Прочитај ми чланак
Немојмо се заваравати, Империја нас неће тако лако пустити из својих канџи!
Године 2009, написао сам текст „Светосавље и апокалипса“, у коме сам указао на чињеницу да ће се многи догађаји у Србији под влашћу жутокраке коалиције моћи разумети само из перспективе Трећег светског рата који ће, са овом или оном нијансом, бити рат Запада против Русије. Није требало бити никакав пророк да би се рат сагледао на обзорју наше планетарне будућности.
О томе су говорили умни припадници народа Светог Сергија Радоњешког, од владика Теофана Новог Затворника, који је, у доба Другог светског рата, јасно рекао: „Прави рат ће бити кад цео свет устане против Русије, јер ће једино она сачувати Православље“, до геополитичара Александра Дугина, који је рат на просторима бивше Југославије видео као увертиру у коначни поход Новог светског поретка против Трећег Рима.
Збивања на Блиском Истоку, попут освајања Либије, терористичког јуриша на слободу Сирије и (нуклеарног?) рата против Ирана, који је у припреми, само су увод у овај глобални, а можда и армагедонски, обрачун са свиме што је Друго и Другачије, што не жели да се потчини мамону материјализма. Србија ће се, свакако, наћи у вртложењу скорих историјских убрзања, и томе, сада и овде, треба, ако ништа друго, бар мислити. Ово је мали предлог за размишљање.
Азербејџан, савезник Србије?
Једна од најнеобичнијих спољнополитичких оријентација Србије у доба власти жутокраких била је оријентација ка Азербејџану. Оријентација ка империјалној Турској, којој је Вашингтон дао да „уредује“ Балканом, била је за нас штетна, али разумљива: Ујка Сем наређује, извршити се мора. Али, откуд исламски Азербејџан, супарник хришћанске и нама историјски блиске Јерменије?
Откуд Азербејџанци преуређују Ташмајдан? Откуд у Београду споменик првом председнику независног Азербејџана, бившем другом човеку КГБа, Хејдару Алијеву? Какве он има везе са Србијом? А у Новом Саду споменик извесном азербејџанском песнику? И каквих је то дванаест споразума јуна 2011, кад је председник Азербејџана, Илхам Алијев, посетио Бориса Тадића, било потписано?
Нешто о тим споразумима се, ипак, сазнало: заједнички пројекти у области инфраструкторе, војне индустрије (наша војска гради фабрику експлозива и муниције у овој далекој земљи), а Србија је позвана да се прикључи алтернативном, „антируском“ гасоводу, АГРИ, у чијем стварању учествују, поред Бакуа, и Тбилиси и Букурешт (позвани су Београд и Будимпешта, да би се неутралисао Јужни ток).
У том грму лежи зец
А онда је др Зоран Милошевић објавио свој геополитички оглед „Заједно на Иран?!“ (Печат,204/2012), у коме стоји, објављено urbi et orbi: „Један од највероватнијих главних праваца напада САДа, НАТОа и њихових вазала на Иран је Азербејџан: поред низа предности које овај правац има, он од рата штеди Персијски залив и арапске монархије које снабдевају Запад нафтом.
Показало се, међутим, да опкољавање Ирана има недостатака, посебно из правца Азербејџана, а реч је, пре свега, у снабдевању храном и прехрамбеним производима војске упућене да напада Иран /…/, као и допремања нових војних контигената за замену војника. Најповољнији правац снабдевања и допремања војника у овим условима јесте Италија (Лука Бари)-Црна Гора (Лука Бар) – Србија, Румунија и даље, преко Црног мора, Грузија и Азербејџан.
Зато је, како истичу руски аналитичари, обновљен програм „транатлантске сарадње и солидарности“ у којем је Србији додељена улога снабдевача храном, санитетским материјалом, лековима, муницијом и минскоексплозивним средствима, као и другим војним материјалима и наоружањем, али и улога коридора за слање војних појачања“. Одатле, дакле, у Србији 300 милиона евра азербејџанског новца за изградњу Коридора 11.Бари-Бар-Београд-Темишвар, па даље, преко мора, Тбилиси, под влашћу Сакашвилија, и, наравно, Баку…
НАТО окружење и кооперативни Срби
У интервјуу који је дао листу „Време“ (1.октобар 2009), бивши министар одбране Србије, Драган Шутановац, тврдио је да Србија не сме остати острво у НАТО-у, јер ће све земље из окружења ускоро или бити у западној алијанси или ће имати НАТО трупе на свом простору.
Још од савезног министра одбране Србије и Црне Горе, Бориса Тадића, Шутановчевог кума, ова визија је наше властодршце водила ка потписивању низа споразума са ударном песницом глобалистичке машинерије. Вук Драшковић је, као министар спољних послова Србије и Црне Горе, са Јап де Хоп Схефером, генералним секретаром савеза који нас је бомбардовао 1995. и 1999, склопио 2005. споразум „о транзитним аранжманима за подршку мировним операцијама“ (а, како рече Орвел, „рат је мир“), који изузима НАТО војнике од било какве кривичне одговорности у транзиту преко наше територије (члан 11. споразума), а и ослобађа их „плаћања свих дажбина које се могу установити (члан 12. споразума).
