Pročitaj mi članak
СРБИЈА У ГВОЖЂУ
И тако, нова фаза међународног положаја Србије карактерише се одредницама: “Ми можемо побољшати положај Србије у датим оквирима, но, наше могућности су ограничене… Ситуација са радом у задатим оквирима може се поправити, али то неће бити ни идеално ни добро за грађане Србије… Ми морамо рећи људима са каквим мукама и проблемима се срећемо… Мишљење Немачке се не сме потцењивати и онај који мисли другачије, није искрен према свом народу… Због чега морамо слушати канцелара Ангелу Меркел? Због тога што читава Европа зависи од Немачке а владајућа коалиција Хришћанског демократског савеза и Хришћанског социјалног савеза – најјача је партија у Европи!” (1)
Србија поново упада у гвожђа немачке политике. А притом Немачка је енергетски опонент Русији. Тако је пре неколико дана, према речима посланика Бундестага из владајуће коалиције, Карла Георга Вељмана Берлину неопходно да убеди Москву у неперспективност пројекта Јужни ток. Европа, је л’, сумња у сврсисходност пројекта Јужни ток. У немачком парламенту алтернативни гасовод који обилази Украјину називају блефом и инструментом политичког притиска. (2) Немачки концерн РWЕ – са којим су српска електроенергетска компанија и Вучић у име Владе Србије потписали Меморандум о узајамном разумевању и сарадњи у области електроенергетике – води преговоре са НАК (Нафтагас Украјине) о продаји руског гаса из Европе у Украјину у реверсном режиму. Узгред, РWЕ успешно послује и на Косову. Још у јуну 2000. године уговор за термоелектрану Косово Б добио је конзорцијум на челу са РWЕ, обновивши тамошњу опрему која је била у лошем стању. Данас концерн неставља сарадњу са Косовским електроенергетским системом (КЕК).
Немачка у односу на Балкан делује у складу са континуитетом своје геополитичке трасе. Због тога будуће невоље и патње које очекују српски народ а које помиње Вучић нису сасвим неосноване: немачка геополитика која се спроводи гвожђем и крвљу никад није имала обзира према словенским народима. Председник Пруске Ото фон Бизмарк, човек челичне воље и великог дипломатског талента, чија се манијакална фокусираност и подмуклост налазила на граници цинизма, говорећи у Ландтагу (3), рекао је следеће: “Не решавају се тешки проблеми времена говорима и одлуком већине, већ … жељезом и крвљу”. (4) О хришћанским народима Отоманске империје Бизмарк је писао са за њега карактеристичним цинизмом: „Рат за тако недостојна бића не може оправдати жртве цивилизоване Европе”. Немачки канцелар је сматрао да се балкански народи налазе изван оквира европске цивилизације. (5)
Да ли се немачка геостратегија променила од тих времена? Распадом биполарног система Немачка је остварила спољнополитички продор: признала је суверенитет Словеније и Хрватске, почела да формира немачку економску зону у југоисточној Европи. Ипак, у протеклом периоду Немачка није успела да постигне запаженије резултате у својој спољној политици. Покушаји самосталног деловања наишли су на жестоко противљење не само Велике Британије и САД него и других европских држава, међу њима и Француске. Тада Немачка бира активну регионалну политику као нови метод успостављања своје спољнополитичке самосталности. После Дејтонског споразума (1995) немачке банке су почеле појачано да убризгавају дојчмарку на Балкан како би под своју контролу ставиле монетарни систем бивших југословенских република. Међутим, одмах је дошло до мимоилажења, прикривеног једва видљивом сагласношћу Немачке, са једне, и САД/Велике Британије, са друге стране.
САД И НЕМАЧКА
Циљ Вашингтона је био да стимулише навођење северноатлантског моста, преко кога би САД могле спроводити своју глобалистичку политику у Европи. (6) Немачка тада није имала могућност супротстављања, па је на нивоу балканског региона одлучила да се угради у англосаксонску политику. И, тек након инсистирања САД и Велике Британије на независности Косова, Немачка је увидела за себе прилику за отварање дуго очекиваних перспектива и у политичким и у економским односима. Она је на себе преузела улогу европског промотера пројекта “Република Косово”. И ту треба истаћи две доминантне карактеристике: прва је – Бундестаг наступа са најнепомирљивијим ставовима, а друга – први пут Немачка је престала да се плаши историјских паралела.
У савременој етапи развоја глобалистичких процеса може се констатовати да је приоритетни циљ глобализације ликвидација оних режима који се противе и ликвидација сваког унутрашњег супротстављања. Изворна претпоставка понашања Савезне Републике Немачке према Србији била је немачко обезбеђивање своје доминације помоћу одузимања другој страни њених национално-државних циљева, политичке воље, самосталне спољне и унутрашње политике. Својеврсна иронија настале ситуације огледа се и у томе да се они који се декларишу као напредне снаге (владајућа Српска Напредна Странка чији је званични лидер управо ових дана постао Вучић) користе за слабљење земље.
Као што нам показује историја, тријумфалан почетак може имати неславан крај. У садашњој фази Немачка тежи да стекне стратешку контролу над Србијом и даље је притежући. Али постоје озбиљне сумње у то да ће у тренутној ситуацији вишеструке сарадње са Русијом, која има много шире перспективе, српски народ који показује хероизам, витештво и неустрашивост у одбрани севера Косова, толерисати даљу узурпацију својих права. Озбиљна анализа са позиција геополитичког реализма показује да противтежа неопходна за препород Србије јесте принципијелно нова етапа стратешке сарадње са Русијом. Само она може извући Србију из статуса системски заостале државе, у коју су Србе путем војне агресије угурале западне земље, са погубним и понижавајућим карактеристикама протектората високог степена зависности. Или, простије речено, дошло је време да западни политичари добију по прстима…
( Нови Стандард )
