Прочитај ми чланак
Будућа Влада Србије, исто као и републичка Скупштина која је састављена на изборној крађи, нелегитимни су те је потребно расписати нове парламентарне изборе. Ово је једино правично и демократско решење новонастале политичке ситуације, које је обећао и нови председник Србије Томислав Николић, од кога захтевамо да испуни своје обећање.
Пошто ће се, како тренутно ствари стоје, Српска напредна странка радије определити за формирање власти него за истраживање истине о изборној крађи, Двери имају обавезу да заузму ставове о политици будуће Владе и мерама за њено спровођење и о томе обавесте грађане Србије, јер се овде ради пре свега о њиховим животима и судбинама. Овом приликом анализирамо текст појединих тачака Коалиционог споразума које треба да у највећој мери одреде политику и рад будуће Владе Србије.
Питање континуитета државне политике
Текст Коалиционог споразума у 9 тачака на 13 густо куцаних страница представљен је као програмски документ који ће Влада спроводити као тим. Текст се пре може описати као хибридни, мешовити документ јер поред конкретних програмских мера садржи и низ општих места и лепих жеља, као и дипломатски вешто срочене формулације у вези са државном политиком којима се на декларативном нивоу желео представити континуитет са политиком претходне Владе и Председника Републике. То се види из простог редоследа набрајања најприоритетнијих питања: убрзање процеса европских интеграција и добијања датума отпочињања преговора са ЕУ, непризнавање независности Косова и нормализација живота свих грађана на територији Косова и Метохије, као и унапређење сарадње са суседима, помирење у региону и сл. Са друге стране, доста говори и одсуство појединих питања из дела о државној политици, а то је пре свега опредељење према НАТО, али и било којим другим безбедносним интеграцијама.
Да ли ће се и како спроводити декларативно изражени континуитет са претходном погубном политиком у вези најважнијих државних питања – тешко је у овом тренутку рећи. Декларативни континуитет је вероватно био потребан да би се задовољили западни центри моћи забринути због евентуалне промене политике у вези са Косовом и Метохијом. Желимо да верујемо да нова Влада, као и нови Председник Републике, неће наставити да воде изузетно погубну државну политику у којој је предњачио бивши председник Тадић. То ће пре свега зависити и од кадровских решења у одговарајућим ресорима. Надамо се да код појединих коалиционих партнера у будућој Влади постоји довољна свест о развоју политичке, безбедносне и економске ситуације у свету, а пре свега у ЕУ.
Сматрамо да постоји довољан маневарски простор за постепени заокрет у државној политици, пре свега у односу према Косова и Метохији, успорењу и замрзававању евроинтеграција и ослањању на Руску Федерацију као стратешком партнеру број 1. У сваком случају првих 100 дана рада Владе биће довољно за оцену да ли је и којој мери наступио дисконтинуитет са државном политиком Бориса Тадића и Владе која је радила под његовим директним утицајем, или ће ова Влада бити настављач погубне спољне политике Бориса Тадића.
Спровођење економске политике – механизам са конструкционом грешком
Читајући део о економској политици стиче се утисак да је у Коалициони споразум као покретачки механизам будуће Владе свесно уграђена конструкциона грешка и то преко страначке расподеле надлежних министарстава. У економски део Споразума је поред осталих унет и низ конкретних економских мера које је у недавној, за наше прилике ретко виђеној јавној дебати, изнела Јоргованка Табаковић, високи функционер СНС-а. Иако се не можемо сложити са свим њеним ставовима, иако би међу мерама желели да видимо и неке наше, поготово оне у вези са заштитом домаћих произвођача, морамо напоменути да многе од ових мера сматрамо позитивним и изузетно потребним у овом тренутку. Ту пре свега мислимо на:
– програм фискалне консолидације и смањивање расходне стране буџета,
– реформу и поједностављење пореског система,
– плаћање ПДВ-а након наплате,
– ревизију сопствених прихода разних републичких агенција и комисија и сл.
Као једну од најзначајнијих мера сматрамо управљање консолидованим рачуном Трезора и убацивање у биланс државних институција које се не финансирају из буџета, али које су део државне структуре и имају сопствене приходе. Тиме би се значајно смањио привилеговани положај агенција који је у мандату претходне Владе изузетно злоупотребљаван.
