двери)
