Pročitaj mi članak

DAČIĆ: Srbija neće biti novi Gavrilo Princip nekog novog svetskog poretka

0

Ivica-Dacic-21
Србија не жели да учествује ни у једном рату, па ни у хладном. Није за њега ни опремљена, ни способна. Ми смо научили, на тежи начин, да правила за нас и за „њих“, никако нису иста. Ми, за своје грешке, за своје погрешне амбиције, и за своје злочине (а признали смо да је и њих било), платили смо, и плаћамо и данас, озбиљну цену. Они, велике силе, о том делу не морају да размишљају.

На питање – да ли је почео нови хладни рат, најбољи одговор је парафраза једне реченице Светислава Басаре: „Није, јер никада није ни престао“.

И заиста, свако ко се, бар мало, бави геополитиком и односима у свету, врло добро зна да некаквог „мира“, између великих сила, једноставно, не може да буде. Превише је ту интереса, превише новца, нафте, гаса, оружја…да би велике силе једна другу посматрале на било који други начин, осим као вечито супротстављене противнике.

Наравно, много тога се променило од времена „званичног“ Хладног рата.

Нема више „црвеног ђавола“, комунизма, нити његовог црног, империјалистичког антипода – капитализма у облику у којем је постојао шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Све је данас много увијеније, прикривеније и софистицираније – од намера до саме реализације.

А непромењено је остало само једно – за велике противнике не важе иста правила као за остале обичне смртнике.

Између осталог, и то је нешто што је Србија научила на тежи начин, правила за нас и за „њих“, никако нису иста. Ми, за своје грешке, за своје погрешне амбиције, и за своје злочине (а признали смо да је и њих било), платили смо, и плаћамо и данас, озбиљну цену. Они, велике силе, о том делу не морају да размишљају.

Судови за велике не постоје. Примера за то је сијасет. У време рата на Комету један НАТО авион грешком је бомбардовао колону албанских избеглица на тракторима, а биланс је био више од 80 погинулих.

Њузвик је цео догађај обележио насловном страном и насловом „“Tragic eror““ (Трагична грешка). А за грешке се, ма колико год трагичне биле, не одговара. Сећам се тог наслова, јер сам помислио – Боже, шта би било да смо ми, грешком, погодили колону избеглица?

Или, да не размишљамо о моћи само једне стране, и способности да не плаћају за сопствене „грешке“, да ли можете да замислите реакцију света да је, којим случајем, неки српски авион испалио наводећу ракету на сигнал сателитског телефона неког од вођа косовских Албанаца, као што је то урадио један руски, када је, управо на тај начин, настрадао вођа чеченских сепаратиста Дудајев?

Српски пилот, командат његове ескадриле, читаво руководство, по линији командовања, завршили би на суду, под оптужбама за тероризам и ратни злочин.

Таква нам је, просто, позиција. И немамо шта да се жалимо због те чињенице, на шта смо, иначе, изгубили много времена, него треба да извучемо поуке, схватимо где нам је место у том и таквом свету и пробамо да заштитимо своје интересе, пазећи, сваког тренутка, да никако не дођемо у позицију у којој ће нама поново да суде, а њима сигурно неће.

Другим речима, Србија не жели да учествује ни у једном рату, па ни у хладном. Није за њега ни опремљена, ни способна, а и одавно смо навикли да смо у сваком рату, и за сваки рат, дефинитивно ми криви, на чијој год страни се борили, и како год да смо, на његовом крају, прошли.

Ево, чак и сада, сто година после Првог светског рата, у којем смо, званично, били међу победницима, у свету је једна од омиљених тема – српска кривица за избијање Првог светског рата.

Хтели смо, и тада, као и толико пута после, да делимо правду по свету, да светимо мале и угњетене, да се супротставимо неправди…и на крају те борбе изгубили чак трећину популације. Десетковали смо и сопствени народ и његову будућност. О прављену Југославије, непотребном, и о белегу кривца за тај велики рат, који и данас носимо, да и не причам.

Сва та беда на нашем врату, а после и тог и сваког следећег рата, свет су, на своје интересне сфере, делили други, много већи и јачи, и никада нас нису питали шта хоћемо.

Дакле, пошто смо за ратове ми криви, пошто у њима гинемо и губимо, и никада ништа нисмо добили – јасно је и зашто у овом, никада прекиданом, рату данас не желимо да учествујемо.

Србија неће бити нови Гаврило Принцип неког новог светског поретка. Ми, овај пут, нећемо да пуцамо ни у кога, какав год да је он, добар или лош, црн, или бео, анђео, или његов колега са тамне стране.

Наш посао је овај пут мир. За њега се залажемо, њему стремимо, и у региону и у свету, и спремни смо да својим новијим искуствима, које смо стекли када смо се, после година нетрпељивости и непријатељства, одлучили за дијалог са Косовом, спремни смо, дакле, да та своја искуства увек ставимо у службу мира и помогнемо у проналажењу компромисног решења, у сваком конфликту, па и у овом у Украјини.

Уосталом, управо нам је та наша приврженост миру и дијалогу и отворила врата Европске уније и омогућила отпочињање преговора о прикључењу. И, наравно, да ћемо, пошто нам је ЕУ приоритет, и то не само политички, него и суштински, током година које су пред нама, сваким даном бити и све ближи ономе што се зове заједничка спољна и безбедносна политика ЕУ.

Управо зато смо и више пута истакли, почевши од премијера Вучића, па до мене, да подржавамо територијални интегритет сваке државе, па и Украјине, дакле, са Кримом. Око тог става, у Србији нема, нити ће бити, икаквог спора. Као што нема спора ни око нашег европског пута.

Али, у свему томе ми смо веома свесни да о најважнијим питањима – не одлучујемо. Зато и немамо никаквих дилема, на пример, око Јужног тока. Њега ће бити ако тако одлуче, и договоре се, Русија и ЕУ, а не ако га одбије, или прихвати, Србија. Уосталом, Србија је и једина земља, осим саме Русије, која је на траси Јужног тока, а није чланица ЕУ.

Другим речима, Србија никада неће бежати од испуњавања својих обавеза, свих које је преузела, и свих које ће, једног дана, као пуноправна чланица ЕУ, преузети.

И једино што Србија данас тражи је да се поштује чињеница да она није, нити ће икада вероватно ни бити, у ситуацији да било кога санкционише. Други, велики и моћни, могу да санкционишу нас, и ми се трудимо да не дођемо у позицију у којој то нећемо моћи да избегнемо.

Али, зато и инсистирамо на дијалогу и компромису у решавању свих светских криза, и то ћемо наставити да радимо и као држава председавајућа ОЕБС-у, током следеће године.

Уосталом, зар није управо Србија, којој су, уз примену силе, отели део територије, показала да је за решење, чак и тако тешких и сложених ситуација, у којима је тешко направити разлику између међународног права и правде, најбољи начин – сести и разговарати.

То, наравно, неће прекинути овај никада прекинути Хладни рат. Али, бар нама може донети мало мира и омогућити нам да у њему не учествујемо. Самим тим, и да не будемо поново криви.

(Недељник)