Исто тако ту су и поједине мере које су, претпостављамо, интерпретација ставова и мера које је у више наврата у јавној дебати изнео Небојша Катић, један од наших најугледнијих економиста, а које у суштини представљају алтернативу и заокрет о односу на владајући неолиберални економски концепт. Ту се пре свега мисли на формирање Развојне банке као подршку привреди и развојним националним пројектима. Иако то у Споразуму није експлицитно наведено претпостављамо да се ради о варијанти идеје покретања инвестиционог циклуса из примарне емисије који је у последњих неколико дана поново жестоко критикован од стране домаћих економиста неолибералне оријентације. Поред осталих, ту су и важне мере које представљају у суштини развијање Катићевог става о преузимању од странаца дела контроле над банкарским сектором кроз увођење на банкарско тржиште најмање три јаке домаће банке. Из тог става следе мере за задржавање Комерцијалне банке у домаћем власништву, оснаживање Поштанске штедионице кроз докапитализацију и припајање (претпостављамо мањих банака у државном власништву), али и могућност аквизиције појединих банака са иностраним капиталом.
Треба напоменути и важне мере које се тичу економске сарадње са Руском Федерацијом у делу подизања енергетске безбедности земље (експлицитно руски термин), као и снажно залагање за изградњу Јужног тока и пратећих објеката.
Са друге стране, ту су и поједини ставови и мере које су унете у Коалициони споразум од стране УРС-а тј. Млађана Динкића. Пре свега мислимо на наставак преговора са ММФ-ом. Мислимо и на фискалну децентрализацију која је у значајној мери смањила приходе државног буџета на рачун општина, што је у потпуности на линији Динкићеве погубне политике децентрализације кроз форсирање регионализације и формирања нових општина. Напомињемо да најзначајнији део поменутих општинских прихода у прошлом мандату није завршио на развојним општинским пројектима већ је потрошен на запошљавање страначких кадрова и кроз јавне набавке преусмерен у приватне џепове.
Ту су и „антикризне“ мере и програм субвенционисаних кредита за ликвидност и инвестиције, као и бесповратна помоћ и субвенционисани кредити за предузетнике које је Динкић контролисао и у прошлом мандату и готово у потпуности селективно преусмерио на њему подобна предузећа и појединце.
Тако долазимо до првог великог проблема који се састоји од паралелне примене мера које припадају суштински различитим виђењима економије у Србији. Једног неолибералног приступа који од Србије прави колонију Уједињених Глобалних Монопола и другог који је какав-такав покушај да се направи отклон од поменутог модела.
Шта у Влади тражи Млађан Динкић?
Други много значајнији проблем је имплементација тј. спровођење тих економских мера. За спровођење знатног дела мера биће задужен онај ко се са њима суштински не слаже. Штавише, сликовито речено, захтеваће се од пиромана да гаси пожар који је сам запалио! Замишљено је да Влада функционише као тим тј. да коалициони партнери који имају министра у неком министарству имају контролу од стране других коалиционих партнера кроз постављање заменика и помоћника министра.
Искуство нам говори да су када је у питању Млађан Динкић контрола, координација и усаглашавање готово немогући, поготово у једном мега-министарству за економију и финансије које је под његовом директном контролом. Сходно томе ово министарство ће функционисати као феуд у највећој могућој мери тј. са што је мање могуће утицаја са стране.
Динкић се може декларативно сложити са свим предложеним мерама, али ће то у пракси изгледати сасвим другачије и он ће максимално тежити сопственим виђењима и интерпретацијама заједнички дефинисаних мера. Спровођење мера са којим се Динкић суштински не слаже ће отежати и задржавањем од стране УРС-а разних битних финансијских позиција како по дубини у том министарству тако и по ширини у другим деловима државне структуре у којој се спроводи економска политика.
Дакле, главни проблем ове Владе биће како обуздати, контролисати и преусмерити својеглавог, посесивног и непоузданог Млађана Динкића. Од спровођења мера економске политике зависе како приходна страна буџета тако и уштеде и рационализације са расходне стране. Уколико то не пружи довољно простора за финансирање министарстава која су велики буџетски потрошачи (школство, здравство, пензионери, социјална политика…) део Коалиционог споразума који се односи на њих личиће на бајку или списак лепих жеља.
Све то више пута значајно усложњава чињеница да је државна каса готово у потпуности празна и да почев од јесени долазе на наплату значајне обавезе државе, поготово према иностраним кредиторима.