Исти Вук Драшковић потписао је споразум између Савета министара СЦГ и Снага Европске Уније (ЕУФОР) јануара 2006 – опет о транзиту. Кондолиза Рајс и Борис Тадић потписали су, септембра 2006, споразум СОФА, о статусу америчких војника на територији Србије, после чега су нам савезници постали национални гардисти државе Охајо. Ушли смо у Партнерство за мир, предворје НАТОа. Познати НАТО лобиста, Зоран Драгишић, усхићено је коментарисао, у „Гласу јавности“ од 19. децембра 2006, пролазак НАТО трупа кроз Србију :„То је наш најелементарнији интерес и, ако бог да, врло брзо ћемо ући у НАТО. /…/
Сада је то наше окружење и те јединице су сада, на неки начин, део наших трупа“. Па је онда, 1. октобра 2008, Шутановац са Схефером потписао споразум о размењивању поверљивих информација са НАТО-ом (то значи: они ће знати све о нама, а ми ништа о њима). Па је онда договорено да на Дедињу буде главни штаб Империје на Балкану, америчка амбасада-тврђава, са 1200О метара квадратних простора.
Па је 2009. донет закон који потврђује споразум Тадића и Кондолизе Рајс о неприкосновености америчких војника у Србији. Ако се зна да је 2009, приликом потписивања приступања Србије Партнерству за мир, Тадић изјавио да је циљ Србије да уђе у НАТО, онда је јасан поднаслов књиге „Криза“ Љубомира Кљакића, која се подробно бавила свим овим војним споразумима: „корисни идиоти и колапс Србије“. Упркос скупштински усвојеној прокламацији војне неутралности, жутокраки ЕУротичари су до сада радили све да бисмо постали НАТО помоћно особље, то јест водили нас ка колапсу Србије.
То је заиста било срамно. Не заборавимо: Тројни пакт, који је потписала Влада Цветковић –Мачек, није подразумевао транзит трупа Сила осовине преко југословенске територије! И опет се десио 27. март! Понижења каква су ова са НАТО-ом наши стари нису могли ни да замисле, али „корисни идиоти“ су радили своје „домаће задатке“. И сад смо ту где јесмо.
Врела јесен (а није метеорологија)
Нова Влада Србије је, очито, почела да води, макр и стидљиво, политику неутралности, па чак и извесне преоријентације ка партнерству са Русијом и другим земљама ван „евроатлантске“ орбите. То није ни чудо: Русија много нуди, а не тражи да јој се војно потчинимо. Ипак, вриштање НАТО медија у Београду је тако јако да се уши морају запушити: лобисти Империје све то доживљавају као издају нашег „Друже Брисел, ми ти се кунемо“ пута, који „нема алтернативу“. То је, очито, знак да Империја неће тако лако пустити плен звани Србија из својих канџи. И зато треба очекивати „врућу јесен” после Николићеве посете Путину.
Блажа верзија те,„неметеоролошке“ врелине, биће криза Владе коју би могао да изазове неко од коалиционих партнера (рецимо, онај приказан у „Тежини ланаца“ Бориса Малагурског): то се може решити окретањем озбиљном и одговорном Коштуници. Али, могући су и другачији сценарији: крв на улицама поводом „параде поноса“, коју домаћи „веселници“(gay)спремају за седмодневно трајање, или нереди у Рашкој области, којом би могао почети да хода злодух Аћиф ефендије, или „чанкизација“ Војводине, уз малу помоћ покрета какав је „64 жупаније“, итд. Не треба искључити и ОВК верзију „Прешево-Бујановац-Медвеђа“,напад на север Косовске Митровице, разне врсте „влашке магије„у Тимочкој крајини: Империја је увек инвентивна у злу и рада унесрећивању непослушних.
Шта да се ради? Да ли се ове опасности могу избећи?
Наравно да могу. Наде више нема ни у кога, до у Бога и у своје руке, рекао би Његош. То, између осталог, значи да се и психолошки и економски, па и политички, морамо спремати за период велике кризе, у коме ће цене нафте (а то значи и цене свега осталог) енормно скочити управо због ратних невоља у Персијском заливу. Сад не смемо да потонемо у економски безизлаз који ће нас трајно дестабилизовати и учинити лаким пленом окупатора, заинтересованог да, уочи похода на Исток, нема ниједан „празан простор“ у својој позадини.
Морамо се ослонити на оне пријатељске државе које нас схватају и подржавају у нашој борби за самобитност и самосталност. Ако се заиста жели излазак из зачараног лавиринта у коме смо се нашли, треба свима ставити до знања да је неутралност наш пут и наше определење. У будућем рату, не можемо учествовати ни на једној страни, управо зато што смо на својој кожи осетили „благодети“ НАТО хуманизма. Ником не овом свету не смемо доносити патњу и јаде, ником не смемо бити слуге у покушају освајања планете. Та и таква, дубоко морална „несврстаност“, кадра је да нам омогући да останемо оно што јесмо. Све друго нам не би опростила трогодишња Милица Ракић, али ни наши потомци.