То коалициони партнери Млађана Динкића добро знају. Зато ће покушати да на сваки начин обезбеде што више механизама за спровођење мера. Зато је поред осталог Развојна банка одвојена од Фонда за развој који је под контролом УРС-а. Исто тако следи и прилагођавање политике гувернера НБС ставовима СНС-а или његова смена.
Унутрашњи фронт на релацији УРС – остатак коалиције
И у другим деловима Коалиционог споразума виде се пукотине које ће се временом претворити у унутрашњи фронт. Видљива је жеља УРС-а да своје друго министарство огради као феуд и то зацементира кроз Коалициони споразум. Ради се о ставовима претежно сконцентрисаним у деловима документа који се тиче децентрализације и регионалног развоја, а који је у значајној мери у ингеренцији Министарства регионалног развоја, државне управе и локалне самоуправе.
У првом ставу се наводи да ће Влада покренути широку јавну расправу о потреби промене Устава ради, како они то кажу, регионализације и даље децентрализације Србије, што је експлицитно прихватање основног програмског циља УРС-а. Међутим, сматрамо да је тај став само повод за промену Устава који је произашао из стварног циља западних земаља да се из њега избаци преамбула о Косову и Метохији као саставном делу Србије. Формулација „широка јавна расправа“ указује на битно неслагање од стране осталих коалиционих партнера који ће вероватно покушати да амортизују ово питање увлачењем у ову јавну расправу опозиције, невладиних организација, стручњака и сл.
Даље следи став о формирању нових општина на територији великих градова, уколико постоји економска оправданост за то и уколико већина грађана на локалном референдуму потврди да то жели. На овај начин омогућиће се УРС-у да се кроз формирање нових општина увелико припрема за нове изборе, што је њихова стандардна пракса још од времена настанка Г17 плус. Оваквом формулацијом УРС је придобио коалиционе партнере за будућу деобу плена – власти кроз увођење принудне управе у оним градовима који нису под контролом владајуће коалиције и то поводом, на пример, неслагања са Владиним мерама у вези са децентрализацијом.
Жеља за деобом плена и налажење повода за смену власти видљива је и у ставу о фискалној децентрализацији и преносу надлежности са градова на градске општине у Београду, Новом Саду и Нишу.
Врхунац безобразлука у односу на коалиционе партнере а поготово у односу на регионе који немају упоришта у коалицији је ипак тачка 6. у којој се предвиђа обезбеђење развномерног развоја саобраћајне инфраструктуре изградњом аутопутева поред осталих и ка градовима који су сви редом најзначајнија упоришта УРС-а!
Исто тако у делу који се тиче реформе државне управе наводи се да ће се извршити укидање непотребних органа и агенција и смањити државни трошкови. Претпостаљамо да ће се у пракси то односити углавном на агенције и органе у којима доминирају кадрови ДС-а, док ће агенције под контролом УРС-а бити заобиђене.
Тек сада у потпуности схватамо оно што је пре неки дан изјавио Милан Кркобабић, високи функционер ПУПС-а, да онај ко има само 13 посланика добија све кључне државне полуге на управљање!
Могући епилог
Под условом да ова Влада потраје и преживи рупу у државној каси, огромне обавезе према кредиторима, пораст незапослености, социјално незадовољство услед ескалације домаће и преливања светске економске кризе, назире се епилог тј. крај ове неприродно склопљене коалиције.
Пре свега, потребно је довољно времена да се СНС, стожер ове коалиције, стабилизује и распореди у власти те да оствари одређене успехе које може позитивно медијски експлоатисати. Ту пре свега мислимо на мере у сфери правосуђа и борбе против корупције које ће у значајној мери бити окренуте ка разградњи система који је створио ДС. Исто тако мислимо и на део мера у којима би могао бити приметан какав-такав заокрет и дисконтинуитет у односу на политику Бориса Тадића.
Тек по значајном и видљивијем демонтирању делова ДС система, сменом на њеном врху или цепањем те странке стварају се услови за унутаркоалициони обрачун са УРС-ом, тј. расписивање нових избора на којима би овог пута остатак коалиције могао наступити као опозиција према најважнијем, економском ресору тј. према кочничарској економској политици УРС-а.
Повод би сигурно могао бити неспровођење наведених економских мера из Коалиционог споразума од стране УРС-а. У коалиционом споразуму уочљив је знатно виши ниво дубине детаља у економским мерама у односу на многе друге делове Споразума, што указује на могуће намере стожера коалиције. По нашем мишљењу, нимало случајно!
За Програмски савет Двери,
Радован Тврдишић
